Vojni istoričar Anton Antonović Kersnovski je pisao: „Istorija ruske armije je istorija života ruske države, istorija dela ruskog naroda, velikog u sreći i nesreći – istorija velike armije velike zemlje“. Vojska je uvek bila stub državnosti, a ponekad i jedina nada naroda za opstanak. U danima oskudice ove teze potvrđuje surova stvarnost.
Prisećajući se poraza švedske vojske Karla XII i pruske vojske Fridriha Velikog, odraza Napoleonove najezde, Kersnovski je primetio: „Valjalo je samo da neka evropska vojska položi pravo na titulu ‘prve na svetu’, pa da se uvek na svom pobedničkom putu sretne sa bodrim ruskim pukovima – i postane ‘drugom na svetu’. To je glavni zaključak iz naše vojne istorije. Tako je bilo i tako će biti“.
Car Aleksandar Treći je, trezveno iznoseći zakone geopolitike, dodavao: „U celom svetu imamo samo dva verna saveznika – našu vojsku i mornaricu. Svi ostali će, prvom prilikom, dići oružje na nas.“
Rusija, zemlja-civilizacija izdvojena od Istoka i Zapada, samom činjenicom svog nezavisnog postojanja stajala je na putu svakom zavojevaču koji teži svetskoj prevlasti.
Pokušaji uništenja
Vidljiva potvrda ruske vojne veštine je činjenica da se tokom dvanaest vekova, od malog plemenskog saveza, razmeštenog između Ladoge i jezera Iljmenj, Rusija pretvorila u najveću silu na planeti. Otprilike jednom u veku (a ponekad i više) pokušavaju da unište Rusiju, što tradicionalno sprečava ruska vojska.
Mongolo-Tatari su 250 godina pokušavali da Rusiju pretvore u ropski „Ulus Džuči“. Poljska šljahta je 1612. nameravala da „prevede ruske šizmatike u pravu veru“. Švedski kralj Karlo Dvanaesti obećao je da će Rusiju osloboditi „od nesnosne tiranije“ Petra Prvog i istovremeno „saterati ruskog medveda“ u njegov „brlog“.
Da bi zaštitio evropsku civilizaciju od „ruske pretnje“, Napoleon je išao na Moskvu na čelu „vojske dvanaest jezika“. Radi borbe s „ruskom pretnjom“ 1854. godine i anglo-francuske trupe su se zajedno s Turcima iskrcale na Krim. Hitler je 1941. napao SSSR. U XXI veku Kolektivni zapad rukama bivše sovjetske republike, krajine Ruske imperije, vodi hibridni rat protiv Rusije…
Sve te najezde zaustavile su ruske vojske. Rusi umeju nastupati i napadati, ali nacionalni simvol Rusije je odbrana. Svaki ruski napad je kontranapad. Specijalna vojna operacija je preventivni udar koji tek ruši planove neprijatelja da u budućnosti napadne našu zemlju.
Borba za Harkov, oktobar 1941. (Foto: Wikimedia commons/Bundesarchiv/Bild 183-L20582/Schmidt/CC-BY-SA 3.0)Odbrana otadžbine je od davnina smatrana dužnošću svakog ruskog muškarca. Čak i u vremenima kad osnovu odbrambene sposobnosti činjaše profesionalna regrutna vojska (1699-1874), njoj uvek beše spremna da priskoči u pomoć i narodna vojska – opolčenje.
Poznato je da je 1812. godine pod oružje stalo oko 300 hiljada opolčenaca, a tokom Krimskog rata – skoro 360 hiljada. Tokom Drugog svetskog rata samo u borbenim dejstvima je učestvovalo pola miliona opolčenaca, njihov ukupan broj je bio blizu četiri miliona. Radi zaštite svog ruskog identiteta, narodno opolčenje se 2014. samoorganizovalo u Luganskoj i Donjeckoj narodnoj republici.
U Rusiji su postojali čitavi staleži koji su proizvodni rad spajali s vojnom službom, to su: kozaci i strelci. Sâm način života ruskog sela bio je takav da su ga činile organizovane muške zajednice, koje su se u slučaju rata kao organizovana i obučena snaga mogle otpraviti na front ili dočekati neprijatelja u svojim rodnim krajevima.
Profesionalni vojni stalež bilo je rusko plemstvo, čije je jezgro formirano u šesnaestom veku od pojedinaca koji su se istakli tokom borbenih dejstava. Pre manifesta Petra Trećeg o slobodi plemstva, predstavnici ruske aristokratije su doživotno nosili vojnu službu.
Pitanje taktike
Junaštvo i veštinu ruskog vojnika nemoguće je zamisliti bez genija ruskih vojskovođa. Aleksandar Nevski se 1240. godine odrekao „pravilne“ bitke zapadnog tipa kao kolektivnog dvoboja, napavši na Nevi iskrcane Šveđane iznenada, odlučno i bespoštedno. „Bitka na ledu“, koju knez beše priredio dve godine kasnije, pokazala je nove metode operativnog planiranja: obezbeđivanje pobede mnogo pre bitke, namamljivanje na očigledno nezgodan teren, uništenje iz zasede.
Kozački ataman Jermak Timofejević je 1582. pripojio Zapadni Sibir sa odredom od hiljadu i pô ljudi – zahvaljujući izuzetno znalačkom upravljanju. Pokretljivost odreda obezbeđena je stotinom velikih čamaca. Jermak je osmislio sistem signala koji omogućavaše kozacima podelu na strelce i poslužioce, da se prestrojavaju i manevrišu, što je paljbu kremenjača dovelo do najveće moguće delotvornosti.
Petar Veliki je u Severnom ratu ponovo ponudio rusku alternativu zapadnoj linearnosti. Tako su kod Poltave 1709. borbeni redovi profesionalaca švedskog kralja Karla, koji su veštinom grupne i pojedinačne borbe prevazilazili ruske vojnike, prestali da postoje kao usklađen borbeni organizam, budući rastrojeni poljskom fortifikacijom i artiljerijskom vatrom. Najjači neprijatelj je poražen uz minimalne gubitke.
Bitka kod Poltave (1709), delo slikara Pjer-Deni Martena (Foto: Wikimedia commons/Public domain)Grof Rumjancev je pokazao sposobnost delovanja u teškim okolnostima u bici kod Gros Jegersdorfa 1757. godine, tokom Sedmogodišnjeg rata. Njegova brigada je stajala u rezervi iza Norkitenske šume, koja je smatrana neprohodnom. U jeku bitke, kada se činjaše da je ruska vojska pred porazom, Rumjancev je samoinicijativno poveo brigadne pukove kroz šumu i udario na otvoreni bok Prusa, što je dovelo do njihovog poraza u bici.
Generalisimus Suvorov je stekao neprolaznu slavu jer nije izgubio nijednu od svojih šezdeset bitaka. Vrhunac njegove genijalnosti beše pobeda kod Rimnika, kada je sto hiljada turskih vojnika porazio odredom od sedam hiljada(!) Rusa uz podršku 18 hiljada Austrijanaca. Suvorovljev udžbenički rad „Nauka pobeđivanja“ (iz 1795. godine) utvrđuje rusku doktrinu ratovanja „ne brojem, već veštinom“, s uštedom resursa, gde minimalno dejstvo donosi maksimalan efekat.
U to isto vreme, admiral Ušakov je na moru razvio novu manevarsku taktiku, napustivši prihvaćeni način linijskog vođenja bitke. Njegovi „aduti“ behu odlučno približavanje neprijatelju na kratko odstojanje, usredsređivanje glavnih napora protiv neprijateljskih admiralskih brodova, kombinovanje ciljane artiljerijske vatre i manevara te gonjenje neprijatelja do njegovog potpunog uništenja.
Bez gubitka ijednog broda u pomorskim bitkama, Ušakov je od 1788. do 1791. potopio i zarobio više od pedeset turskih brodova, osvojivši za Rusiju čitav crnomorski region.
Plemenitost vojske
Jednu od zlatnih stranica u istoriji Kavkaskih ratova ispisali su pukovnik Sedamnaestog jegerskog puka Karjagin i njegov odred. U jeku rata sa Francuskom, 1805. ka južnoj granici Rusije se pokrenulo četrdeset hiljada persijskih vojnika.
Karjagin je s odredom od samo 493 čoveka i sa dva topa uspeo da parališe persijsko napredovanje na mesec dana. Karjaginci su uspeli da zauzmu dve tvrđave, koje su im pomogle da očuvaju inicijativu, nekoliko puta su se čupali iz obruča i pobedonosno se vratili kući.
Osvajač Hive, heroj Plevne i Andižana Mihail Skobeljev, koji je ušao u istoriju pod nadimkom „beli general“, vojničke pobede je spojio s talentom inovatora. Umesto neudobnih vojničkih rančeva, Skobeljev je naredio da se sašiju platnene uprtnjače – prototip savremenih vojnih ruksaka. Na „Skobeljeve“ uprtnjače zatim je prešla cela ruska vojska.
Generalisimus Suvorov je stekao neprolaznu slavu jer nije izgubio nijednu od svojih šezdeset bitaka
Početkom dvadesetog veka, kada se klasična vojna misao našla u ćorsokaku, Prvi svetski rat se pretvorio u rovovski rat. Napredovanje od kilometar-dva plaćano je desetinama i stotinama hiljada poginulih vojnika. General Brusilov je, 1916. godine, koristeći taktiku „pešadijskih talasa“ i istovremenih udara u mnoštvo tačaka, izveo čuveni „Lucki proboj“ od 100-150 kilometara, koji je kasnije dobio ime po njemu (Brusilovljeva ofanziva, prim. NS).
Kada su oktobra 1942. branioci Staljingrada držali samo deseti deo grada – nekoliko fabričkih zgrada i uski priobalni pojas – komandant 62. armije, Čujkov, primenio je novu taktiku gradskih borbi. Stvorio je taktičke jedinice – jurišne grupe koje je činilo od dvadeset do pedeset boraca, koje su neočekivano prodirale na položaj protivnika. Čujkovljeve metode su dobro poslužile pri jurišu na Berlin.
Odbrambeni položaji Sovjeta u Staljingradu, januar 1943. (Foto: Wikimedia commons/Bundesarchiv, Bild 183-E0406-0022-001/CC-BY-SA 3.0)U osnovi svih metoda po kojima se u gradskoj borbi obučavaju jedinice za posebne namene vojski većine zemalja sveta je pravilnik Čujkova za borce jurišnih grupa, napisan u Staljingradu. Čujkova nisu slučajno zvali „General Šturm“.
Kasnije, tokom antiterorističke operacije (1999-2000) u Čečeniji, taktiku gradske borbe prilikom juriša na Grozni uspešno su primenili generali Trošev i Šamanov. Ista tehnika ostaje u službi ruske vojske i danas, za vreme gradskih borbi na bojištima Specijalne vojne operacije. Inače, početak operacije, koja je ruskoj vojničkoj slavi dala nemalo razloga za ponos, obeležen je legendarnim desantom na Gostomelj kod Kijeva.
Čuveni usiljeni marš ruskih padobranaca na Prištinu takođe je uvršten u istorijske udžbenike. NATO blok je odlučio da Rusi ne treba da učestvuju u mirovnoj misiji zaštite srpskog stanovništva. Tada su ruski padobranci izvršili usiljeni marš, ovladavši prištinskim aerodromom i obezbedivši da Srbi budu nakratko štićeni od strane braće sa severa. Nažalost, znamo kako NATO vojnici danas štite srpsko stanovništvo Kosova i Metohije.
Pored vojničke veštine, hrabrosti i odanosti dužnosti, tipična crta ruskog vojnika oduvek je bila plemenitost prema pobeđenome, o čemu je u istoriji ostao ogroman broj primera. Ruske vojnike još uvek čekaju narodi raznih zemalja sveta, kao i naša braća Srbi. Šta reći – istorija nije linearna i ne može se isključiti da će ruski tenkovi uskoro biti na Dunavu.
Vladimir Basenkov je novinar. Ekskluzivno za Novi Standard.
Prevod: Dragan Bukovički
Izvor: Novi Stadanrd
Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Public domain
BONUS VIDEO:
