Sinoć sam, oko 21 sat, otišao u jedan prilično skup njujorški restoran; ne baš onoliko skup kao lokali u kojima se sastaju milioneri sa Ist Sajda, već u jedan u Vest Vilidžu, gde se uglavnom okupljaju uspešni mlađi ljudi (i ne samo mlađi, kako će se već videti), da večeraju i razgovaraju.
Pronaći mesto u takvom restoranu sredinom avgusta, kada je pola Njujorka na odmoru, nije naročito teško. Seo sam za šank između jednog para lezbejki (kako su se kasnije same predstavile) i žene od oko šezdesetak godina, ali u odličnoj fizičkoj formi. Čim sam je ugledao, mogao sam da naslutim njenu političku filozofiju. Slikovito rečeno, „pisala joj je na čelu“ — mogla se prepoznati iz načina na koji je svoju sivkastu kosu ošišala vrlo kratko i uredno, iz otmenih, skupih naočara sa metalnim okvirom i „praktičnih“ ali verovatno firmiranih cipela. Ubrzo mi je postalo jasno da je ona redovan gost tog restorana jer su se glavni konobar i osoblje prema njoj odnosili sa izuzetnom pažnjom.
Samoobmanjujuća pravovernost
Posle nekoliko konvencionalnih rečenica o restoranu i hrani, kojim smo započeli razgovor, kada je shvatila da priča sa istočnoevropskim varvarinom (iako, u skladu sa običajima, nije postavila nijedno pitanje o mom poreklu — siguran sam da je to bilo zato što nije imala pojma o geografiji ili istoriji, a verovatno i zato što se plašila da bi time samo otkrila sopstveno neznanje), postala je nešto uzdržanija.
Ipak, ispričala mi je kako svoje vreme provodi između Njujorka i jedne države u Novoj Engleskoj, gde ima kuću na obali. Kada sam joj rekao da, i posle mnogo godina provedenih u Sjedinjenim Državama, i dalje prilično slabo poznajem Novu Englesku, da ne umem da razlikujem tamošnje savezne države niti gde se koja nalazi, pomislio sam da bi trebalo da pokušam da nađem neku zajedničku temu.
Rekla mi je da je umetnica i da povremeno piše poeziju. Tokom cele večeri držala je pred sobom jednu malu crnu svesku u koju je, u pravilnim intervalima, kad nije želela da govori, nešto užurbano zapisivala. Sumnjam, međutim, da je u svesku unosila išta drugo do nasumične reči. Kada bi ih ispisala stotinak ili više, zatvorila bi svesku i vratila se razgovoru.
Jedini pisac za koga sam znao da je živeo u Novoj Engleskoj bila je Margerit Jursenar. Zato sam je, pomalo oklevajući, upitao da li zna za francusku spisateljicu koja je živela na jednom ostrvu u državi Mejn. Nikada nije čula za Jursenar; naravno, ni za Hadrijana.
Pogled na Njujork (Foto: Pixabay)U redu, odlučio sam da probam nešto drugo. Jednom sam, rekoh joj, boravio u kući prijatelja koji je živeo u otmenom gradiću u Novoj Engleskoj gde su Morgan i slični dvadesetih godina 20. veka podigli mnogo impresivnih vila. Nisam mogao da se setim imena tog mesta, ali sam rekao da je divno i da sam siguran da ona mora znati za njega. (Posle večere setio sam se da je to bio Njuport na Rod Ajlendu). Ona je glumila ne samo da ne zna za takvo mesto, već je tvrdila da takva mesta u Novoj Engleskoj uopšte ne postoje.
Bila je to tipična poza superbogatih Demokrata — da se prave kako ne znaju ni imena gradova u kojima žive ultrabogati, ne samo zato što je samo pominjanje takvih stvari „neukusno“, već i zato što vole da veruju da su oni „običan narod“. Uvek su neki drugi ti koji su superbogati, a ne oni. Oni, u svojoj glavi, ne mogu da prihvate da pripadaju onom vrhu najbogatijih koji čine jednu desetinu procenta stanovništva, već više vole da misle o sebi kao o tek nešto imućnijoj srednjoj klasi.
Naravno, ona je bila umetnica. Bavila se grnčarijom i pletenjem. Imao sam izvesne sumnje da teško da bi joj samo grnčarija i pletenje mogli platiti večeru u ovakvom restoranu, ali sam ih zadržao za sebe. Dodao sam, međutim, da ne znam ništa o savremenim plastičnim umetnostima. Nije bila oduševljena tako otvorenim priznanjem mog „filistejstva“.
