U poslednje vreme retko prođe par dana da čovek ne naleti na Lenjinov citat o nedeljama u kojima se zgušnjava istorija. Svi imamo utisak da živimo u vremenu velikog ubrzanja istorije na svim poljima. I zaista, taj utisak nije bez osnova. Uzmimo za primer susednu Rumuniju, kroz koju se na mala vrata u Evropu ušunjao iranski tip demokratije. U utorak se u toj zemlji dogodila stvar bez presedana kad je reč o političkoj istoriji kontinenta: Ustavni sud je zabranio vodećem kandidatu Kalinu Đorđeskuu da se kandiduje na izborima.
Ova odluka je imala i uvertiru; u decembru je isti sud poništio jasnu i ubedljivu pobedu Đorđeskua u prvom krugu, zbog nikada dokazanog ruskog učešća u njegovoj promociji na društvenoj mreži Tik-tok. U trenutku kada mu je poništena pobeda, ankete su pokazivale da će u drugom krugu pobediti sa blizu 70 odsto osvojenih glasova. Njegove uznemirene pristalice tada je utešila činjenica da je Đorđeskuu ova diktatorska odluka rumunskog suda samo povećala popularnost, pa su očekivali da će bez veće muke pobediti na izborima kad god budu održani.
U tom momentu nisu ni sanjali da će kandidatura Đorđeskua na ponovljenim izborima biti zabranjena. Ispostavilo se da je priča o ruskom uticaju bila žvaka za lakoverne, jer je ovoga puta Đorđeskuova kandidatura poništena zbog navodnih prijava građana koji su se žalili na njegov „ekstremizam”, a članovi izborne komisije koji su poništili kandidaturu naveli su samo da su glasali „po savesti”, ne pružajući nikakvo šire obrazloženje. Suspenzija demokratije po savesti? Alal vera za savest.
Što se tiče ljudi u Srbiji koji i dalje veruju u ideju liberalne demokratije, možda bi na njih lekovito delovalo da porazgovaraju sa Kalinom Đorđeskuom i da ga priupitaju šta misli o demokratiji u okviru današnjeg poretka. Ili sa članovima Alternative za Nemačku, koji bi mogli da im ispričaju kako u Nemačkoj službeni činovnici – dakle ljudi koji dobijaju platu iz federalnog budžeta – imaju zadatak da na društvenim mrežama glume simpatizere AfD-a i da pišu komentare ekstremističkog sadržaja protiv Jevreja, migranata, i slično. [1]
Sudska diktatura
Nisu li, uostalom, i radikali morali da pljunu na sopstvenu ideologiju i naprave SNS da bi došli na vlast u Srbiji? Nije li ekipa koja je smenila DPS u Crnoj Gori morala da se zakune da neće ponuditi na referendum pitanja članstva u vojnim savezima i priznanja Kosova da bi dobila ambasadorski atest za formiranje vlasti? Nije li ceo „demokratski” svet pre nekoliko meseci odbio da prizna izbornu pobedu gruzijske vlasti koja je bila čista kao suza, samo zato što se ta vlast usudila da donese zakon o transparentnosti finansiranja nevladinih organizacija?
Uzgred, kad je Mađarska 2020. godine pokušala da donese sličan zakon kakav je Gruzija donela krajem prošle godine, Evropski vrhovni sud je jednostavno suspendovao taj potez Budimpešte. Obrazloženje? Nije u skladu sa „evropskim ugovorima”. [2] Dakle transparentnost finansiranja subjekata koji se bave političkim aktivizmom nije u skladu sa ugovorima o pristupanju EU. Nije li to još jedan dokaz o besprekornom prožimanju evropskih integracija i demokratskih aspiracija?
Kompletan evropski pravosudni sistem danas je u kandžama globalističkih snaga čija sudska diktatura je ovih dana postala belodana svakome ko želi da je vidi. Ta praksa se u bezbednosnim stručnim krugovima naziva “lawfare”, što je složenica od engleskih reči za zakon (law) i za ratovanje (warfare). Ovaj sistem u Evropskoj uniji postoji od njenog osnivanja, ali sada ga je niz sistemskih kriza izbacio u prvi plan. Šarena mašnica liberalne demokratije, čiji je cilj bio da razblaži svest o okupiranosti kod pokorenih naroda, počela je da se razvezuje.
Evropski narodi, decenijama hipnotizovani frazama o demokratskim vrednostima, sve više se bude pred činjenicom da žive u sistemu „ograničenog suvereniteta” koji se suštinski ne razlikuje od onog koji je Brežnjev doktrinarno primenjivao u evropskim zemljama koje su bile pod kišobranom sovjetskog uticaja. I premda danas, nakon slučaja Đorđesku, svi ispisuju epitafe evropskoj demokratiji, istina je da ona nakon Drugog svetskog rata nije ni postojala, samo je ta činjenica bolje skrivana u uslovima Hladnoga rata i pobedničke euforije koja je usledila u godinama nakon njegovog završetka.
Sloboda političkog delovanja onih evropskih snaga koje su skeptične prema konceptu NATO pohoda na istok danas je direktno proporcionalno vezana za njihovu beznačajnost. Onog trenutka kada počnu da postaju politički značajne, sistem prelazi na grubu primenu sile uz pomoć sudskih procesa koji bi postideli i Andreja Višinskog. To su prethodnih godina osetili Mateo Salvini, Marin le Pen (kojoj preti pet godina zatvora), istankuti članovi AfD-a i mnogi drugi, sve do Đorđeskua kao poslednje žrtve.
Deo razloga ovako duboke kontrole globalističkih mreža nad pravosudnim sistemima treba tražiti i u činjenici da je ogroman broj njih reformisao USAID. To naravno nije zaobišlo ni Srbiju; u sudnicama širom zemlje stoji veliki plakat zahvalnosti ovoj organizaciji, koji kao da treba simbolički da potvrdi gde prebiva stvarna moć. Štaviše, USAID ne samo da organizuje seminare i putovanja za sudije, već i donira tehničku opremu za naše sudove, uključujući i računare. Dobar deo sudija u našoj zemlji ne krije svoju bliskost sa zapadnim ambasadama, a vladajuća stranka, nemajući hrabrost da se tome suprotstavi, zadovoljava se medijskim negodovanjem. Tako je predsednik Republike pre nekoliko godina poimence naveo imena i prezimena sudija koji, kako je rekao, „ne izlaze iz američke ambasade”, ali potom nije učinio baš ništa da adresira problem na koji je ukazao. Narod bi rekao: pojeo vuk magarca.
Tri poluge okupacije
Meka okupacija evropskih država od strane globalističkih centara moći zasniva se na premisi da je u javnoj sferi apsolutno zabranjeno čak i razgovarati o potencijalnom stranom uticaju na delovanje tri ključne društvene grupe, od kojih svaka u ezopovskoj komunikaciji liberalnih medija obavezno nosi prefiks „nezavisni”. To su „nezavisni” mediji, „nezavisno” pravosuđe i „nezavisno” civilno društvo. Uz malu dozu preterivanja i humora, moglo bi se zaključiti da onaj koga N1 i Nova S u Srbiji nazivaju nezavisnim, u 9 od 10 slučajeva predstavlja polugu uticaja stranih obaveštajnih službi na srpsko društvo i politiku.
Koliko je prefiks „nezavisni” važan u semantičkoj agresiji koju liberalni poredak vrši već decenijama govori nam i nedavni apsurdni naslov Vašington posta u kojem se tvrdi da je Tramp ukidanjem USAID-a ugrozio rad „nezavisnih” medija [3]. Sama činjenica da je neko nazvao nezavisnim medije za koje tvrdi da zavise od državnih sredstava govori koliko se ova reč šablonski upotrebljava, što svedoči o njenoj velikoj važnosti za poredak koji liberalnu političku frazeologiju koristi kao oružje za ciljanu političku dezorijentaciju društava.
Šarena mašnica liberalne demokratije, čiji je cilj bio da razblaži svest o okupiranosti kod pokorenih naroda, počela je da se razvezuje
Sve pobrojane grupe, za koje nam se decenijama ispira mozak da njihova nezavisnost od izvršne vlasti predstavlja branu autoritarizmu, zapravo u najvećem broju slučajeva služe da nas zaštite od mogućnosti da naš politički sistem izrodi političara koji bi nas izveo iz kolonijalnog položaja. Biti nezavistan od domaće vlasti ne podrazumeva nezavisnost od centara moći u Vašingtonu, Londonu ili Briselu, ali to je jednostavno zabranjeno čak i izgovoriti u javnoj sferi. Otuda, apsolutno je nemoguće izbaviti državu iz ludačke košulje onoga što se danas naziva „demokratijom” i izvesti je na suverenistički put ne izlazeći iz margine dozvoljenog u poretku koji već generacijama na svim nivoima – univerziteti, škole, mediji, ustanove kulture – sebe reklamira kao demokratski. Bez jakog populističkog vladara koji će jasno kanalisati većinske želje svog naroda, suverena politika danas jednostavno nije moguća.
Srpski slučaj
To naravno ne znači da je autoritarni populizam sam po sebi dobra stvar, za šta je Srbija najbolji primer. Premda režim koji trenutno imamo u našoj zemlji nosi autoritarno-populistički dekor, njegova Ahilova tetiva je to što je lišen bilo kakvog vrednosnog vektora, pa mu je samoodržanje postalo svrha samo po sebi, bez obzira na cenu koju usput plaćaju država i društvo.
Za nosioce režima u Srbiji danas ne postoji nijedna vrednosna (ideološka) crvena linija. Država je pretvorena u servis „civilnog društva” koje svoje kadrove iz epruvete, stvorene u laboratoriji USAID-a i nepoznate široj javnosti, oktroiše na ključne političke pozicije; trguje se teritorijama, prirodom i rudnim bogastvima; srpski narod iz RS i sa Kosmeta se koristi u političkim potkusurivanjima, čime se na njih navlači bes naroda iz (Centralne) Srbije; roditelji sakate svoju decu menjajući im pol o trošku poreskih obveznika, itd.[4] Takav poredak će u kriznoj situaciji braniti samo onaj ko ima lični interes da to radi, pod uslovom da mu je obraz tanji od đona na cipelama.
Uostalom, režim koji je lišen ama baš svakog ideološkog utemeljenja malo toga suštinski razlikuje od kriminalne organizacije. Izgradnja infrastrukture u tom smislu nije dovoljna; i Pablo Eskobar je gradio puteve, škole i vrtiće da bi obezbedio društveni legitimitet.
Nažalost, danas u Srbiji ne vidimo nijednu jasno artikulisanu političku snagu koja ima realnu šansu da preuzme uzde tekuće pobune protiv ovakvog stanja stvari i okrene ih u pravcu koji neće počivati na sistemskim pretpostavkama koje je morala da poštuje svaka vlast koja je vladala od Petog oktobra do danas.
Upravo tu je razlika između smene sistema i smene jednog režima drugim koji će imati iste strateške postavke. Argumentu da je čak i u okviru poretka ograničenog suvereniteta potrebno jednu političku garnituru menjati drugom, čisto da bi se dokazao princip smenjivosti vlasti, može se kontrirati argumentom da je svaka sledeća vlast u proteklih četvrt veka u Srbiji morala da bude servilnija od prethodne, pogotovo na početku mandata, jer je time plaćala cenu ustoličenja onima koji su ih tu postavljali.
Ostaje nam da se nadamo kako će novi društveni pokret, koji se rađa na ulicama Srbije, imati dovoljno svesti da prepozna prevarnu zavodljivost teze da će Srbiji svanuti kad se dopusti da prelazna vlada NVO „eksperata“ reformiše pravosudnu i medijsku sliku naše zemlje, i tako svoje kadrove integriše još dublje u vertikalu celokupnog državnog i društvenog aparata.
Srpski Kalin Đorđesku, neko ko bi stvarno politički artikulisao ideju koja bi bacila rukavicu u lice sistema, nije ni na vidiku
Bio bi to samo dodatni iskorak u pravcu kojim se već krećemo punih četvrt veka, uz utešnu nagradu da ćemo zauzvrat dobiti vlast u kojoj će biti nešto manje korupcije, uličnog kriminala i primitivizma u javnoj sferi. Ne znam kako se zove ta promena i da li je dobra, ali znam da srpski Kalin Đorđesku, neko ko bi stvarno politički artikulisao ideju koja bi bacila rukavicu u lice sistema, nije ni na vidiku.
Nadam se da ćemo bar umeti da ga prepoznamo kada i ako se jednog dana pojavi. Ako i ne budemo umeli, biće dovoljno da vidimo kako se prema njemu ophode „nezavisni” čuvari „demokratije”.
Aleksandar Vujović je glavni urednik Novog Standarda
UPUTNICE:
[1] https://standard.rs/2023/03/18/a-abramovic-dokument-afd-o-kosovu-usvojen-jednoglasno/,
[2] https://www.clientearth.org/projects/access-to-justice-for-a-greener-europe/updates-annual-newsletters/a-major-win-for-the-civil-society-of-hungary-eu-court-rules-that-ngo-transparency-law-is-contrary-to-eu-treaties/
[3] https://www.washingtonpost.com/world/2025/02/07/ukraine-russia-independent-media-trump-usaid/
[4] https://rfzo.rs/download/brosure/Brosura-promena%20pola.pdf,
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija:
