Danas sam, povodom 25. godišnjice Instituta za dijalog o politici, prisustvovao konferenciji održanoj na njujorškom Univerzitetu Kolumbija (koji i dalje izgleda pomalo kao tvrđava zbog studentskih protesta koji su se tamo odigrali pre oko godinu i po dana).
Panel na kome sam učestvovao trebalo je da bude o demokratiji i nejednakosti. Nekako sam prevideo da će naglasak biti na demokratiji i uglavnom sam govorio o nejednakosti. Ostali učesnici panela bili su Vini Bjanjima iz Ujedinjenih nacija (ranije radila u nevladinoj organizaciji Oksfam), Ravi Kanbur, profesor ekonomije na Kornelu, i Binajfer Navrodži, direktorka Fondacije „Otvoreno društvo“. Diskusiju je moderirao Piter Gudmen iz Njujork tajmsa.
Poseban naglasak, naročito od strane Vini i gospođe Navrodži, bio je na demokratiji. Kao što je uobičajeno, u opticaju su bile sve one lepe reči: participacija, delovanje, transparentnost, pravda, borba protiv korupcije, niska nejednakost i tako dalje. Ali pitanje je da li su te reči, primenjene na današnje demokratije, i dalje relevantne i imaju li više ikakvo značenje?
Popularni lideri
Napraviću kratak istorijski osvrt. Najsažetiju definiciju demokratije dao je Jozef Šumpeter 1942. godine u knjizi Kapitalizam, socijalizam i demokratija: demokratija je borba političkih partija za najveći broj glasova, a time i za pravo da vladaju.
Uz ovu, veoma usku definiciju demokratije, moramo podsetiti da su autoritarni režimi iz 1930-ih došli na vlast upravo poštujući demokratsku proceduru. NSDAP je dvaput na parlamentarnim izborima u Nemačkoj 1932. godine, u julu i novembru, osvojio najveći broj glasova, ali nije formirao vladu upravo zato što se verovalo da će, kada jednom dođe na vlast, vladati diktatorski.
Na kraju su krupni industrijalci i zemljoposednici ipak odlučili da pokušaju da nekako kontrolišu Hitlera, pa mu je Hindenburg dao mandat da formira vladu (vidi o tome knjigu Henrija Tarnera Hitlerovih trideset dana do vlasti). Učinili su to jer se zemljom više nije moglo upravljati, ne samo u parlamentu već i na ulicama.
Slični autokratski i diktatorski režimi vladali su gotovo čitavom Evropom 1930-ih: Metaksas u Grčkoj, kralj Aleksandar u Jugoslaviji, maršal Pilsudski i pukovnik Bek u Poljskoj, admiral Horti u Mađarskoj, Šušnig u Austriji, Musolini u Italiji, Smetona u Litvaniji, general Franko u Španiji, Salazar u Portugalu. Mark Mazover je taj period odlično opisao u knjizi Mračni kontinent. „Mrak“ iz naslova se, naravno, odnosi na Evropu 1920-ih i 1930-ih.
Demonstracija pristalica Franciska Franka u Salamanki, 1937. (Foto: Wikimedia commons/Unknown author – Biblioteca Virtual de Defensa/CC0)Ono što primećujemo jeste da su svi ti lideri bili popularni, neki veoma popularni, a mnogi su na vlast došli demokratskim ili poludemokratskim putem. Jan Keršou u svojoj dvotomnoj Hitlerovoj biografiji piše da je Hitler 1937. godine sigurno bio najpopularniji šef države u Evropi. Njegova popularnost je dodatno porasla posle Anšlusa, a još više nakon što je dobio većinu Bohemije „pridruživši“ sudetske Nemce Rajhu.
Vratimo se na trenutnu situaciju. Vidimo da se i danas dešava nešto slično: vlade, za koje vodeći kreatori javnog mnjenja smatraju da su loše, čini se da dobro prolaze na izborima. Upravo sada genocid u Gazi sprovodi potpuno demokratski izabrana vlada Izraela.
Demokratija je, po Šumpeteru, borba političkih partija za najveći broj glasova, a time i za pravo da vladaju
Invaziju na Ukrajinu, suprotnu svim međunarodnim normama, predvodi Putin, koji je pobedio na svim izborima od 2000. godine. Iako je svakako bilo značajne izborne prevare, niko ne poriče da bi, čak i da izbori budu potpuno slobodni, on na njima ponovo pobedio. Erdogan, koji pokušava da uguši opoziciju, ipak vlada Turskom već 22 godine i pobeđivao je na izborima čije je rezultate opozicija priznavala (osim poslednjih, čiju je regularnost osporila).