Bila je to tipična poza superbogatih Demokrata — da se prave kako ne znaju ni imena gradova u kojima žive ultrabogati
Razgovor se završio kada mi je pomenula neke društvene platforme na internetu (jedine društvene platforme koje je, po njenom mišljenju, prihvatljivo koristiti), a za koje ja nikad nisam čuo. Rekao sam joj da, umesto posebnih i društveno prihvatljivih platformi, ja više volim Tviter. To je bila poslednja kap. Izrazila je zgražavanje što neko uopšte može koristiti Tviter, i to tonom koji ne bi bio ništa blaži ni da sam joj priznao da obožavam samog Satanu. Bila je dirljiva u svojoj samoobmanjujućoj pravovernosti.
Nema nazad
Srećom, sa moje desne strane sedela je druga žena, možda tek nekoliko godina mlađa od dame iz liberalnog establišmenta sa Ist Sajda s kojom sam upravo završio ovaj „šarmantni“ razgovor.
I ona je isto tako bila zgrožena Trampom, ali je podjednako mrzela i establišment Demokratske stranke. Ispričala mi je priču koja u potpunosti oslikava istoriju američkog učešća u globalizaciji: priču o usponu i padu američke industrije i nemogućnosti da se zemlja ikada ponovo industrijalizuje. Sve to kroz prizmu njene male modne kompanije.
Ona je vlasnica male, ili srednje, ali uspešne modne kompanije. Osnovala ju je pre nekih 35 godina. U početku je firma svu potrebnu robu — materijale, tkanine, štampu, boje itd. — kupovala u Sjedinjenim Državama, od Kalifornije do Istočne obale. Ali postepeno su američki dobavljači postajali sve skuplji, a kvalitet štampe u Francuskoj i Italiji bolji. Zato se preorijentisala na Italiju i Francusku. Američke firme s kojima je sarađivala na kraju su rasprodale svoje mašine i opremu, a radnici su se razišli na sve strane. Njena posao je nastavio da napreduje.
Sve je išlo dobro čak i kada je jedna kineska kompanija kupila njene francuske i italijanske dobavljače. Kinezi su povećali paletu boja i time je učinili još zadovoljnijom. Sve do nekoliko godina potom, kada je novi kineski vlasnik odlučio da učetvorostruči (da, rekla je „učetvorostruči“) cene tkanina. To je bio ogroman šok za njen biznis. Pokušala je ponovo da uspostavi kontakt sa nekim francuskim i italijanskim firmama, ali, kao i u SAD, sve su se ugasile; nestale zauvek. Povratka više nije bilo.
Fabrika tekstila u Kini (Foto: CFOTO/Future Publishing via Getty Images)Nekako je ipak uspela da podnese taj cenovni šok. Posao se nastavio. Stvari jesu postale skuplje, ali i kvalitetnije. Na kraju je pomislila da će ipak sve biti u redu. A onda je došao Tramp. On je povećao carine na robu koju Amerika uvozi iz Kine sa 10 na 58 procenata. „Sa takvim cenama“, rekla je, „nemoguće je raditi. Niko ne bi kupovao moje proizvode.“
„Mogu li Kinezi da se prave da je roba proizvedena negde drugde i da je prodaju uz niže carine“, upitao sam. „Da“, rekla je, „pokušavaju da to rade preko Perua, ali je to vrlo komplikovano i na kraju ne mnogo jeftinije.“
„A ova Trampova ideja o vraćanju proizvodnje u SAD“, nastavila je, „čista je besmislica. Ko će ovde da radi? Firme s kojima sam sarađivala zatvorile su se pre mnogo godina. Čak ni veštine radnika potrebne za ovaj posao više ne postoje. Mi to nikada više nećemo proizvoditi u Sjedinjenim Državama.“
Pokušao sam oprezno da joj oponiram — možda će, iza visokih carinskih zidova, niknuti nove kompanije i ljudi će ponovo naučiti potrebne veštine. Ona je smatrala da se to neće desiti. A čak i da se to desi, za nju će biti prekasno. Nije znala šta da radi.
A šta je mislila o politici? Tramp je, rekla je, zakucao poslednji ekser u kovčeg njenog posla. Prezirala ga je. Ali nije mogla da podnese ni establišment Demokratske stranke. Sviđao joj se Zohran Mamdani, demokratski kandidat na predstojećim izborima za gradonačelnika Njujorka, ali Mamdani je, rekla je, njujorški fenomen; on ne može da „povuče“ cele Sjedinjene Države. Bila je u nedoumici.
Večera je bila odlična. Popili smo po još jednu čašu vina (ona je preferirala belo, a ja roze), ali čini mi se da je osećala da je za nju ovo – kraj igre.
Naslov, lekutra i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO/Global Inequality and More 3.0
Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Public domain
BONUS VIDEO:
