U Briselu je završena još jedna runda dijaloga Beograda i Prištine, i ništa. Ne znam ni kako bih nazvala to sastančenje, jer toliko je besmisleno iz ugla nas kojih bi najviše trebalo da se tiče, i šta drugo da kažem nego neka je Lajčak još jednom prozvao prisutne i zabeležio da su se pregovarači u Briselu sastali.
Iskreno, Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji ovom sastanku nisu posvetili više od minut svog vremena, ma ni toliko. Zanima nas u kontekstu onoga da li smo postigli još neki autogol, eto. Zašto? Zato što ti sastanci nemaju nikakve veze sa onim što se na terenu dešava, i zato što se zatvaraju oči pred pravim problemima.
Najkraće, beogradski pregovarači pričaju o ZSO, prištinski o normalizaciji odnosa (ne osećajući nikakvu obavezu da ispune sa svoje strane nešto od dogovorenog – i što bi kada ih na to niko ne prisiljava), a Lajčak poručuje na društvenoj mreži „Iks“ da su razgovarali o primeni Ohridskog sporazuma, koja, kako je rekao, tek treba da počne u suštini. Dok ovaj besmisao u Briselu traje, nikoga ne zanima kako stvarno žive Srbi na Kosovu i Metohiji. Ukratko, crno nam se piše, ako može crnje od ovoga.
Perfidni metod
Poslednjih meseci sve je primetnije dobacivanje i uznemiravanje Srpkinja, bez obzira na godine, na severu Kosova i Metohije, od strane Albanaca. Ono je svakodnevno bez obzira koje je doba dana. Južno od Ibra to nikad nije ni prestalo, i toliko smo navikli na te gadosti da više ni pažnju ne obraćamo. Samo hodamo, gledamo pravo i ćutimo dok prođu.( Već sam pisala o uzmeniravanju žena od starne Albanaca u centralnom delu KiM i vulgarnostima koje nam se govore iz automobila.)
Sa tim problemom upoznati su KFOR, Evropska unija, takozvane ambasade u Prištini, i ništa. Sada im se sa istom mukom javljaju i sa severa pokrajine, i ništa. NVO „Aktiv“ iz Kosovske Mitrovice otvorila je telefonsku liniju da žrtve mogu da im se obrate. U policiji kažu da je bilo prijavljenih slučajeva uznemiravanja na ulicima, ali to ne prestaje. Neće ni prestati, jer se ne dešava slučajno.
Sve je više Albanaca na severu pokrajine i ovo je stari metod zastrašivanja. Tačno znaju šta svakog roditelja može najviše da pogodi, i tu ciljaju. To je najgori vid pritiska (jer kako ga dokazati?), i verujem da je zato posebno šokantan za sve Srbe iz tog dela pokrajine, jer više od dve decenije nisu bili suočeni sa takvim vidom nasilja.
Samo, postoji jedna razlika kada je ova muka u pitanju. Srbi južno od Ibra razdvojeni su jedni od drugih, odnosno nismo u tolikom broju skoncentrisani na jednom mestu. Ako su se usudili da na taj način šikaniraju Srbe, tamo gde su u ogromnoj većini, onda se osim pritiska krije i opasan plan provokacije. Kao da žele da izazovu nemire na severu i za to imaju dozvolu – kako drugačije to objasniti? Strašan teror trpe Srbi, strašan.
Ovo o čemu pišem je, nažalost, nešto sa čime smo odrastali i žalosno je što naša država na to ne podseća kroz konkretne slučajeve takvog i još goreg nasilja nad Srbima, srpskim devojčicama, devojkama, ženama, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, pa i ranije.
Svedoci smo da za Zapad ne postoji stradanje Srba na KiM u poslednjih 25 godina, niti kršenje ljudskih prava, etničko čišćenje koje je očigledno. O vremenu pre dolaska na vlast Slobodana Miloševića da ne govorim. Kada im tu temu pomenete, kao da im sipate živu sodu u oči – imala sam takva iskustva i optuživana sam da širim propagandu. Ako ćemo pravo, za njih ovde ništa nije ni postojalo pre Miloševića. I nije to najveći problem, već činjenica da smo im se i mi pridružili u tome. Zato nam se sve vraća.
Oni svoje proverene metode ne menjaju i iza sebe imaju institucije koje ih štite. Mi sami poništavamo istinu, svoje stradanje, zaboravljamo svoje žrtve zbog bezalternativnog puta u Evropsku uniju.
Onda kada se svo to zlo dešavalo, čuvali smo bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda i narodnosti, i toliko puta sam to do sada rekla. Sve se to kosi sa zdravim razumom, ali to je naša realnost. Nije da zvaničnici u Beogradu ćute, pričaju oni o trenutnom nasilju i prozivaju, ali dela su im sporna; ili da se grubo našalim – teorija im ide nekako, ali praksa baš nikako.
Ravnodušnost na delu
Posebno nas izluđuje ravnodušnost ogromnog broja stranaca koji su za ove dve i po decenije prošli Kosovom i Metohijom, i izvlače iz nas ono najgore. Sećam se priče prof. dr Stojana Sekulića, dugogodišnjeg direktora KBC „Priština“ koji je trenutno izmešten u Gračanici.
Naime, primio je jednog dana pripadnike mirovne misije ovde na Kosovu i Metohiji i, koliko se sećam, bili su iz OSCE-a. Bilo je to vreme nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti kada su Srbi južno od Ibra bili na strašnom iskušenju od strane Albanaca. Vreme kada je sve vezano za KiM premešteno u Brisel, a mi sa ove strane Ibra već izgubili većinu veza sa Beogradom.
Tada je počela nestašica lekova, sanitetskog materijala, i dešavalo se da su ljudi kupovali sve što im treba u privatnim apotekama čiji su vlasnici Albanci, i odlazili u bolnicu. Snalazili su se lekari i pomenuti direktor kako su znali i umeli, i uvek u rezervi imali dovoljno svega za tri-četiri hitna slučaja. To se odnosilo na eventualno ranjavanje ili teško povređivanje Srba. Svi su te zalihe čuvali, i medicinsko osoblje i narod koji je trebao da se leči.
Elem, pričao mi je pomenuti doktor kako su došli i kako je on odmah počeo da priča o teškom stanju u bolnici, o desetinama hiljada pacijenata koji su upućeni na ovaj zdravstveni centar, o tome kako bi i oni mogli da pomognu i da svojim vozilima dopremaju medicinski materijal i lekove. Govorio im je kako njih neće smeti da pretresaju, jer bi sve moglo da ide kao humanitarna pomoć. Upozoravao ih je da će u suprotnom nastati prava katastrofa.
Slušali su ga, i kada bi on zastao upadali su mu u reč pitanjem: „Došli smo da pitamo kako radite jer ništa vam se ne doprema, ni lekovi ni ostali materijal?“ Nekoliko puta doktor je ignorisao njihovo pitanje i pričao svoju priču, navodeći konkretne primere, nadajući se da će iz njih izvući nešto humano. Njegova priča je trajala, kao i njihovo ponavljanje pomenutog pitanja sve do trenutka dok im doktor nije vidno iznerviran odgovorio rečima: „Zinite da vam kažem kako radimo i čime lečimo ljude.“
Rekao mi je da nije mogao da veruje da je baš tako odreagovao, ali i da su ga toliko iznervirali tom svojom nezainteresovanošću za realne probleme, nebrigom o ljudima, deci koja se u porodilišu u Gračanici rađaju i činjenicom da je pitanje, ako nešto pođe loše, da li mogu da pomognu.
Spremnost na žrtvu
Sličan primer star je svega nekoliko dana. U posetu opštini Gračanica došao je takozvani ambasador Velike Britanije Džonatan Hargrivs. Predsednica opštine prof. dr Ljiljana Šubarić iskoristila je priliku da mu, kako je rečeno, prenese zabrinutost zbog odluke vlasti u Prištini o prenosu delova katastarske zone opštine Gračanica humanitarnoj organizaciji Balkanska siročad. (Ta odluka donesena je, tvrde u lokalnoj samoupravi u Gračanici, bez prethodnih konsultacija i njihove saglasnosti.)
Ona je zatražila od njega da snagom svog autoriteta i sa pozicije koju obavlja utiče na tkz. kosovsku vladu da preispita i povuče odluku kojom se pomenutoj opštini oduzima 13 hektara i 33 ara zemlje blizu naselja Padalište u Gračanici u cilju realizacije projekta izgradnje „Kosovskog rezidencijalnog centra za autizam, Daunov sindrom i invalidnost za decu i starije osobe“.
Kako je dalje preneseno u saopštenju opštinske informativne službe, tkz. britanskog ambasadora je interesovalo kako funkcioniše zdravstveni i obrazovni sistem na teritoriji ove lokalne samouprave, uz ona formalna pitanja o razvoju opštine i realizovanim projektima. Nema ni slova o tome da je bilo šta rekao o molbi predstavnika opštine.
Zapad od svog plana na ovom našem parčetu zemlje ne odustaje. Od samog početka su tu da planirano sprovedu u delo, i baš ih briga za Srbe i njihova ljudska prava. Briga ih i za Albance, ali njih koriste kao mašice, da svoje ruke ne gore. Toliko je sve providno da o tome među sobom više ni ne pričamo, niti običan narod prati šta rade – samo trpi.
Sve što su do sada uradili je na štetu Srba, da nam život dodatno otežaju i da nas oteraju odavde. Ako bude trebao sukob, pa i njega će izazvati – nismo li nešto slično imali u martu 2004. godine? Još uvek ima Albanaca koji će to uraditi za njih, iako je činjenica da što više vremena prolazi sve su manje šanse da će ih nove generacije slušati poput onih koje su zatrovali u poslednje tri decenije prošlog veka, kada su konačno krenuli u realizaciju svojih davno smišljenih poganih planova.
Zato imamo takav odnos prema svemu što dolazi iz Brisela, sa Zapada uopšte, i zato zameramo vlastima u Beogradu što učestvuje u tome, znajući da će njihov narod da ispašta. Na silu su nas naterali u njihove institucije i sada trpimo posledice. Nismo sebični, i svesni smo činjenice da je možda, ali samo možda, moralo tako jer ne može sav ostali srpski narod da ispašta zbog nas na Kosovu i Metohiji.
Prihvatili bismo tu žrtvu, samo da na terenu gledamo kako država Srbija brine o nama. Trpeli bismo tada, čak i mnogo više nego što trpimo i stradamo sada, samo kada bismo videli tračak nade da to vodi ka nečem boljem. Borba za Zajednicu srpskih opština nije borba za nas, već opravdanje za pregovarače. Za sve one koji su se uhvatili u kolo sa onima koji su nas bombardovali, i zato mislimo da će to biti poslednji ekser u kovčeg za ogromnu većinu ljudi ovde.
Opet će se sve prebaciti na pleća Srba sa Kosova i Metohije, i bićemo krivi što ćemo odbiti da živimo u toj idili. Takva se politika i u komunizmu vodila. Kako god da okreneš sav gnev pada na nas, obične ljude. To je naš krst, bio i ostao.
Lično sam mišljenja da Kosovo i Metohiju možemo sačuvati samo ako smo spremni na žrtvu. Ne samo nas na KiM, ne samo naroda u ostatku Srbije, svih Srba na svetu, već i države i politike koju vodi. Nije ovde pitanje odbrane jednog dela zemlje, ovde se brani otadžbina. Tu se pobeda bez spremnosti žrtvu ne ostvaruje. Kosovo i Metohija su naši onoliko koliko je svako od nas spreman na žrtvu zbog njih, ovakvu ili onakvu – kako bude rekao Bog. Prosto je i nema dalje!
Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija:
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