Drugi takozvani nedemokratski lideri, poput Orbana u Mađarskoj, Fica u Slovačkoj i Vučića u Srbiji, možda će jednog dana izgubiti izbore, ali do sada, više od decenije, uvek su pobeđivali i još uvek uživaju značajnu, čak i većinsku podršku građana.
U Srbiji, nakon skoro godinu dana neprekidnih protesta koje su pokrenuli studenti, veliki deo civilnog društva i obični građani, ankete i dalje pokazuju da bi Vučićeva stranka dobila 45 odsto glasova, dok bi druga po snazi stranka dobila svega šest odsto. Modi je od 2014. godine tri puta pobedio na opštim izborima u Indiji. I ne smemo zaboraviti Trampa, koji je osvojio 77 miliona glasova u uslovima u kojima se suprotstavljao tadašnjoj potpredsednici — što je inače ogromna prednost za onoga ko je već na vlasti.
Ko greši?
Mora se postaviti pitanje: da li je ovde nešto pogrešno? Da li je moguće da obični ljudi vole stranke koje stručnjaci za društvene nauke proglašavaju nedemokratskim? Da li je moguće da ljudi koriste demokratsku proceduru da bi izabrali nedemokratske stranke i lidere?
Politikolozi i učesnici panela mogli bi da odgovore da demokratija nije samo pravo glasa. Ona uključuje i druge stvari: nediskriminaciju, nezavisno sudstvo, slobodne medije, podelu vlasti i tako dalje. Zaista, glasanje nije jedina niti puna definicija demokratije, ali je svakako jedan od glavnih, možda čak i glavni mehanizam njenog funkcionisanja, koji dovodi do formiranja vlada koje uživaju podršku većine ili relativne većine naroda.
Ali ljudi ne samo da glasaju za „pogrešne“ stranke, već se čini da ih glasanje uopšte ne zanima previše. Skoro 40 odsto Amerikanaca koji imaju pravo glasa nije se potrudilo da učestvuje na poslednjim izborima. Teško je zamisliti u kakvim bi uslovima neko morao da živi u SAD, možda potpuno sam u pustinji, kao rani hrišćani u egipatskim pustinjama, pa da ne čuje za Trampa, izbore, Demokrate i važnost samih izbora.
„Normalni“ izbori u Sjedinjenim Državama imaju izlaznost od svega oko 50 odsto. To znači da je svaka druga osoba s pravom glasa ravnodušna prema tome ko će vladati zemljom.
Ova dva fenomena – s jedne strane, ljudi koji uopšte nisu zainteresovani za demokratiju, a s druge, značajan procenat, a u mnogim slučajevima i većina, onih koji glasaju za stranke koje eksperti smatraju „pogrešnim“ – navode na zaključak da možda samo četvrtina birača deli političke preferencije politikologa. Možda bi onda ti politikolozi trebalo da se prebace na neko drugo polje istraživanja.
Glasačko mesto na međuizborima u Sjedinjenim Američkim Državama, 2022. (Foto: Corey Seeman/Flickr)Kada pokušavaju da shvate zašto ljudi glasaju za „pogrešne“ stranke, oni posežu za raznim faktorima i uzročno-posledičnim odnosima: socijalni status, nivo prihoda, manjinski status, ruralna područja, obrazovanje, rasa, pol i tako dalje. Ovo se zatim često koristi kao oružje da bi se omalovažili oni koji glasaju „pogrešno“, dovodeći u pitanje njihovu inteligenciju, obrazovanje ili moral.
U pozadini se možda krije težnja da se oni koji glasaju za „pogrešne“ stranke liše prava glasa ili da se vrednost njihovih glasova nekako umanji (ovakvi predlozi potiču još od Džona Stjuarta Mila). Biračima koji glasaju „pogrešno“ pripisuje se tvrdoglavost, nedostatak informacija i moralna iskvarenost.
Moramo ponovo da razmislimo zašto postoji jaz između onoga što većina političkih i socijalnih naučnika smatra poželjnim i onoga što obični ljudi koji učestvuju u demokratskom procesu vide kao privlačno. Taj jaz je proizveo mnoge negativne efekte. Oni koji veruju da ljudi obično glasaju „pogrešno“ potcenjuju ih i nazivaju ih nezadovoljnicima, zavidnicima, „bednicima“ ili fašistima. S druge strane, elite se optužuju da su ohole i, zahvaljujući svom obrazovanju i bogatstvu, otuđene od onoga što „normalni“ ljudi zaista žele. Obe optužbe nose delić istine.
Društvena polarizacija
Razlike u mišljenjima i polarizacija u društvu su takvi da se uvrede gotovo neprekidno razmenjuju. Ton političkog diskursa dostigao je histerični nivo. Američka politika je oduvek imala izvesnu dozu histerije kada je trebalo postići neki cilj (na primer, doneti odluku da se napadne Irak), ali trenutni nivo histeričnog diskursa ne jenjava s vremenom i sve više se širi na sve oblasti – uključujući kulturu, slobodno vreme, pa čak i prehrambene navike. Slične efekte možemo primetiti i u drugim zemljama, naročito kada se raspravlja o veoma kontroverznim temama kao što su imigracija ili aktuelni ratovi u Ukrajini i Palestini.
U pozadini se možda krije težnja da se oni koji glasaju za „pogrešne“ stranke liše prava glasa ili da se vrednost njihovih glasova nekako umanji
Skoro je neizbežno da oštre izjave čiji je glavni cilj da ismeju, ospore ili ponize protivnika budu praćene podjednako grubim optužbama s druge strane. Kako ton postaje sve oštriji i kako se čini da su svi argumenti dozvoljeni, svi smo u našim debatama postali pomalo neuračunljivi. Na ovom nivou polarizacije, kada svaka strana napada svim raspoloživim sredstvima, to je neizbežno. Nije jasno kuda bi ovo na kraju moglo da odvede, jer trenutno ne postoje očigledni načini da se postojeći jaz nekako premosti, niti da se ponašamo kao da on ne postoji.
Da završim čime sam počeo – današnjom konferencijom. Oni koji napadaju većinu koja glasa „pogrešno“, kada je reč o međunarodnim organizacijama, govore jezikom koji kao da dolazi iz druge epohe. Pozivaju na međunarodnu solidarnost, saradnju između zemalja i slično – u vreme kada se svet deli na političke, ekonomske i vojne blokove. To je iluzija da će pod sadašnjim okolnostima, koji će verovatno vladati barem nekoliko narednih decenija, postojati bilo šta više od minimalne sposobnosti za međunarodno delovanje — bilo da se radi o borbi protiv klimatskih promena, epidemija, koordinaciji monetarnih politika, reprogramiranju dugova ili trgovinskim pravilima.
Podržavaoci Donalda Trampa na skupu u Doralu, 29. novembar 2020. (Foto: Maria Alejandra Cardona/Reuters, FILE)Sve to, u osnovi, mora da se ukloni sa dnevnog reda i rešavaće se bilateralno ili sa pozicije sile od strane onih koji se u toj poziciji nalaze. Dakle, pretpostavka da postoji neki opšti interes koji dele svi građani sveta potpuno je neprimenljiva u današnje vreme. Kada se čuju takvi govornici, utisak je da su oni ostali zaglavljeni u 1990-im (kada su se takve iluzije barem mogle zamisliti) i da nisu primetili da se svet od tada promenio.
S druge strane, oni koji prikazuju fragmentaciju sveta onakvu kakva ona jeste i pokušavaju da je objasne, zalažu se za odgovornu multipolarnost i pokreću pitanja poput onoga da „dobre“ vlade često ne mogu biti izabrane zbog nedostatka podrške naroda. Međutim, oni deluju kao da zagovaraju moralni relativizam u kojem vrsta vlade nije važna, a da međunarodna saradnja može da se sprovodi parcijalno, samo po pitanjima oko kojih nekoliko država može da se složi.
Tako dve strane govore jedna pored druge, a ne jedna sa drugom: jedni govori o stvarima koje su postojale u prošlosti a danas ih više nema, dok druga govori o stvarima koje postoje danas, ali je optužuju da veliča sadašnjost i da joj nedostaje ambicija ili vizija za bolje čovečanstvo. To dovodi do toga da obe strane iznose neuravnotežene, jednostrane i, u nekim slučajevima, gotovo sumanute argumente.
Naslov, lekutra i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO/Global Inequality and More 3.0
Naslovna fotografija: Sean Rayford/Getty Images
BONUS VIDEO:
