Opštepriznata je činjenica čak i među politički uzdržanijim i tolerantnijim pripadnicima društva da sukobljene percepcije o svetu, čoveku, njegovom položaju u zajednici i kulturi, dovode do neizbežnih sukoba i previranja unutar jedne organizovane društvene jedinice. Rivalstvo koje nastaje u sukobu dva različita pogleda na svet na međunarodnom nivou može pronaći svoje razrešenje i na bojnom polju, i takvo objašnjenje je dato za uzrok Prvog svetskog rata u koncepciji Vernera Zombarta (Werner Sombart) i njegove knjige Junaci i trgovci.
Po Zombartu, neizmiriva razlika između svetonazora merkantilističkih, ekonomski orijentisanih Engleza, i društvene organizacije Nemaca zasnovane na dužnosti, časti, i službi, dovela je do sukoba čiji će pobednik nametnuti svoj organizujući princip ostatku civilizovanog sveta. Svet trgovaca ili svet heroja, po Zombartu.
Naravno, ovde su u pitanju celishodni i koherentni misaoni sistemi u smislu Weltanschauung, odnosno aktuelizacije misli i životnih principa u svrhe ustrojstva društva. Ove vrednosti, samim tim što su celishodne, uključuju u sebe osnovne kategorija života koje uzimamo zdravo za gotovo, poput časti, morala, pravde, dobrog, itd. Svetonazor koji je pokretačka sila i osovina jednog društva, unutar zajednice je samorazumljiv i, podrazumeva se, ne nastaje racionalnim objašnjenjima niti ex cathedra, već se izražava kroz sam način života u svakodnevnom postojanju jedne kulture.
On nastaje postepeno, njegovi mehanizmi su suptilni, ali esencijalni i nezamenljivi ako jedan narod koji je njegov nosilac želi da zadrži svoju osobenost. Razlike u svetonazorima izvor su osećanja tzv. „kulturnog šoka“, čiji mehanizmi su sasvim očigledni bilo kome ko kroči dalje od sopstvenog područja postojanja i svojim očima se uveri na koji način se različite koncepcije o lepom, kulturi, ili dobrom aktuelizuju u realnosti, kako u umetnosti, arhitekturi, tako i u ponašanju i duhovnim osobinama.
Jednostavna istina da različiti narodi na drugačiji način organizuju svoje zajednice i svoje postojanje u svetu na osnovu njihovih duhovnih ustrojenja pronalazi svog oponenta u jednoj struji misli koja je u svom izvoru evropska. Francuski esejista i filozof Alan de Benoa (Alain de Benoist) u svojoj knjizi S one strane ljudskih prava, mapirao je nastanak ove racionalističke škole prirodnog prava i društvenog ugovora.
Sukobljene percepcije o svetu, čoveku, njegovom položaju u zajednici i kulturi, dovode do neizbežnih sukoba i previranja unutar jedne organizovane društvene jedinice
Po njemu, jedan od osnovnih doprinosa i karakterišuća osobenost evropske misli jeste njen pojam objektivnog. To znači da racionalistički Evropljanin objektivističkog usmerenja razmišlja o ljudskim različitostima kao, jednostavno rečeno, efemernim i plutajućim datostima, koje zavise od odgoja, situacije, i obrazovanja. Dakle, ukoliko postoje razlike u kulturama i njihovim vrednostima, postoji nešto što se krije iza njih, a to je objektivni i nedeljivi čovek, individua, nosilac prava, koji, ogoljen od svega suštinskog, može ići bilo kojim putem koji želi i subjektivistički ispovedati bilo kakve vrednosti koje smatra da su prikladne.
Ukoliko je čovek specifičnog svetonazora ukorenjen pripadnošću određenom narodu, kulturi, i civilizaciji, onda je objektivni čovek, individua, svetski građanin koji se sa svojom nepristrasnošću može izmestiti na bilo koji deo planete.
Vrednosne nesuglasice
Sasvim je jasno da predstavnik objektivističke, racionalističke škole posmatra sve češće etničke tenzije na prostoru Evrope sopstvenim okom. Ovaj tip čoveka ne mora lično čitati Loka, Monteskjea, ili Kanta, da bi posledice i zaključke njihovih učenja realizovao u svakodnevnici. Mehanizmima gotovo neprimetnog razvoja koji prevazilazi moći čisto individualnog, ova struje misli su se ukorenile, na različite načine i različitog intenziteta, u brojnim i neočekivanim segmentima društva.
Ne moramo biti politički teoretičari da delimo pretpostavke o ljudskoj prirodi liberalizma. One su i same rezultat političke klime i ličnog razvoja, te naravno, i odgoja. Neretko su nesvesne, ali, kao sve intrinzične vrednosti, duboko su ukorenjene i grčevito se brane ukoliko ih direktna konfrontacija saučesnika u razgovoru ili sled događaja izazove.
Koncepcija o svetu od temeljnog je značaja za identitet, i svaki sistem vrednosti, tj. svetonazor, se trudi da izgradi što kompletniju sliku realnosti. Kroz prizmu ove slike o svetu prolaze i filtriraju se događaji, te misaoni aparat interpretira činjenice u skladu sa svojom internom konfiguracijom. Pokušaj pronalaska genealogije ovih ukorenjenih pogleda na svet bio bi pozamašan i vremenski zahtevan zadatak, ali, ukoliko primenjen selektivno i u ograničenom domenu realnosti, nesumnjivo koristan i indikativan.
Postaje sve očiglednije da se na području Evrope, kao posledica masovne imigracije, javljaju vrednosne i kulturne nesuglasice između doseljenika i domaćih žitelja. Ove nesuglasice neretko dovode do tragičnih rezultata. U poslednjim godinama, broj nasilnih napada hladnim oružjem, silovanja, napada kamionima i ostalim prevoznim sredstvima nad domicilnim stanovništvom se povećao i postaje svakodnevnica. Nemačka tradicija božićnih marketa od prazničnog, porodičnog događaja sve više prerasta u kockanje životom. Posebno nasilan zločin te vrste izvršen je prošle godine, u Magdeburgu [1].
Priroda ovih zločina neretko je u toj meri groteskna da izmiče sposobnosti opisa, kako u govoru, tako i pisanju. Ne ulazeći u detalje i opise događaja, mora se zaključiti da je reč o upadljivom i realnom problemu. Realnost se sve ređe otvoreno negira, događaji se prihvataju iako uz oklevanje, ali se interpretacije i zaključci razlikuju.
Ukoliko su se između evropskih zemalja, na istorijskom nivou, različite koncepcije svetske vladavine i organizacije društva aktuelizovale u ratovima i sukobu, onda one ipak nisu rezultovale svirepim i okrutnim zločinima kakvih smo svedoci svakodnevno. One nisu na nivou plemenskih, tribalističkih sukoba i kao takve izmiču primitivnom zakonu osvete i krvi.
Međutim, sukobi u okviru evropskog kulturnog kruga dešavali su se između zemalja na približnom, ako ne i istovetnom nivou razvoja, kako idejnog i misaonog, tako i tehničkog, industrijskog. Celoviti i integrisani društveni i kulturni poretci sukobljavali su se jedni s drugima, i priroda sukoba je odražavala dostignuti nivo razvitka.
Evropski slučaj
Međutim, u situaciji trenutnih, nasilnih sučeljavanja doseljeničkog i domaćeg, evropskog stanovništva, dinamika sukoba je poremećena i premeštena na primitivniji, iskonski nivo. Linije razdvajanja više ne odražavaju sučeljene koncepcije organizacije sveta, političke zajednice, ili ideološke, celovite razlike, već podrivaju samo vezivno tkivo društvene zajednice.
Situacija podseća na opšti i neprekidni sukob nižeg intenziteta, gde je priroda konflikta na unutrašnjem nivou posebno razorna. Ona doprinosi stanju u kome vrednosna i kulturna neusklađenost onemogućava stabilno uobličavanje zajedničkog poretka.
Upravo u ovom domenu su najupadljivije osnovne, temeljne razlike u koncepcijama društva i vrednostima. U različitim stupnjevima i područjima ljudskog razvitka naglasak i težište prema određenim vrednostima i aspektima postojanja se pomera. Razmatrajući slučaj poput ovog, poučno je analizirati duboke ralike u shvatanju časti i njenog mesta u društvu između evropskog i imigrantskog stanovništva.
Svakako, doseljenici iz arapskih, islamskih zemalja su naslednici kultura koje su u određenim istorijskim periodima dosegle visok nivo razvitka. Doprinosi islamskog „zlatnog doba“ su opsežno proučavani i poznati su široj javnosti, te se ne moraju pojedinačno navoditi i objašnjavati.
Doduše, mora se uzeti u obzir različito težište vrednosne osovine ovih kultura, te naglasak na određenim vrlinama i shvatanjima koja se u Evropi mogu shvatiti prevaziđenim ili kao relikt davno prošlog, predmodernog doba. Shodno evropskom shvatanju objektivnog, modernom evropskom umu se čini da se ovaj razvitak, jednom dosegnut, mora proširiti i prema ostatku Zemlje, te da se dostignuća i shvatanja čoveka Evrope mogu jednoobrazno primeniti na sva ostala, koliko god različita društva.
Opasnost je tim veća ukoliko se ova razmišljanja internalizuju i primene u svakodnevnom ophođenju. To može dovesti ne samo do nepredviđenih fizičkih posledica, već i do nerazumevanja i zbunjenosti u promatranju događaja. Goruća tačka raskola između sukobljenih civilizacija, kultura, i njima odgovarajućih svetonazora jeste pogled na ulogu časti u ljudskom društvu.
U javnostima evropskih zemalja retko kada se priča o časti, a ukoliko se ona priziva to je uglavnom na sasvim individualnom, proizvoljnom, i izbornom nivou. O kolektivnoj, grupnoj časti nema govora, i ona spada u one atavizme koje bi napredak ljudskog razuma trebalo da izbriše i zameni opštom solidarnošću.
Šta se dogodi ukoliko unutar političke zajednice, u ovom slučaju unutar zapadnih demokratija, između stanovnika iste zajednice pronalazimo oprečne, sukobljene koncepcije časti? Ukoliko jedna grupa raspolaže svešću o postojanju kolektivne, grupne časti, a druga ne, kakve to posledice može imati po koherenciju društva?
Linije razdvajanja više ne odražavaju sučeljene koncepcije organizacije sveta i političke zajednice, već podrivaju samo vezivno tkivo društva
Mora se naznačiti da se u ovom kontekstu čast ne mora nužno shvatiti kao orijentaciona, pozitivna vrlina u moralnom smislu. Dovoljno je samo da određena grupa poseduje svest o sopstvenim kolektivnim interesima, te da sebe posmatra kao političkog aktera. U tom pogledu koncepcija časti neminovno je usmerena ka ostalim grupama uključenim u društveni i politički proces, iako druga grupa možda toga nije svesna.
Posmatrajući razvoj koncepta kolektivne, individualne, te grupne časti u različitim evropskim civilizacijama, možemo zaključiti da je današnja situacija svakako jedan izuzetak i izopštenje iz okvira onoga što se posmatralo kao datost. U pitanju su svakako posledice kako ekonomskog blagostanja i tehnološkog napretka, kao i promene svesti.
Međutim, začuđujuće je u kojoj meri su shvatanja o posedovanju sopstvenih kolektivnih interesa kao grupe samorazumljiva u ranijim stupnjevima razvitka Evrope i kulture Zapada. Ova svest prisutna je već i u prvom pisanom posvedočenju Evropljana, odnosno kod Homera. U tom pogledu uputno je jedno čitanje Odiseje koje naglašava centralnu dinamiku političkog i društvenog sukoba koja čini tematsko jezgro ovog dela, odnosno sukob Odiseja i njegove dinastije Laertida sa prosiocima njegove žene, Penelope.
Odiseja i važnost xenia
Homerova vrednosna i didaktička vertikala nikad nije eksplictino izražena, već je njegov pogled na svet implicitno predstavljen kroz mitološke aluzije i sam sadržaj epova. Homer ne objašnjava, on predočava. Kao takva, Odiseja, je prepuna referenca na postojeće događaje i po istorijskoj pozadini odgovara području istočnog Mediterana osmog veka p.n.e. kada je Homer i živeo.
Jedna od tema koja se prožima kroz čitavo delo jeste propast i slabljenje dvorskih običaja i aristokratskog morala više klase. Osnovna vrlina Odiseje jeste xenia [2], gostoprimstvo shvaćeno gotovo kao religijska obaveza, ritualizovano i sakralizovano. Prve četiri knjige Odiseje, koje nose naziv Telemahija po Odisejevom sinu, mogu se posmatrati kao slika idealizovanog aristokratskog društva, ali i hronika njegove propasti.
Nakon 20 godina njegovog odsustva, Odisejev dom na Itaki pod opsadom je horde prosilaca koji traže ruku njegove žene Penelope. Prosioci zloupotrebljavaju gostoprimstvo i neiskustvo plemenitog Telemaha i njegove majke, koji su obavezani tradicijom xenia, te gotovo primorani da im pruže sve pogodnosti svog dvora i imanja. Prosioci piju Odisejevo vino, kolju i jedu njegovu stoku, te pokušavaju da prisvoje i Odisejevu ženu.
Po nemačkom filologu Verneru Jegeru (Werner Jaeger), Homerovi epovi predstavljali su vrednosnu okosnicu antičkog doba, te su iz njih proizilazile centralne predstave o lepom i uzvišenom, a obrazovni i didaktički principi antičke Grčke su iz njih ishodili.
U njegovoj analizi, Telemahija opisuje put Odisejevog sina Telemaha, koji je „na početku samo mladić, bespomoćno prepušten drskom ponašanju majčinih prosilaca. On ih rezignirano posmatra, ne nalazeći snagu za vlastite odluke, dobrodušan i nesposoban da urođenu otmenost svoje prirode odbaci čak i pred mučiteljima svog doma, a kamoli da energično brani svoja prava.“ [3]
Posmatrajući dešavanja u Odisejevom domu, očigledno je da je slepo pridržavanje zakonima gostoprimstva i ugošćavanja stranaca izgubilo svoju funkciju, jer se pruža onima koji ruše same etičke temelje na kojima je to pravo postavljeno. Penelopini prosioci zloupotrebljavaju Telemahovo gostoprimstvo, a on sam, u nedostatku svog oca, nije opremljenim potrebnim znanjem niti usmeravan ka razvoju svojih vladarskih prerogativa, koji uključuju i adekvatan odgovor na prestupe i prekoračenja unutar njegovog poseda, u ovom slučaju vladarskog doma.
Penelopini prosioci svojim zloupotrebljavanjem svetog prava na gostoprimstvo udaraju na same temelje ne samo vladarskog autoriteta, već i na religijske i sakralne osnove etičkog poretka od kojih zavisi koncept časti.
Diplomatska obaveza
Čast je u ovom kontekstu ne samo privatna vrlina, ili diplomatska obaveza ispravnog ophođenja između članova različitih političkih zajednica, iako i to uključuje, već sakralna i religijska funkcija koja je jedna od temelja aristokratskog, božanski usmerenog morala na kojem se politički poredak zasniva. Prenebregavanjem xenia, podrivanjem sakralne institucije gostoprimstva, prosioci se ujedno odriču i učešća u poretku prava, pripadnosti zajednici, te podležu božanskoj i religijskoj osudi.
Okosnica radnje Odiseje jeste opremanje Telemaha određenim etičkim oruđem, vrlinama i snagama kroz obrazovanje i božansko usmerenje, kako bi bio od koristi ocu pri njegovom povratku i konačnoj reintegraciji u sferu božanskog. Postepeno, Telemah se oslobađa osobina stečenih njegovim preterano zaštićenim i izolovanim odrastanjem, te skuplja hrabrost da se suprostavi majci i ode u potragu za ocem.
Opisano je čuđenje prosilaca iznenadnom silinom i samopouzdanjem ovog mladića koji je javno osudio nepravdu koja se dešava u njegovom domu, uz pomoć božanskog usmerenja boginje Atine. U liku Mentora [4] pronalazimo značaj i simboliku božanski opravdanog i usmerenog obrazovanja i unutrašnjeg osnaženja potrebnog za suočavanje sa neprilikama izazvanim raspadom tadašnjeg dvorskog morala.
Ukoliko su brojni izazovi sa kojima se Odisej suočava na svom putu ka Itaki, uključujući i prosioce, simbol dekadencije dvorskog morala i xenia, onda su Feačani i njihov kralj Alkinoj reprezentativni za grčevito održanje tog morala uprkos nedostatku svake društvene i političke potpore. Feačani, koji ugošćavaju Odiseja i ukazuju mu sve počasti koje dolikuju plemenitom došljaku, su narod koji se strogo drži principa stare etičke vertikale, bave se isključivo moreplovstvom i trgovinom, te su opisani kao narod koji gotova da ne poseduje ratoborne instinkte.
Prilikom Telemahove potrage za ocem, ugošćen je u dvorima Nestora i Menelaja, heroja Trojanskog rata, koji se vraćajući iz dugotrajnog i iscrpljujućeg rata suočavaju sa izmenjenim svetom čije su vrednosti gotovo obrnute za vreme njihovog odsustva.
Nestor i Menelaj objašnjavaju Telemahu da plemeniti doček koji su mu oni priredili više ne može očekivati od mnogo koga. Svet je regresirao u jedno gotovo anarhično stanje u kome vladaju drugačiji zakoni i pitanja, koja zahtevaju odgovore prilagođene novonastaloj situaciji. U tome se pronalazi smisao Odisejevog povratka, susreta i izmirenja sa njegovim sinom koga podučava svojim veštinama, te njihovim paktom sa Atinom, boginjom promišljenosti i praktične mudrosti.
Izgubljena i narušena čast povraćena je kroz ponovni dodir sa božanskim, poštovanjem religijski opravdanih moralnih zakona, te ustoličenjem pravednog kralja. „Zar verovaste, psine, da se nikad neću vratiti iz široke Troje..“
Negiranje sukoba
Ovaj kratki ekskurs ka područjima Homerovog mitskog sveta nije bez svog opravdanja, jer nam pomaže da prikladnije razumemo rane koncepcije grupnih interesa i uloge časti unutar antičkih evropskih društava. I u kasnijim periodima razvoja antičke grčke kulture javlja se gotovo nepromenjen i postojan koncept časti kroz očuvanje principa xenia, mada u različitom formatu.
Uzmimo na primer idealizovanu sliku polisa u Eshilovim Hiketidama, jedne sasvim političke drame sa prvim dramskim prikazom međunarodnog sukoba. I u ovom slučaju, princip sakralnog gostoprimstva centralna je tačka zapleta drame, u ovom slučaju još eksplicitnije izražen kroz jezik i stihove tragičnog pesnika.
Izgubljena i narušena čast povraćena je kroz ponovni dodir sa božanskim, poštovanjem religijski opravdanih moralnih zakona, te ustoličenjem pravednog kralja
Invazivna snaga Egipćana, koja napada mitski Arg i pokušava da otme ćerke kralja Danaja, sukobljava se sa snagom suverenog polisa koji odbija da goste prepusti nasilnoj i nezakonitoj otmici. Opisano je kako Pelazg, kralj Argejaca, primorava Egipćane da uvažavaju i sakralne i ovozemaljske zakone tako što će poštovati suverenitet polisa čiji je on glavni politički predstavnik. Ukoliko to ne urade, suočiće se sa naoružanom snagom koja ne preža od upotrebe sile zarad očuvanja ne samo svojih grupnih interesa kao zajednice, već i jedne sakralne institucije poput gostoprimstva.
Indikativna je promena značenja koje je institucija gostoprimstva doživela za ovih nekoliko milenijuma od nastanka ovih starogrčkih dela. Gostinsko prijateljstvo, xenia, ovde je jedna vrednost koja je duboko isprepletena sa konceptom časti, suvereniteta, vladarskog dostojanstva, i političke nezavisnosti.
Ni Eshilovi Argejci, niti Odisej i žitelji Itake nisu spremni da se odreknu svojih unutargrupnih interesa zarad pružanja ruke invazivnim snagama koje ne dele njihove vrednosti i nipodaštavaju suverenitet i verske tradicije zajednice kojoj su došli. Može se reći da su u ovom kontekstu sukobljene grupe u oba slučaja svesne svojih kolektivnih interesa, koji uključuju ne samo ekonomske i temporalne varijable, već inherentno sadrže i potrebu za poštovanjem određenih vrednosnih kategorija.
Uputno je nepostojanje samoubilačke filantropije koja bi primorala Odiseja ili Pelazga da se povinuju novonastaloj situaciji i ustupe pred grupama koje definiše inherentni nedostatak poštovanja prema njihovim političkim, religijskim, i vrednosnim zakonima. Obe grupe poseduju znanje i svest o svojim kolektivnim interesima, ali samo jedna grupa poseduje shvatanje časti i vertikalnog poretka koje će im pomoći u ponovnoj izgradnji i restituciji zajednice.
U ovom slučaju, Odisej i Argejci ne beže od političkog i svesni su da su posednici karakteristika koje ih čine konkretnom društvenom i političkom grupom sa određenim kolektivnim interesima. Disbalans koji je prisutan u analizi današnje situacije ovde je nepostojeći. Obzir za održanje časti kroz anganžman u političkom svetu samorazumljiva je pojava, i nema pokušaja bekstva i renegacije pripadnosti politički organizovanom entitetu.
Evropljani današnjice lutaju u nepromenjenom svetu grupnih sukoba i preferencija, koji funkcioniše po istim pravilima kao antički svet. Politika ne nestaje, ona samo migrira. Ono što je za ovu situaciju specifično jeste postojanje jedne vrlo svesne i konkretne društvene jedinice, sa jedne strane, koja pokušava da nametne kolektivni koncept časti u sukobu sa drugim grupama, dok sa druge strane postoji grupa koja, ukoliko ne negira postojanje bilo kakvog sukoba uopšte, smatra da on može biti preusmeren ili neutralisan van područja politike, ka sferi ekonomije ili socijalnih davanja.
Razume se, ova situacija predstavlja presedan u istoriji grupnih konflikata, i ne može se očekivati da će potrajati doveka, ali dok traje, omogućava plodno tle za sociološku analizu jednog stanja unutar koga se sukob pokušava ukinuti svesnim ili nesvesnim žmurenjem i negiranjem njegovog samog postojanja.
Aleksa Anđelić je politikolog. Ekskluzivno za Novi Standard.
UPUTNICE:
[1]https://standard.rs/2024/12/30/novi-teroristicki-napad-u-nemackoj-otvara-stara-pitanja/
[2] Xenia (ξενία) – institucija ritualizovanog, svetog gostoprimstva i prijateljstva, javlja se već u Ilijadi u pogledu krvnog bratstva. U svim društvima indoevropskog porekla javlja se sakralna institucija gostoprimstva čiji je čuvar i izvršilac neretko vrhovni bog panteona.
[3] Verner Jeger, Paideia – Oblikovanje grčkog čoveka, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1991, str. 30.
[4] Mentor, u koga se prerušava boginja Atina, kasnije je ovekovečen u romanu Avanture Telemaha Ulisova sina (Les Aventures de Télémaque, fils d’Ulysse) Fransoa Fenelona (François Fénelon), vaspitača nećaka Luja Četrnaestog, kao simbol iskusnog i dobronamernog usmerenja, te dobija današnji značaj koji dajemo reči mentor.
LITERATURA
- Homer, Odiseja, CID, Podgorica, 1999.
- Verner Jeger, Paideia – Oblikovanje grčkog čoveka, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1991.
- Eshil, Sofoklo, Euripid, Sabrane grčke tragedije, Vrhunci civilizacije, Beograd, 1988.
- Alain de Benoist, Beyond Human Rights, Arktos Media Ltd, Campagnola, 2021.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Irish Defence Forces from Ireland – LE Eithne Operations 28 June 2015/CC BY 2.0
BONUS VIDEO:
