O prirodi trenutne inflacije u Rusiji, problemu sa dugoročnim jeftinim novcem, a takođe i zašto sa kursom od 100 do 110 rubalja za dolar „zemlja može da živi“, u intervjuu za TV kanal RBK govorio je direktor „Nornikla“ Vladimir Potanjin.
Da li se slažete da su kamatna stopa i njen uticaj – tema broj jedan za rusko poslovanje u protekloj godini? Kako biste opisali taj uticaj? Smatra se da se sadašnja priroda inflacije razlikuje od prethodnih perioda.
– Ova tema je veoma važna, makar samo zato što izaziva najžešću debatu u preduzetničkoj zajednici. Praktično svi su zabrinuti zbog inflacije i kamatnih stopa. U nešto manjoj meri, ali na dnevnom redu je i kurs nacionalne valute. Sve su to elementi makroekonomske stabilnosti. Suočeni smo i sa prilično teškim spoljnim uslovima: posledice pritiska sankcija i mnogi drugi faktori utiču na nas. Na primeru „Nornikla“, pojavljuju se problemi u proračunu.
Mislim da je priroda inflacije koju sad vidimo počela tokom pandemije. Ne samo naša zemlja, već i ceo svet, u strahu šta bi nas moglo čekati, počeo je na sve moguće načine da stimuliše potražnju kako bi podržao svoje nacionalne privrede i narod. Jednostavno rečeno, počelo je upumpavanje novca u nacionalne ekonomije. I naša zemlja u tom smislu nije bila izuzetak.
To je dalo prvi podsticaj inflaciji, ili, u krajnjoj meri, akumuliralo višak novčane mase. I što je najvažnije, stimulisalo je potražnju, koja je postepeno počela da uveliko premašuje ponudu. Verujem da u ekonomiji i finansijama zakoni funkcionišu na isti način kao u fizici i matematici: ako ponuda ne zadovoljava potražnju, onda, naravno, cene počinju da rastu.
Stoga je stimulacija potražnje bila nešto preterana. To je izazvalo inflaciju u svim zemljama. To je bio problem pre par godina i za Ameriku, i za Evropu, i za Kinu – oni su takođe pokušali da to regulišu, uključujući i stope i druge dobro poznate monetarne metode.
Potom smo ušli u period specijalne operacije, u period oštrijeg sankcionog pritiska, što je, naravno, uticalo na nas. Već sam pomenuo poteškoće sa plaćanjem, sa lancima snabdevanja, ograničenja izvoza naše robe… To je uticalo na našu sposobnost da više proizvodimo, da više popunjavamo zalihe.
I stoga je tražnja bila privremeno u velikoj meri pregrejana u odnosu na ponudu. I dok se ova dva trenda ne spoje, dok naša privreda ne bude u stanju da ponudi dovoljno proizvoda da zadovolji povećanu tražnju, do tada će postojati ili visoka inflacija ili rizik njenog nekontrolisanog rasta. Shodno tome, ovi strahovi, koliko razumem, teraju, kako kažu, monetarne vlasti u zemlji da obrate posebnu pažnju na suzbijanje inflacije, ali, nažalost za sve nas, tako oštrim metodama.
Ali potražnju smo dugo stimulisali, još donedavno u vidu povlašćenih hipoteka i povlašćenih kredita za proizvođače. Istovremeno, imajte na umu, ja ne kažem da to nije trebalo učiniti. Sad samo treba da trezveno analiziramo rezultate. Ovakva akcija dovela je do privremenog pregrevanja privrede. Pod pregrevanjem svi podrazumevamo različite stvari. Po mom shvatanju, to je kad ekonomski rast i rast efektivne tražnje uz njega ne sustižu ponudu dobara i usluga. Tako i dobijamo takvu neravnotežu.
Evo, kaže se: dajmo jeftine pare, svi će odmah početi da proizvode. Ali to nije tako, jer ako sad date neopravdane jeftine kredite prvo se postavlja pitanje – kome davati, kako davati, i to opet počinje da bude stvar ukusa. I drugo, neće proizvoditi odmah, već će proizvoditi posle nekog vremena, a uticaj na inflaciju će biti trenutan.
Pitanje je i ko će proizvoditi? Imamo manjak radne snage, mi to znamo. Shodno tome, ako se pojavi materijalni resurs, novac za ulaganje u neku vrstu proizvodnje, onda je važno razumeti koji će to radni resursi proizvesti. Jer pri konkurenciji koja se trenutno vodi za radne resurse, jednostavno će doći do nekontrolisanog povećanja zarada, što će, shodno tome, dovesti do ponovnog zagrevanja potražnje.
To je zmija koja jede svoj rep. Odnosno, da bi investirali, posebno ako govorimo o kreditnim resursima i visokim stopama na njih, onda njihovo smanjenje neće učiniti ništa, jer postoje ograničenja na tržištu rada.
Još jedno veoma važno ograničenje je to što nemamo pun pristup tehnologiji, snabdevanju opremom i drugim užicima međunarodne podele rada kojima smo se koristili. A zamena uvoza ne može dati stoprocentni rezultat. I dalje ćemo učestvovati u međunarodnoj podeli rada. A sve dok imamo ograničenja i teškoće u nabavci tehnologije i opreme, to će usporiti i proces ulaganja.
Ne raditi ništa? Naravno da ne. Naravno, treba ulagati, treba delovati, ali treba delovati strpljivo. Jer ako ovo počnemo da radimo prevremeno, jednostavno ćemo dovesti do još veće inflacije itd.
Koji instrumenti postoje za balansiranje ponude i potražnje? Stiče se osećaj da Centralna banka radi šta može – suzbija inflaciju, ograničava kreditiranje…
– Kako uravnotežiti ponudu i potražnju? Kako ispuniti nalog predsednika da se proizvodi više? Ovde treba da pogledamo šta bi trebalo da bude izvor tih investicija. Naša struktura ulaganja u privredu je takva da ima dosta pozajmljenih sredstava. A izvor ulaganja sopstvenih sredstava je uglavnom profit preduzeća.
Ovo je dobar izvor za ulaganje, ali problem je što nemamo takozvani dugoročni novac, posebno privatni dugoročni novac. I u tom smislu, možemo se setiti da smo početkom 2000-ih počeli da razvijamo sistem nedržavnih penzijskih fondova, koji u mnogim zemljama služe kao izvor dugoročnog novca.
Svojevremeno je odlučeno da se ne-državni penzioni fondovi ne razvijaju, najblaže rečeno, bar da bi se rešili budžetski problemi. A onda se u trenutku učinilo da je to bila apsolutno ispravna odluka. Prošlo je 20 godina. Sad oni treba da budu izvor ulaganja, a u okruženju visokih kamata, veći naglasak bi se mogao staviti na ulaganje koristeći tako dugoročni novac. Nisu stvoreni svojevremeno, a ne postoje ni sad.
Pri konkurenciji koja se trenutno vodi za radne resurse, jednostavno će doći do nekontrolisanog povećanja zarada
I, vraćajući se na situaciju koju sad imamo, ne bih želeo da idemo putem metoda koje mogu brzo da daju neki efekat, ali koje mogu naneti strukturnu štetu našoj ekonomiji. I zato govorim o izvesnom strpljenju. I sam se kao privrednik nalazim u teškoj situaciji. Ali razumem da se izlaz iz toga neće dogoditi čarobnim štapićem, već korišćenjem pravih tržišnih instrumenata, koje jednostavno moramo naučiti da koristimo.
Za to ne postoje instrumenti, na primer, razvijena infrastruktura tržišta kapitala. Da, imamo berze, znamo šta je IPO (Initial Public Offering), ali imamo vrlo malo privatnih investicija u razna mala preduzeća, private equity. Nije obavezno ići na berzu, nije obavezno postati javna kompanija. Za mnoge biznise ovo je neprihvatljivo i nezgodno.
Mnoga preduzeća su u porodičnom vlasništvu i zasnovana su na partnerstvu. Naravno, lakše bi im bilo da privuku kapital, da prodaju deo udela, ali da ostanu privatna kompanija. Kod nas takvo tržište nije razvijeno.
Kao što sam već rekao, nemamo razvijene institute za privlačenje dugoročnih investicija preko penzionih fondova ili osiguravajućih društava. I pored toga što sad izgleda da nije vreme, da je ovo teško, ali sad postoji svest da su ovakvi instrumenti preko potrebni i da ih sad treba podsticati na svaki mogući način, kako bi se struktura ulaganja naših ekonomija pomerila ka investicijama iz sopstvenih sredstava u širem smislu te reči i postepeno smanjivala leveridž. To bi bio održiviji sistem razvoja.
Koji su načini rešavanja problema sa obračunima, koji nazivate jednim od glavnih?
– To je svakako problem, ako ne broj jedan, onda jedan od najhitnijih. I ta oblast u našoj privredi je najranjivija. Jer ceo svetski sistem ustrojen je tako da Kolektivni zapad ima veliki uticaj upravo u kalkulacionoj oblasti. Banke se plaše da prekrše nešto što propisuju zapadni, ne znam ni kako da ih nazovem, partneri…
Bivši partneri.
– Još se nisam odlučio, ali ćemo ih zvati „Kolektivni zapad“. Oni imaju veoma veliki uticaj u oblasti bankarskih i osiguravajućih obračuna. Stoga njihove sankcije u velikoj meri utiču na plaćanja i lance snabdevanja. I kako se te sankcije uvode, problemi dolaze do nas prirodnim talasima koji izazivaju paniku, utičući na vrednost nacionalne valute.
Poslednji takav skok povezan je, po mom mišljenju, sa potpadanjem pod sankcije Gasprombanke i sa nekim drugim ograničenjima. To jest, u trenutku kad ljudi naiđu na probleme, to kod njih izaziva reakciju. Zatim, kad ova reakcija počne da se smiruje, tok se takođe smiruje. Kurs od 100 do 110 rubalja za dolar, verujem, nešto je ekonomski sasvim opravdano, nešto sa čime zemlja može da živi. To je određena ravnoteža između budžetskih interesa i interesa izvoznika.
Da li bi moglo da pomogne stvaranje alternativnog globalnog finansijskog sistema, na primer, u okviru BRIKS-a?
– Počeo bih od toga da je BRIKS ekonomski fenomen. Jer kalkulacije, po pravilu, prate trgovinski promet, investicije i uopšte odnose između zemalja ili grupa zemalja. Obračuni se ne pojavljuju iz vedra neba. I duboko sam uveren da će novi oblici plaćanja pratiti robne tokove.
Već počinjemo da prenosimo plaćanja u nacionalnoj valuti sa različitim zemljama. Ona počinju naglo da rastu. Odnosno, klirinški obračuni cvetaju, najmanje su podložni sankcijama, obično odgovaraju interesima dve ili više zemalja koje počinju razmenu u nacionalnim valutama. Tehnički su složeniji, skuplji su, ali su izdržljivi.
Da li je moguće napraviti neku vrstu, da tako kažem, međunarodnog sistema obračuna, pogotovo ako se on zasniva na nekoj vrsti super valute? Mislim da je to ćorsokak. Naravno, BRIKS ne zamenjuje UN, STO ili Svetsku banku. Ovo je neka druga, samostalna organizacija.
Na šta bi mogla da liči? Predložio bih da se to uporedi sa EU, na primer. Odnosno, to je unija država sa određenim ciljevima, sa određenim karakteristikama. Ali koja je suštinska razlika sa EU? EU je napravila jednu veliku grešku – previše su sve centralizovali i uveli nadnacionalnu valutu. I time je, svesno ili nesvesno, stvorena osnova za zadiranje u interese pojedinih članova organizacije. I možda je zbog te prekomerne centralizacije, zbog jedinstvene valute, teško razrešiti kontradikcije koje nastaju.
Ali BRIKS, dok je ovo organizacija čiji obrisi nisu u potpunosti utvrđeni na samom početku njenog formiranja, od samog početka je više dobrovoljna zajednica, klub interesa, nego neka vrsta krute, centralizovane organizacije. I to vidim kao ključ uspeha, jer čak i u običnim poslovnim aktivnostima ljudi sad vole da se oslanjaju na distribuirane registre, na blokčejn.
U strateškom smislu, dugoročno gledano, verujem da će zemlje BRIKS-a, posebno uzimajući u obzir njihovo širenje, razviti neka prihvatljivija pravila igre, uključujući i u oblasti plaćanja i međunarodne trgovine, ali do tada moramo sačekati. Dakle, sad treba da iskoristimo mogućnosti bilateralnih klirinških odnosa i da uvedemo više obračuna vezanih za digitalnu finansijsku imovinu.
I verujem da to treba da raste odozdo. Trgovinski promet se povećava, moguće je to učiniti i na međudržavnom nivou, i doneti odluke o savremenijim plaćanjima. Ne sviđa mi se da budem vezan za kriptovalute. Više bih voleo da su to još uvek digitalna finansijska sredstva, zato što su ona vezani za realna dobra i usluge.
Kripto i dalje ima dvosmisleno značenje. Ako to zameni nacionalne valute, mislim da se to neće dopasti nijednom regulatoru. Teško da je to dobra stvar. A ako to ne zamenjuje nacionalne valute, kako se onda ova kripto razlikuje od bilo kog drugog proizvoda, od zlata, na primer? Bitkoin se ponaša na veoma sličan način kao zlato. Odnosno, to je više kao nekakav treasure, pre kao riznica. Ali regulator je protiv toga da se koristi za obračune.
Zar se ne plašite novih sankcija zbog odluke o rekonfiguraciji proizvodnje i prerade koncentrata bakra u Kini umesto Bakarnog zavoda (deo Norilskog odeljenja „Nornikla“)? Za administraciju Donalda Trampa to bi mogao biti zgodan način da se kazne i ruska preduzeća i Kina, kao primer sprečavanja jačanja BRIKS-a.
Što je udruženje veće, to je teže na njega vršiti sankcioni pritisak, jer ono postaje sve samodovoljnije. Jedan od problema naše zemlje je što, iskreno govoreći, imamo malo tržište. I zbog toga su bilo kakve priče o implementaciji, i naučne i tehničke, komplikovane činjenicom da moramo nužno uključiti neka druga tržišta.
Zato je objedinjenje unutar BRIKS-a ili otvaranje tržišta na drugi način za nas veoma važan zadatak. I što je takvo udruženje veće, to mu je teže diktirati uslove. I, uzgred budi rečeno, oštrina retorike koju čujemo od naših zapadnih partnera takođe podstiče ubrzanje ovakvog procesa.
I ovde bi naši zapadni drugovi mogli da se preigraju, da jednostavno prestane obraćanje pažnje na njihove sankcije. Kad ciljaju jedno po jedno. A kad je tu čitava gomila, iscrpljujuće je boriti se protiv njih sankcionim metodima. To je jedna strana.
Bitkoin se ponaša na veoma sličan način kao zlato
Druga strana. Naglasio sam da je, kako mi se čini, BRIKS prilično dobrovoljno udruženje. Zbog toga je donekle amorfan, ali je zato manji rizik od nepremostivih sukoba. Postoji mogućnost da radite samo ono što vam se dopada. Ako vam se nešto ne sviđa, nemojte to raditi. Jer, opet, hajde da budemo direktni, NATO ili Evropska unija u svojim redovima svakoga postrojavaju. Ako malo mrdneš u stranu, ili se malo istakneš, odmah počinju da te kažnjavaju. A u BRIKS-u ne vidim znake takvog opterećenja. Zbog toga će se to graditi sporije, ali je potencijalno moguće dobiti stabilniju strukturu.
I na kraju, treći uvid je da ne možemo izbeći međunarodnu podelu rada. Ona je neophodna, niko je nije otkazao. Nećemo moći sve da proizvedemo, da zamenimo sav uvoz. Zato jednostavno treba da gradimo lance u kojima smo ranije učestvovali i u kojima smo se našli zavisni od zapadnih partnera sa onim zemljama koje, u najmanju ruku, izjavljuju da neće odustati od svojih obaveza.
Izgradnja tih novih lanaca stvaranja vrednosti, lanaca snabdevanja, lanaca plaćanja – to je veoma važna priča. I u strategiji „Nornikla“ to je jedan od kamena temeljaca. Kao prvo, želimo da zadržimo našu strategiju rasta. Suprotni vetar, mala ulaganja, i mi smo smanjili naš investicioni program.
Međutim, ne prelazimo na strategiju preživljavanja. Ostajemo u onome što nazivamo strategijom umerenog rasta. Imamo pripremljenu agresivnu strategiju rasta. Nažalost, trenutno nemamo dovoljno snage da je primenimo. Odložili smo je. Ali umerenu strategiju rasta mi sprovodimo. Da bismo to uradili, moramo da budemo što efikasniji i da proizvodimo ono što se traži na tržištu, ono što se prodaje sa premijom, a ne s popustom.
Donekle smo prilagodili strategiju o kojoj sam govorio na proleće, kako bismo uspostavili bliže veze sa kineskim partnerima, da bismo zajedno nešto proizveli. Za dublju saradnju bila je potrebna podrška države, vlade, pa sve do predsednika.
Pokušavajući da dobijemo ovu podršku, u strategiji smo uzeli u obzir one tačke koje su bile važne za državu: održavanje poreske osnovice i radnih mesta, kao i održavanje kompetencije. Odnosno, pored proizvodnje u inostranstvu, razvijamo proizvodnju u Rusiji.
Na primer, ne samo da održavamo obim topioničkog kapaciteta u Norilsku, već ga i povećavamo kroz proširenje Nadeždinskog metalurškog kombinata. Takođe nastavljamo da obezbeđujemo kapacitete onih preduzeća koja rade u saradnji sa nama, kao što je Krasnojarska fabrika obojenih metala. Ovakvim prilagođavanjem našeg programa i odgovorom na izazove na koje nam je ukazala Vlada uspeli smo da dobijemo podršku.
Kako su na „Nornikl“ i ruski biznis uticala poreska prilagođavanja?
– Ako se malo vratimo unazad, istorija zemalja koje su brzo rasle, čije su ekonomije brzo rasle, obično je vezana za niske poreze. Dakle, period kad je naša zemlja imala niske poreze, nisku skalu poreza na dohodak i mali porez na dohodak – naravno, bio je to period blagodati, koji, nažalost, nismo u potpunosti iskoristili.
A povećanje poreza, kao što je jasno, dovodi do dodatnih troškova i otežavajućih uslova. Ali dve stvari su ovde veoma važne – biznismenima, sportistima ili kompozitorima, da tako kažem, potreban je izvor inspiracije. Oni su angažovani u prilično kreativnim procesima i moraju da razumeju zašto i kako to rade.
Dakle, ako razumemo zašto su porezi povećani, a mi razumemo, jer zemlja sad ima povećanu potrebu za resursima. I zbog toga porezi u ovom trenutku mogu biti veći. Veliko je pitanje da li inflacija u ovom trenutku može biti niska, veoma niska.
I kao vi na to pitanje odgovarate?
– Kad se u tako teškom trenutku za državu podižu porezi, normalni biznismeni shvataju da je to njihov doprinos, patetično ću reći, budućoj pobedi, a ne iznude od državnih organa koje svakodnevno stižu u mirnom režimu. Kad ljudi razumeju za šta plaćaju, oni ne gube volju za poslom. To je prvo.
Drugo: za biznismena je, naravno, bitan apsolutni obim poreza, ali je mnogo važnija predvidljivost. A to što je Vlada obećala da sa porezom na dohodak od 25 odsto neće primenjivati razne vrste sporednih poreza, dažbina i, na primer, drugih neporeskih instrumenata za taktičko popunjavanje budžeta, čini mi se da je za ekonomsku i investicionu klimu u zemlji veoma važno da nastavi da ispunjava to svoje obećanje.
Onda to ne predstavlja nepremostivi problem za biznis, već je prosto malo pooštravanje fiskalne politike. Ali, ako je ono stabilno, predvidljivo i neće se dalje menjati, biznis će se brzo prilagoditi, i to nije kočnica razvoja.
Kočnice su potpuno drugi faktori, od kojih smo mnoge već pomenuli. Stabilna poreska politika, čak i uz povećane poreze, nije kočnica ekonomskom razvoju. Sad će početi da me kritikuju: „Kako to nije kočnica, tu se uzimaju neki porezi…“ To nije faktor koji ne dozvoljava privredi da raste.
Na primer, nedostatak pristupa tržištu kapitala je ono što sprečava privredu da raste. Visoka inflacija je ono što sprečava privredu da raste. A sadašnja kamatna stopa ne sprečava privredu da raste. Samo što uslove neko vreme ne treba menjati, da bi se biznis adaptirao i nastavio da posluje sa ranijom efikasnošću.
Više puta ste govorili o neprihvatljivosti konfiskacije i nacionalizacije. Da li su vas čuli?
– Očigledno nisam bio sam i zato su me čuli. Osim toga, od naše sadašnje vlasti ne vidim nikakav zahtev za nacionalizaciju. Sad, čini mi se, postoji shvatanje da prolazimo kroz ovaj težak period za našu zemlju, delom i zbog činjenice da je naš biznis prilično dobro funkcionisao.
Mnogi problemi su rešeni ne samo naporima države, naporima, da tako kažem, čisto vojne, političke, diplomatske prirode, već je dosta toga rešeno i na finansijskom i ekonomskom planu, gde se privatna inicijativa pokazala, po mom mišljenje, veoma pozitivno. Naša privreda je jaka sa tržišnim instrumentima i prilično zrelim biznisom, tako da mobilizaciona privreda, koja se od ovoga odriče i sve prebacuje na uslovno državno-planski, dirigovani sistem, smatram da je manje efikasna, i prelazak na nju je, po mom mišljenju, nepoželjan.
Jedan od glavnih uspeha naše zemlje u trogodišnjoj teškoj konfrontaciji sa ekonomski i finansijski nadmoćnijim neprijateljskim snagama, jeste upravo to što smo se uzdržali od napuštanja efikasnih, uspostavljenih tržišnih mehanizama za regulisanje procesa u našoj zemlji i nismo upali u mobilizacionu ekonomiju, koja se nekima sviđa jer im se čini da je to brzo i lako rešenje složenih problema.
Nedostatak pristupa tržištu kapitala je ono što sprečava privredu da raste
Kompleksni problemi imaju duga i složena rešenja. I zato svi treba da budemo strpljivi i proces će se poboljšavati. Važna je sredina u kojoj se sve dešava. Ako ne kvarimo naše okruženje, koje je u principu povoljno za razvoj, onda će malo po malo privatna inicijativa i ispravan, prioritetan uticaj države na različite aspekte delovanja stvarati uslove i prioritete. Biznis preuzima i proizvodi celu ovu stvar.
Sad se vodi razgovor o tome kako popuniti budžet i tako dalje. Postoje resursi ili poluge koje koriste druge zemlje: Kinezi stimulišu potražnju. Za nas sad nije vreme. Amerikanci sve probleme rešavaju ozbiljnim zaduživanjem. I pored toga što imamo prilično nizak nivo duga prema BDP-u, ovakav instrument za nas nije primenljiv iz raznih razloga.
Pa, pošto takvi instrumenti nisu primenljivi, to znači da se moraju koristiti drugi instrumenti. Više privatnih investicija, više privatnih inicijativa i možda korišćenje privatizacije. Pritom, mnogi kažu da je privatizacija izvor dopune budžeta.
Uvek mi se činilo da, na kraju krajeva, naravno, to je popunjavanje budžeta, ali nije najvažnije to, već činjenica da preduzeća koja nemaju vlasnika, jer funkcioner ne može biti vlasnik, izvinite, bez uvrede, nađu vlasnika koji, ako je normalan, počinje da koristi ovu ozloglašenu privatnu inicijativu i preduzeće postaje efektivno. Odnosno, privatizacija je način da se preduzeće učini efikasnijim. I tek sekundarno je to fiskalna mera.
Kakve dividende i kad treba da očekuju akcionari „Nornikla“?
– Vratićemo se slobodnom pozitivnom novčanom toku, ali kroz ozbiljnu optimizaciju i antikrizne mere, koje se trenutno sprovode u „Norniklu“. Ako uzmemo u obzir poslednje dve godine, onda su, pre svega, cene naših proizvoda značajno smanjene – cene nikla i paladijuma su smanjene za više od 40 odsto. A blago povećanje cene bakra, naravno, to ni na koji način neće nadoknaditi. Dakle, ovo je jedan faktor – ne možemo uticati na cene.
Drugi problem je što je zbog svih poznatih sankcionih događaja postalo nemoguće pribeći finansiranju od zapadnih institucija, a „Nornikl“ je imao prilično velike količine kredita, koji su finansirani na Zapadu i bili prilično jeftini. Sad kad su ovi krediti u Rusiji refinansirani u rubljama, naravno, troškovi servisiranja su značajno porasli. A to je takođe dovelo do smanjenja nivoa raspoloživih finansijskih i novčanih tokova.
I na kraju, faktor o kome smo govorili – složenost plaćanja u lancima snabdevanja. To je produžilo sve probleme sa kojima se suočavamo. To je dovelo do povećanja obrtnog kapitala – na svom vrhuncu dostigao je skoro četiri milijarde dolara umesto planirane milijarde dolara sa kojom smo živeli dugi niz godina.
Dakle, ako se sva ta povlačenja iz slobodnog novčanog toka saberu u ovom trenutku, onda bi bez ozbiljnog antikriznog programa moglo da se završi sa negativnim novčanim tokom. Ali, na sreću, na vreme smo rešavali taj problem i do toga nije došlo. Generalno je strašno kad biznis proizvodi manje novca nego što troši. To jednostavno nije normalna situacija.
Mi nećemo doći do takve situacije. I sledeće godine očekujemo da ćemo preći na pozitivan novčani tok. Ali dok ne pređemo na to, mi, naravno, nećemo deliti dividende. Zato što distribucija dividendi koristeći sredstva duga – ako ne zarađujete, kako je to moguće? Samo povećanjem duga, naravno, a to nije opcija ni za naše, ni za bilo koje druge kompanije. Stoga će akcionari s dividendama morati neko vreme da sačekaju.
Kakav je trenutno status vašeg postupka sa Olegom Deripaskom? Šta je sa tim konfliktom?
*
Kontekst: UC Rusal Olega Deripaske ušao je u kapital PAO GMK „Nornikla“ 2008. godine, kupivši oko 25 odsto akcija od preduzetnika Mihaila Prohorova. Najveći akcionar GMK – MK OOO „Interros Kapital“ Vladimira Potanjina, u to vreme je posedovao 32,39 odsto akcija „Nornikla“. Nakon dogovora usledio je korporativni konflikt koji je trajao do kraja 2012, sve dok Crispian Romana Abramoviča i Aleksandra Abramova nije ušao u kapital, dobivši 5,87 odsto akcija za 1,49 milijardi dolara. Strane su sklopile okvirni akcionarski sporazum (The Framework Agreement) koji je važio deset godina. Viši sud u Londonu registrovao je tužbu UC Rusal protiv Potanjina i njegovog Whiteleave Holdings u oktobru 2022. godine, neposredno pre raskida ugovora akcionara u decembru iste godine. Tužba se odnosi na događaje koji su se desili u periodu 2013–2022, i navodi da su tuženi prekršili akcionarski ugovor, a Vladimir Potanjin nije ispunjavao obaveze kao izvršni partner – sve ovo je rezultiralo finansijskim gubicima za kompaniju i akcionare, uključujući UC Rusal. Tužilac zahteva Potanjinovu ostavku na mesto predsednika GMK, obavezujući njega i njegovu kompaniju da plate iznos štete, povećaju udeo UC Rusal u GMK i nadoknade sudske troškove. Visinu štete u slučaju namirenja zahteva treba da izračuna sud.
*
– Sad nije vreme za sukobe, posebno nije vreme za traženje istine u Londonu. Sećate se priče o plesaču kome sve smeta? Ne mogu izbeći osećanje da je to ista priča. To jest, Oleg Vladimirovič oštro reaguje na činjenicu da ga je rukovodstvo Saveta Federacije kritikovalo zbog nekakvog socijalnog problema. Pa, uzmi i uradi to. Ne sviđa mu se način na koji predsednik vodi specijalnu operaciju. Ne sviđa mu se način na koji Nabiulina vodi monetarnu politiku. Ne sviđa mu se način na koji ja upravljam „Norniklom“. Pa, čoveku se ništa ne sviđa. Jedino što me teši je to što sam se po ovom pitanju našao u veoma dobrom društvu.
Intervju za RBK vodio Kiril Tokarev
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: rbc.ru
Prevod: Želidrag Nikčević/Novi Standard
Naslovna fotografija: Pixabay/pride1979
BONUS VIDEO:
