Pismo sa Kosova ili okupirana Priština

Kada je počeo pogrom nad preostalim Srbima u Prištini, 17. marta 2004. godine, u stan Aleksandra i Dragice Janićijević u centru grada došao je britanski oficir i kazao im nameru da ih evakuiše i da će, verovatno, morati da napuste Prištinu. Domaćin kuće, Aleksandar, odgovorio mu je da u pravoslavnoj veri postoji jedan običaj da kada se čoveku bliži čas smrti on pozove svoje najmilije da se oproste i poljube ga u čelo.

„Po tom našem običaju, ja sam se sa svojom Dragicom oprostio još 1999. godine kada smo odlučili da ostanemo u Prištini. Poljubili smo jedno drugo u čelo, prekrstili se, i sada čekamo smrt. Možete da nam radite šta hoćete, ali mi iz našeg stana i Prištine ne idemo“, kazao mu je.

U martu se obeležavaju godišnjice dva pogroma nad Srbima sa Kosova i Metohije. Prvi je počeo bombardovanjem i direktno su ga sprovodile najjače države sveta oličene u NATO alijansi, dok je drugi bio u martu 2004. godine. Tačnije većina nas veruje da je on samo nastavak onog prvog, ali sa zamenjenim ulogama. Oni koji su ga počeli pet godina pre, sada su samo posmatrali kako njihovi štićenici pokušavaju da završe ono što njihove bombe nisu uspele – pritom potuljeno im pomažući poput pomenutog oficira.

Ovo, ipak, nije priča o Martovskom pogromu već o čika Aci Janićijeviću, kako smo ga svi zvali, njegovoj supruzi gospođa Dragici, ali i mnogim drugim Srbima koji više od dve i po decenije opstaju sa svojim porodicama, ili sami, u getima širom Kosova i Metohije. Pogrom i dalje traje, ima on hiljadu lica, ali odolevamo.

Doba okupacije

Čika Acu sam upoznala u Gračanici, tri godine nakon završetka bombardovanja. Bio je fizičar po struci, načitan i duhovit čovek. Gospođa Dragicu upoznala sam ranije, jer je u to vreme češće dolazila u Gračanicu. (Sve ovo pišem jer se u februaru čika Aca upokojio u 97 godini života – bio je najstariji Prištevac. Njegova supruga preminula je 2019. godine. )

Janićijevići su bili divni ljudi. Gospođa Dragica je rodom bila iz Vučitrna, a čika Aca rođeni Prištevac, kao i njegov otac, deda, pradeda… Živeli su u stanu u centru grada i imena ulice se ne sećam, jer nam je orijentacija za taj deo Prištine bila zgrada Komande grada. Njihov ulaz bio je na 30 metara od rampe na kojoj je uvek dežurao vojnik – znači, Prištevci bi rekli, živeli su „kod Komande“.  U tu zgradu su se 1999. godine uselili službenici UNMIK misije, a srpskog vojnika zamenio je okupatorski policajac.

Gospođa Dragica mi je pričala kako njen suprug po završetku bombardovanja skoro dve godine nije izlazio iz stana. Nije mogao da se suoči sa promenom koja je svima nama nepravedno i na silu nametnuta, jer su za njega istina i pravda uvek bili na prvom mestu. (O čika Aci je divan tekst napisala njihova prijateljica Radmila Todić, a objavio ga je nedavno portal Riznica iz Gračanice.)

Njegova supruga je govorila kako ni u takvim uslovima života čika Aca sebe ni za jedan procenat nije promenio kada je u pitanju odnos prema gradu u kojem je rođen, ali i prema Albancima i Turcima sa kojima se celog života družio i radio. Govorila je da nije odustajao od svojih principa i da je bilo ravno čudu kada odluči da oko nečega napravi kompromis. Stajala je iza svake njegove odluke i uvek ga podržavala jer se, kako je znala da kaže, za njega takvog udala i zato je bila oduševljena njima.

Čika Acu sam sredom redovno viđala u Centru za mir i toleranciju u Prištini, ali smo se i ostalim danima sretali i razgovarali u Gračanici. Centar je imao prostorije tik uz policijsku stanicu, odmah preko puta njihove zgrade.

Tu su dolazili lekari da pregledaju preostale Srbe u Prištini, ali i sve ostale koji im se obrate za pomoć. To je bilo medicinsko osoblje Doma zdravlja Priština koji je jedno vreme bio izmešten u Ugljaru kod Kosova Polja, a sada je u Gračanici. Okupljali su se godinama i družili. To je za njih bila najbolja terapija.

Čekajući oslobođenje

Često sam odlazila i sedela sa njima, posebno u godinama posle Martovskog pogroma, jer su njihove priče bile fascinantne. Čika Aca i njegov drug Grozda, po nacionalnosti Turčin, pričali su o Prištevki Zoni Zamfirovoj, svojim dogodovštinama iz mladosti, gradu koji vole i koji više za njih nije bio slobodan.

Bili su to retki trenuci kada se sve ružno zaboravljalo, a u toj sobi je oživljavala Priština u kojoj je uvek bilo mesta za normalne ljude koji su poštovali jedni druge bez obzira na veru u naciju. U te prostorije dolazili su i stariji Albanci, koji su čika Acu i Srbe generalno cenili. Šalili su se među sobom kako su sada došli ljudi iz „belog sveta“ da nas uče kako da živimo zajedno, kao da mi to ne znamo.

Centar koji pominjem zatvoren je u januaru prošle godine kada je policija upala u njihove prostorije i zabranila im dalji rad. Lekari su tada privedeni, a nekoliko meseci kasnije protiv njih je podignuta optužnica zbog krivičnog dela „nezakonito obavljanje medicinske i farmaceutske delatnosti“ i „proizvodnja i distribucija štetnih medicinskih proizvoda“.  Samo da kažem da su na pregled u tu ambulantu dolazili i policajci Albanci, dovodili su i svoju decu.

Inače, Centar za mir i toleranciju smešten je u te prostorije – bukvalno u zgradi policijske stanice – zbog bezbednosti, jer je na njihove prostorije u drugom delu grada, nekoliko meseci po uspostavljanju mirovne misije, bačena bomba i bilo je stradalih.

Čika Aca nikada nije želeo da govori za medije. Nije dozvoljavao ni da mu se ime pominje.  Koliko god bili uporni, ne bi vam uspelo da ga nagovorite. Znao je da – kada mu predložite da priča o Prištini, a da vi to zabeležite – kaže da ima važnijih tema, pa mi je tako jednom prilikom rekao da treba pisati o lekarima iz Doma zdravlja u Ugljaru jer su oni za njega heroji, ali i o tome kako se na predlog pacijenata, a njima u znak zahvalnosti, ulica u kojoj rade zove „Zdravstvena“.

U toj sobi je oživljavala Priština u kojoj je uvek bilo mesta za normalne ljude koji su poštovali jedni druge bez obzira na veru u naciju

Uvek je imao nešto drugo da pomene što je, po njemu, u tom trenutku bilo važnije. Znao je i da kaže da bismo pričom o životu u okupiranoj Prištini privukli pažnju i da to može da šteti preostalim Srbima u gradu, odnosno da sačekam još malo pa će da priča.  Izmamio bi mi osmeh i divila sam mu se zato što je verovao da će dočekati oslobođenje, ali i zbog toga što sam znala da nije hteo da govori za medije jer nije želeo da od svog života u toj neslobodi pravi senzaciju.

Živeo je u svom rodnom mestu, u svom stanu, dok god je to mogao – dostojanstveno, čistog obraza i savesti. Poslednjih nekoliko godina svog života čika Aca je proveo u Kosovskoj Mitrovici zbog narušenog zdravlja, ali Kosovo i Metohiju nije napustio.

Večito preispitivanje

Znate li koliko Srba živi poput čika Ace i njegove supruge širom Kosova i Metohije? Svuda ih možete sresti, i neke od njih sam pominjala u svojim tekstovima. Svako od njih – u pogromu koji traje već 26 godina – bije svoju bitku sam, ne zato što ne zna za bolje, već zato jer veruje da je to u uslovima kakvi jesu jedino ispravno. Sve ostalo je kockanje sa savešću i nosi sa sobom večito preispitivanje u smislu: eh, da sam tada ostao, pa neka me ubiju na kućnom pragu ili da mi je ova pamet bila.

Neki od tih ljudi su u zatvoru i plaćaju zbog svoje borbe veliku cenu, poput Milorada Đokovića iz Vitomirice kod Peći. Podsetiću da je uhapšen i optužen za ratni zločin nekoliko dana pošto je sud  potvrdio da je on vlasnik imanja u Vitomirici.

Odnosno takozvani kosovski sud presudio je u njegovu korist u sporu koji je vodio sa lokalnim Albancima i administracijom u Peći. Eno ga čami u zatvoru dok se odvija sudski proces koji više liči na parodiju. To je naša realnost, a Miloradov krst.

Ima i Srba koji su pred sudom vratili svoju uzurpiranu imovinu, ali im je taj isti sud odredio da moraju da snose troškove rušenja svega što je uzurpator sagradio na njihovom imanju. To su sume od 25 i više hiljada evra. Takvih primera ima u Đakovici, u naselju Sofalija kod Prištine, selu Devet Jugovića. Ko zna još koliko je takvih i sličnih slučajeva za koje nismo ni čuli, jer ljudi ne žele da pričaju o tome, kao ni o razlozima zašto su odlučili da trpe.

Tu su i Srbi u Cernici u Kosovskom pomoravlju, na primer, koji su stradali nakon 1999. godine – među njima i dete – ali i dalje opstaju i muku muče sa komšijama Albancima.

Mati Irina, igumanija manastira Svetog Dimitrija u Sušici, nedavno ih je obišla – kao i Srbe u Ponešu – i podelila pomoć. Ona godinama deli pomoć deci širom Kosova i Metohije koja stiže iz regije San Franciska, a prikuplja je tamošnje Kolo srpskih sestara. Po povratku, dirnuta svime što je videla, napisala mi je u poruci: „Ima nade za nas, Gospod neće da nas ostavi“.

Zakasnelo izvinjenje

Mi, Srbi sa Kosova i Metohije, svaku političku odluku, sa bilo koje strane dolazila u ovih 26 godina dočekujemo kao nov udarac, jer nijedna nije pravedna i uvek je na našu štetu. Udaraju podjednako bolno i zvanični Beograd i Priština, i oni koji su nas bombardovali. Ali, i dalje dobar deo nas ne dozvoljava da to utiče na naš život ovde u smislu da dignemo ruke od svega i odemo. (Ima onih koji popuštaju i ne zameramo im jer jeste teško i svako radi po svojoj savesti. )

Čika Aci su trebale dve godine da izađe iz stana i suoči se sa realnošću u njegovom gradu, da nauči da živi u Prištini bez duše, sa nekim novim ljudima. Nikada je takvu nije prihvatio, već je širio duh grada kakav je nekada bio čvrsto verujući da ovakvo stanje ne može da traje jer je nastalo na krvi, otimačini, pogromima – na zlu. Pronašao je način da opstane i živi, isto kao i svi mi.

Nekada nam se čini da smo sami, ostavljeni, zaboravljeni, onda nas nešto u nama samima prodrma i shvatimo da nismo sami, niti ostavljeni, zaboravljeni, i nastavljamo dalje

Đoković – i mnogi mučenici poput njega –  svoj život posvetio je borbi za istinu i pravdu, baš onako kako nas vera uči. Mati Irina nije prvi put bila u Cernici i Ponešu, već se u ta mesta po ko zna koji put vratila. Opet je zatekla čestitost i dobrotu i videla koliko je moćan taj samo naizgled mali i materijalno siromašan čovek, i da njegova snaga, kao i spremnost da trpi, izvire iz njegove vere. Zato mati i poručuje da ima nade za nas.

Niko od nas ne zna gde ćemo i kako završiti i kakva nas sudbina čeka, ali znam da se svako od nas, na svoj način, oprostio sa svime što je nekada činilo njegov život odlučivši da ostane na Kosovu i Metohiji – baš kao i Janićijevići iz Prištine.

Pridružili su nam se i oni koji su se na Kosovo i Metohiju vratili i sada trpe rasuti po Metohiji. Jedni od drugih crpimo snagu i opstajemo. Nekada nam se čini da smo sami, ostavljeni, zaboravljeni, onda nas nešto u nama samima prodrma i shvatimo da nismo sami, niti ostavljeni, zaboravljeni, i nastavljamo dalje.

Britanski oficir sa početka moje priče se nekoliko dana nakon smirivanja pogroma 2004. godine vratio kod Janićijevića da se izvini. Pravdao se zbog svog dolaska i nagovaranja da napuste stan, onako licemerno kako to samo Britanci znaju. Nije pominjao da mu je zadatak bio da ih zaštiti, a ne iseljava. Čika Aca je prepričavao da „tom Englezu“ kako ga je nazivao, nikako nije bilo jasno kako neko može mirno da sedi u svom stanu ne bojeći se smrti u onakvom haosu oko sebe.

U našim kasnijim razgovorima nikada nismo do kraja rastumačili pravu nameru „tog Engleza“ i šta je uopšte tražio ponovo kod njih, ali nam je bilo jasno da nije shvatio onaj deo o opraštanju i šta to nama predstavlja. Da jeste ne bi ponovo dolazio, stideo bi se barem malo.

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Bujar Imer Gashi/CC BY-SA 3.0

BONUS VIDEO: