Odgovor Miloša Crnjanskog iz 1934. na napad Miroslava Krleže u časopisu „Danas” povodom njegovog članka „Oklevetani rat” (OVDE).
Nedavno, kao što je poznato, bila je u Skoplju proslava stupanja u srpsku vojsku regruta iz Stare Srbije koji su učestvovali u odbrani Smedereva i Beograda 1914. godine. U okviru te proslave, u čast tih ratnika, napisao sam članak „Oklevetani rat” (Vidi Vreme od 16. marta). Moje ideje u tom članku bile su ukratko ove: pacifistička propaganda, posle rata, bila je jednostrana. Njoj je bilo stalo do toga da se o ratu piše što gore. Rat je prikazan kao najgora niskost i najstrašniji idiotizam. Činilo se sve da se nagrdi, sama po sebi, i vojska.
Ja, međutim, mislim da rat nije takav i ne verujem da tako misle ni ratnici. Rat ima svoju i svetlu stranu, a „večni mir”, uostalom, utopija je. U našem narodu ratničke osobine najplemenitije su osobine. Sem toga, nazovi pacifistička propaganda u nas, posle rata, iskorišćena je u partijske svrhe. Pomoću nje se klevetala i Srbija i pravili su se vicevi na račun Kajmakčalana. Ja smatram, međutim, da je to svojeglavo uništavanje vojničke slave i naših nacionalističkih tradicija i velika politička ludost.
U našem narodu ratničke osobine najplemenitije su osobine. Sem toga, nazovi pacifistička propaganda u nas, posle rata, iskorišćena je u partijske svrhe.
Prema tome, povod i smisao mog članka nije se mogao shvatiti krivo. Klika „marsista”, međutim, po našim malim književnim časopisima, pa i u dnevnoj štampi, graknula je odmah složno na taj članak. Njoj je očigledno stalo do antimilitarističke propagande uopšte, a posebici i do toga da ja ćutim, jer naš „marksizam”, koji se širi kroz štampu i literaturu, očigledno smatra moju malenkost kamenom spoticanja za sebe i zato konsekventno vodi kampanju protiv mene najružnijim insinuacijama i džukelskim rečnikom, razume se.
Cilj je jasan: razarati tradicije, nacionalnu ideologiju uopšte, diskreditovati i širiti svoju propagandu prepodobno, u pozi „pacifista”. Pokazao bih se sada jako naivan, u našim prilikama, kada bih odgovarao toj tevabiji. Zanima me, međutim, drugi jedan slučaj, a to je mali pamfletić koji je, povodom tog članka, napisao protiv mene g. Miroslav Krleža (vidi časopis Danas, br. za 1. april). Njemu mislim da treba da odgovorim.
On je posle svog prelaska za Beograd postao neka vrsta literarnog pape i kao neki idol marsista i pacifista. Prave marksiste ja ni malo ne prezirem, ali što se g. Krleže tiče, meni nije jasno hoće li on sa mnom da polemiše o ratu kao marksist i kao buržujski pacifist, ili samo jedno ili drugo? Jer sa g. Krležinim „marksizmom” već godinama niko nije, najblaže rečeno, načisto, a i njegov „pacifizam” davno vapije za komentarom.
Ipak, napad g. Krleže ja tumačim, pre svega, literaturom. Meni se čini to nastavkom kampanje njegovih saurednika, i nastavak onih pamfleta, strašnih, po teatralnosti i uvredama, kojima g. Krleža već više od 10 godina zasipa našu književnost. Paradoks je u tome da je taj vatreni pacifista u literaturi grdna krvopija.
Ja sam o g. Krleži pisao svega jednom, u svojim književnim sećanjima na Zagreb, i to što kažu jako laskavo. Časopis g. Krleže, pa i on sam mnogo ranije, nije propuštao, međutim, da me izaziva. G. Krleža, od početka svog malog pamfleta, prećutkuje i povod i okvir proslave u Skoplju, i kao neku doktrinu iznosi da moj članak kaže da je rat veličanstven. Da bi me diskreditovao, on uzima stranu 20 iz mog romana Dnevnik o Čarnojeviću, pisanog za vreme rata, pre skoro 20 godina, i trijumfalno uzvikuje svojim čitaocima: evo ovde, kroz ovaj roman, taj isti g. Crnjanski pisao je da je rat „ludilo u moru blata”.
Očigledno, g. Krleža misli da se pitanje o ratu rešava onim što o njemu kaže jedna ličnost u romanu, ili sam pisac koji je tek prešao dvadesetu. Međutim, gde sam ja u svom članku tvrdio da će odsad rat biti sisanje malog prsta? I zar g. Krleža ne vidi da je kao dokaz dao rđav primer? Taj mladić, slabić, sentimentalac, izdanak u tuđini, oteran iz austrijskog zatvora u bitku, može li on uopšte ma šta o ratu da „misli”? Nije li za njega, koga se sve to ništa ne tiče, sve to samo košmar? I kakve to veze ima sa mojim člankom?
Po mom mišljenju, ipak, i ta ista jedinka, u drugom nekom kolektivu, svesnom, rešenom na žrtvu, ne bi bila takva. Pisac bi tada govorio o ratu kao što sam ja govorio u svom članku. A da je tako, ja imam bolje dokaze od g. Krleže, od istog junaka u romanu Dnevnik o Čarnojeviću. Neka g. Krleža i njegovi čitaoci otvore tu knjigu na strani 32, gde se govori o srbijanskoj vojsci, i baš o regrutima kod Bitolja, i videće da se o njima govori sa istom onom emfazom kojom je pisan, posle skoro 20 godina, taj članak.
Po mom mišljenju, i marksističke vojske išle bi u rat za svetsku revoluciju rado, po istom mišljenju naše nacionalne žrtve date su u ratovima sa emfazom. Daleko od toga da sam očaran ratom kao instrumentom (to se jasno vidi iz mog članka). Ja smatram da zajednica, namučena kao naša, više od ma koje druge treba da čuva vojničke tradicije, iz iskustva. Uostalom, i život, od pojedinca, traže danas ne samo otadžbine, već i sve političke ideologije našeg doba, da i ne govorim o konkretnim političkim pokretima. A da se danas sve političke organizacije služe vojničkim pojmovima i vrlinama – o tome ne treba trošiti reči.
Po mome mišljenju, svi oni naši krajevi gde god je Turčin bio dopr’o, u svom ratničkom duhu i vojničkoj psihi, najbolje su što u našem narodu imamo
Uostalom, kakva bila da bila moja „ideologija rata”, i meni je stalo pre svega do toga, nije nikakva reklama sadašnjice, ni naše ni tuđe (a to bi ta gospoda, ljubazno, da mi prikače kao kantu), nego je to mistično nasleđe koje nosim u sebi od oca i deda, i koje sam i razmišljanjem, i posmatranjem i iskustvom proverio da je na svom mestu i pravo. Fanatici pacifizma, po mom mišljenju, koje nije uostalom ni novo u svetu, gledaju stvari kroz mnogo gore naočari, nego oni koji nemaju o tome nikakvu iluziju.
Kao pisac, uostalom, ja sam svoje mišljenje o ratničkom u našem narodu, već davno, i više puta izrazio jasno (o alkarima u Sinju, u Seobama i drugde). Po mome mišljenju, svi oni naši krajevi gde god je Turčin bio dopr’o, u svom ratničkom duhu i vojničkoj psihi, najbolje su što u našem narodu imamo. Poniženi i sablažnjeni danas, ti krajevi za mene su velika psihička i „socijalna” snaga ubuduće. Nacionalistička moja emfaza pripada njima. Druga je stvar što g. Krleža i ono društvo to neće da vide.
Kao najveći negativ, posle rata, obično se iznosi da su oni koji su krv svoju dali odstranjeni i zbunjeni. Jedno je, međutim, pitanje njinih zasluga, a drugo njine umešnosti i organizovanosti da dođu do uticaja. Ako je, međutim, moja ideja za njih, a ne za babino zdravlje, nacionalna, onda je ona – to je ono što se gospodi „marksistima” ne svidi – duboko socijalna.
Srpska artiljerija na položaju tokom Prvog svetskog rata (Foto: Wikimedia commons/Andra Popovic – From a Czech digital archive/Public domain)U svakom slučaju, ni kao prigodan članak za jednu proslavu u Skoplju, ni kao niz ideja jednog književnika, moj članak nije zaslužio podmetanja. Za g. Krležu on je jednostavno „linija Gebelsa ili fon Papena”. (To je najlepše reći danas, ali kad bih ja rekao da je linija g. Krleže, iako lično mlohava, linija salonskih komunista, majko moja što bi se digla dreka).
Što se tiče lično g. Krleže – a ceo njegov pamfletić protiv mene je ličan – ja mislim da on o „učešću u bitki” i zato tako misli, jer on u njenom magnetskom polju nije ni bio. Već po prirodi svojoj hladan (on se ne bi žrtvovao ni za marksizam), on je zato o ratu stekao tako ogavnu impresiju, što su njegovi pojmovi o ratu postali u onoj kužnoj atmosferi kasarne i pozadine u kojoj je dugo bio, i gde je cinizam, korupcija, sadizam i kukavičluk ljudi cvetao i bujao visoko u tipovima one soldateske koju g. Krleža iz svog života dobro zna i opisuje skoro magistralno.
Zanimljivo je, uzgred, za njega kao „pacifistu”, koliko je on hipnotisan tom vojskom, koliko je opisuje, prati čak i u civilu. G. Krleža živi i diše u uspomenama iz austrijske kasarne tokom rata. Stalno, i uvek ponovo, o njima piše. A kada ne piše o njima, priznaće i sam, Pegaz mu očigledno slabije kaska. U svakom slučaju, u svom malom pamfletu, probleme pacifističke g. Krleža jedva je dodirnuo, a posvetio se sav brizi da me pred svojom pastvom što bolje karikira.
G. Krleža živi i diše u uspomenama iz austrijske kasarne tokom rata.
Prema meni postavlja, pre svega, „pacifističke velikane” čovečanstva kao što su Goja, Paskal, Spinoza, Hjum, Bekon, Džordano Bruno, Domije, Kalo, Hogart, Kant, Betoven. Mogao je tako, kao iz leksikona, nastaviti do sutra. Po mom mišljenju, „titanski” zahuktan na reči, g. Krleža uopšte nije za fine analize intelekta, inače bih ja rado diskutovao sa njim i čak i o Goji i pitao ga da li je čuo kadgod „pacifističku” simfoniju nego Herojiku.
Za svaki slučaj, protiv jednog članka o srbijanskim regrutima mobilisao je čak i Ilijadu, da mi na Ahilovoj srdžbi dokaže koliko je rat strašan. Po mome mišljenju, međutim, g. Krleža bolje poznaje pisce kao što su Kaucki, Kristijan Morgenštern, i naročito Karl Kraus, nego drevnog Omira, inače ne bi potegao tu košnicu svih docnijih ratnika, u prilog pacifizma.
Uostalom, i tu se g. Krleža, u mnogome vara, nije Ilijada radi Ahila, nego je Hektorova smrt ono što u njoj sja već vekovima. G. Krleža, kao car Viljem Drugi, obožava Ahila, ali je cela antika precizno osećala da je Hektor onaj koga Omir slavi (a slavim i ja u svom članku o smrti onih sa Vardara i Ibra). Slobodan sam da uputim, u tom pravcu g. Krležu na jedan antički stih o Ilijadi koji je vrlo lep, a koji svakako ne zna. On glasi, otprilike: kad Hektor padne zaćuti i veliki spev.
Po svom običaju, g. Krleža nije se zadovoljio da „dokaže” kako sam i ja nekada mislio da je rat „ludilo u moru blata”, nego je izabrao iz jedne pesme nekoliko redaka da dokaže kako sam i ja sumnjao u pobedu, a bio i antimilitarista. Da bi dokazao prvo, on navodi jednu moju pesmu iz zbirke Itake (god. 1916-1917) i kaže da je „defetistička”. To je „Naša Elegija” (vidi Lirika Itake, str. 11).
Ono, međutim, što g. Krleža u svom časopisu navodi (Danas, br. 1. april, str. 56) i nije moja pesma. To je jedan mali trik g. Krleže da pesmi da željeni negativni smisao. Naime, on je u tu svrhu iz pesme od 24 redaka izostavio ravno devet! Kad se, međutim, ti redovi umetnu, vidi se da je ta pesma daleko od toga da bude „defetistička” nego da je, naprotiv, jedan od paroksizma ludački krik mladog čoveka (bio sam tada tek prešao dvadesetu) za mržnju i otpor protiv protivnika.
Ahil ubija Hektora (Peter Paul Rubens) (Foto: Wikimedia commons/Public domain)Meni se pre 14 godina desilo da mi je jedan nazovi „kritičar” u beogradskom dnevniku uradio ovo: uzeo je stihove iz tri moje pesme, sastavio od njih jednu, pomešao ih i rekao: eto, šta sve piše taj Crnjanski. U svakom slučaju, tako viđen književnik kao što je naš g. Krleža trebao bi da se čuva ma čega tome i iz daleka sličnog.
Jednostavno ne može g. Krleža, ni pesmama od pre 18 godina, dokazati da sam ja drukčije mislio o ratu, nego u svom članku koji sam napisao sa 40 godina. Naprotiv, mogao je da bude duhovit i da u zbirci Itake nađe za svoju postavku najpreteranije primere nacionalističkog zanosa i vojničkih pojmova koje sad ismejava. Jer što je čudno, u toj Lirici Itake, skoro sve ideje koje se njemu sada u mom članku ne sviđaju nalaze se već rečene. Na str. šest u himni „Našoj krvi”, na str. 15 u „Ditirambu”, gde već onda piše da je život „za sluge čast” i da je veseo samo za „gnjili svet”. Gde najposle, pesnik patetično uzvikuje da voli: „tebe, o rode, jer veseo mreš”.
Takvi uzvici, nema sumnje, preterani su za današnje uši, ali ima trenutaka kada nisu komični. Kada sam pisao, pre skoro 20 godina, u svojoj pesmi „Jadranu” (vidi Lirika Itake, str. sedam) intransigentnu misao da se jedna „pesma naša tvrda glasa, neklekla nikad, nesrećna, al’ bijesno vesela” ori sa krvave obale našeg naroda ja sam završio uzvikom da je „najlepše za rumen sunca ubijati i rano umirati”.
Tu istu osnovnu misao naći će g. Krleža, prenetu iz Senja, u pesmi o senjskim gusarima, i ne može me demantovati čak ni citatima iz tih davno zaboravljenih i rđavih poezija, da ni danas ne pišem drukčije o ratu nego tada. G. Krleža, međutim, očigledno meša pojmove, jer kraj svega toga u mojim književnim radovima ima toliko momenata „pacifizma”, a kod g. Krleže skoro obrnuto.
Jer, paradoks je u tome da u svom stvaranju (o kojem g. Krleža govori sa ironijom), ja imam više nego on humanosti, emanaciju samilosti, intelektualne utanačenosti i razumevanja ljudskih strasti. Pisac i zverskih dijaloga i drugih romana manijaka, g. Krleža bi, međutim, pošto smo književnici a ne generali, u tome trebao da vidi težište naše diskusije.
U svom pamfletiću g. Krleža, očigledno, napada me i u pozi superiornosti nekog „mikelanđelovskog” shvatanja književnog rada (g. Krleža misli i piše samo krupno). Kumulacija njegove ironije je u konstataciji da je moj književni rad, u najboljim trenucima mog stvaranja, „ženskost”. Očigledno je g. Krleži manje stalo do diskusije o pacifizmu, a više o polnom pitanju umetnika pri stvaranju književnog dela.
Očigledno je g. Krleži manje stalo do diskusije o pacifizmu, a više o polnom pitanju umetnika pri stvaranju književnog dela.
Ja ne znam dokle će ići naš veliki pisac, pri upotrebi ovakvih izraza u kritici svojih literarnih i političkih protivnika, ali znam da će mu neko drugi na mome mestu reći jednom nešto od čega će mu spasti brada. Ja to neću, et pour cause. On, očigledno, o literaturi ima malo zastarele pojmove, ali ne misli valjda da su velike u literaturi samo debele kupusare „socijalnih” pisaca, i da je poet „bizaran” i uopšte efemeran? Što se mene tiče, kada je reč o literarnom delu, ja smatram da pesnik može biti i nesavremen, da pisac može biti i protivnik svog vremena, i te kako, a naročito parola tog vremena i moda.
Srpski književnik Miloš Crnjanski (Foto: Legat Miloša Crnjanskog u NBS-u)Stalno u teškom sukobu sa samim sobom, g. Krleža i pre njegovog „pacifizma” u „marksizmu” pisao je često dosadno doktrinarno, a u polemikama on je u tom smislu potpuno bezobziran. Da bi me pred svojom pastvom napravio bar renegatom i bivšim revolucionarom koji je sada samo reakciona, g. Krleža citira moju „Vojničku pesmu” (Lirika Itake, str. 16) u kojoj su oni famozni stihovi „nisam ja za srebro, ni za zlato plak’o, niti za Dušanov sjaj” i trijumfalno mi to nabija na nos. Ja danas tobože demantujem sebe, jer očigledno g. Krleža misli da sam ja sada nacionalist za babino zdravlje. On ne vidi, ili neće da vidi, da je ta pesma ponikla u atmosferi one revolucionarne, ali i nacionalističke generacije, čije je znamenje ono što je u svom zatvoru napisao Gavrilo Princip: mi smo prvo nacionaliste, pa onda revolucionari.
G. Krleža ne vidi da je krajnost s leva, ona koja nas nacionaliste gura u drugu krajnost na desno, tako da je među nama nastao jaz nad kojim više mosta ne može biti. Za mene, posle mog života, u četrdesetim godinama, iluzija više nema. Jedini teren na kome verujem da još može nešto vredno da se stvara – zato što je poznato, blisko, logično i stvarno – to je teritorija koju obuhvata moja nacija. Nosim u sebi duboku jezu da bi u slučaju da padne ta nacionalistička parola, moj narod doživeo sigurnu sudbinu kula-gradova, van naših granica, kojima je taj narod već robovao.
G. Krleža ne vidi da je krajnost s leva, ona koja nas nacionaliste gura u drugu krajnost na desno, tako da je među nama nastao jaz nad kojim više mosta ne može biti.
Najposle laž, propali, buržujski tip naših „marksista” odvratan mi je svojim licemerstvom i odbija me. Uostalom, po mome mišljenju, uskoro g. Krleža imaće priliku i u nas da čuje potpuno precizne i određene programe nacionalista, ukoliko ga to zanima. Dotle, bilo bi vreme da se on izjasni bar o konturama svog marksizma, a ne da samo nosi lovorov venac njegov na inače ćelavoj svojoj glavi.
Neka ni malo ne brine za socijalnu tendenciju mog nacionalizma. Mesto himne velmožama, ja sam i pre skoro 20 godina pevao u Itaki „raji, riti, dižite vidovdanski hram” (vidi „Spomen Principu”, Lirika Itake, str. 14). Ako pročita dobro redove mog članka, on će videti da ja ni danas nisam daleko do tih patetičnih reči. Razume se, posle mnogog iskustva, ja više ne mislim onako patetično o „sebru što na točku cvili”, ali su to još uvek mase o kojima se bavim u svojim, na žalost još papirnim političkim koncepcijama.
A što se tiče cara Dušana, ja sam i u ono doba svog romana, kao o simvolu i svetinji, imao o njemu i lepih reči (vidi Dnevnik o Čarnojeviću, str. 121). Danas, priznajem, kad sam po g. Krleži (pseudomarksist ne može bez samoobmana i priviđenja, g. Krleža predviđa i spaljivanje u nas velikih dela; Danas, 1 IV, str. 58) „na liniji Gebelsa i fon Papena”, ja se više ne oduševljavam tiradama markiza Poze i slobodarstvom Don Karlosa. Sad je car Dušan za mene opojna, sveta freska, a Filip Drugi ne samo jedna od najvećih volja španska, nego i ličnost celog čovečanstva. Stvarati državu je, to mi se sad čini, i čini mislim za svakog muškarca, duboka žudnja i pri tome najčistije sredstvo i najčistiji put – ako to g. Krležu zanima – sila.
„Dolazak cara Dušana u Dubrovnik”, delo Marka Murata (Foto: Wikimedia commons/Public domain)Sva ova literarna polemika, ovako, mislim da će uvideti to i g. Krleža, ostaje prilično ograničena. Ako naš „šampion pacifizma” ozbiljno želi da se razgovaramo o problemima pacifizma, onda g. Krleža treba da pređe sa stihova na druge fakte, na politike programe, na današnje stanje u Evropi itd.
Po mom mišljenju, međutim, i to sam ostavio da kažem na kraju, g. Miroslav Krleža diskreditovao se sam, već davno, da može da se pojavi u svem svom sjaju pacifiste i miroljubca. Zar g. Krleža zbilja veruje da takav članak, kakav sam napisao ja o mrtvima izginulima za Srbiju sa Ibra, Vardara i iz Skoplja, može napisati samo književnik „na liniji Gebelsa ili fon Papena”? Ili je to g. Krleža, za svoje uboge levičare, tako krupno buba?
Što se mene tiče, ja mislim da danas u nas, bar u književnosti, tamo gde je g. Krleža, cvetaju pljesak i „marksistička” klika, dok je na mojoj strani teškoća i, priznaće i on, samoća. U svakom slučaju, od prvoklasne je važnosti videti šta sve krije takva jedna velika ličnost „pacifizma” i kojim je putem došla do svojih današnjih, uzvišenih ideja. Mislim da je to od kapitalne važnosti pri osudi tog članka o žrtvi srbijanskih regruta.
Ko je, dakle, naš srdačni „pacifist” danas, g. Miroslav Krleža? Ko je bio juče? Šta je bio juče? Da budem kratak: on je bio pravi militarist. Kao što ceo Zagreb zna, taj g. Krleža – što meni zbog mog članka ljutito dobacuje da bi više „dolikovalo nekom poručniku ili natporučniku, nego pesniku” – izabrao je bio karijeru austrijskog đeneralštapca kao poziv. G. Miroslav Krleža, danas „odlučni pacifist”, po svršenoj gimnaziji bio je pitomac austrijske vojne akademije Ludoviceuma u Pešti.
Po mom mišljenju, kao što raspop, seminarist bivši živi za negativne fikcije o crkvi, tako i g. Krleža, zato što je bivši pitomac, ne može da zaboravi svoje fikcije o vojsci (danas) koje je posisao sa mlekom pitomca Ludoviceuma u Pešti. (Tog poštovanog pacifistu, što je karakteristično, u intimnom krugu niko i ne zove Miroslav nego Fric. Fric Krleža! To bi bolje „dolikovalo nekom poručniku, natporučniku nego pesniku”).
Tog poštovanog pacifistu, što je karakteristično, u intimnom krugu niko i ne zove Miroslav nego Fric. Fric Krleža!
Međutim, još je interesantniji taj „pacifist” danas, ako se prikaže u reči i slici, u godinama „ludila u moru blata”, u jezivim i strašnim godinama rata. Kako je mislio o ratu, na primer, taj „pacifist”, godine 1915. kada je Srbija propala? U jednom zagrebačkom dnevnom listu te godine, 28. aprila 1915, nalazi se ogroman članak koji uzdiže bljutavo u nebesa barona Konrada fon Hetcendorfa, šefa austrijskog generalnog štaba.
Taj članak, ja to tvrdim evo pod punim potpisom, onaj isti veliki „naš pacifista” danas, koji me je napao zbog mog članka o onim regrutima koji su pali u odbrani Srbije iste godine kada je g. Krleža – očaran velikim i genijalnim strategom Konradom fon Hetcendorf – sa poznavanjem stvari, kao bivši pitomac vojne akademije u Pešti, nizao bezbrojne epitete rata u slavu tog Krvoloka. E takav je g. Krleža kao „pacifist”.
Tekst Miloša Crnjanskog za list „Vreme” iz Beograda od 22. maja 1934.
Priredila: Vesna Dragićević/Novi Standard
Izvor: „Srpsko stanovište – Miloš Crnjanski”, Catena mundi, Beograd, 2023.
Naslovna fotografija:
BONUS VIDEO:
