U aktuelnim međunarodnim odnosima i globalnom geopolitičkom „borilištu“ nema više nikakvih pardona i pravila. Nema sudije ni unutar „ringa“, niti onih van „konopaca“, skinute su rukavice, obračun traje golim pesnicama, udara se ispod pojasa, protivnik se gazi nogama i kada padne na pod.
A sve je počelo – podsetimo se – 1990-ih rasturanjem jugoslovenske države na bahat, beskrupulozan, pristrasan, izrazito antisrpski način, kršenjem međunarodnog prava i svih dotadašnjih principa, povelja, ugovora. Naročito kada je u pitanju tzv. kosovski presedan. A onda je „mečka zaigrala i pred njihovim vratima“. Zato nema mesta vajkanju i čuđenju.
Nova normalnost
Amerikanci i njihovi evropski „saveznici“ (čitaj: vazali) su tokom čitavog „unipolarnog trenutka“ vršili privikavanje čitavog sveta na svoju svemoć i ekskluzivnost, te da im je na osnovu toga sve dozvoljeno. Tramp je to samo javno, grubo „tresnuo u lice“. U međuvremenu su Kina, Rusija i neke regionalne sile „pokazali zube“ i otpočeli globalnu geopolitičku rekonfiguraciju. I SAD su morale, htele-ne-htele, da se prilagode procesu multipolarizacije, odnosno primat osiguraju prvenstveno u svojoj pan-oblasti.
Da li su čak i oni najmaštovitiji do pre samo dve-tri godine mogli da pretpostave da će doći do pucanja (post)hladnoratovskog monolita i do podele, odnosno dekolektivizacije „Kolektivnog zapada“? Da će SAD „otkačiti“ EU i da će Beloj kući do NATO-a postati stalo „k’o do lanjskog snega“? A tek da će otvoreno ispoljiti vlasničke ambicije prema jednoj od ključnih tačaka sveta – Panamskom kanalu – te aneksione namere prema Kanadi, drugoj po površini državi sveta i većoj od samih SAD, i Grenlandu, najvećem ostrvu na svetu u vlasništvu „evropskog saveznika“ Danske?
Šta je sledeće „na meniju“ SAD, pita se zabrinuto čovečanstvo? Obližnji Island, pomoću koga bi mogao da se blokira izlaz Rusiji (i kineskom „Arktičkom putu svile“) iz Severnog ledenog okeana u Atlantik? Možda Kuba, višedecenijski „trn u oku“ američke dominacije u „karipskom predsoblju“? Ili Iran, koji je „drsko napravio državu usred američkih vojnih baza“, kako je tragikomično prikazano na jednoj karikaturi?
„Novu normalnost“ Tramp je krunisao operacijom kidnapovanja predsednika Venecuele Madura. Moglo mu se! I nije ni trenutak to pakovao u ukrasni papir sa mašnicom brige za demokratiju, ljudska prava ili bezbednost Planete zbog navodnog nuklearnog i hemijsko-biološkog programa te latinoameričke države. Nego je bez prenemaganja rekao da su razlog njena „mineralna bogatstva“, tj. najveće svetske rezerve nafte koje SAD ne smeju prepustiti nekom drugom.
Šta je sledeće „na meniju“ SAD, pita se zabrinuto čovečanstvo? Obližnji Island, Kuba ili Iran?
I svet je malo-po-malo počeo sve to da prima ne samo poslušno, nego i kao logično. Pobogu, pa naravno da je Amerikancima za pomorsku vezu Atlantika i Pacifika od „vitalne važnosti“ Panamski kanal. Zašto da postoji Kanada kao država kada se ona tako neoprezno našla baš između „torzoa“ SAD i njene savezne države Aljaske? Grenland je posed Danske i zašto onda ne bi prešao u posed SAD, budući da za „arktičku budućnost“ i bezbednost vodeće svetske sile ima vanredan značaj. Ionako pripada Severnoj Americi kao kontinentu, a ne Evropi, zar ne? A i ta Venecuela – zar nije prirodno da bude u interesnoj sferi SAD, a ne predalekih Kine i/ili Rusije?
Neomonroizam – koji mnogi već nazivaju donroizam – jeste na delu. Kada bi se Trampu ostvarile samo do sada obznanjene aspiracije – SAD+Kanada+Grenland – Vašington bi neposredno kontrolisao ili raspolagao teritorijom prebogatom vodom, energentima i strateškim sirovinama, površine 22 miliona kvadratnih kilometara. Prostranijom od bilo koje savremene države sveta – znatno većom od Rusije, odnosno kao nekadašnji Sovjetski Savez.
Srpski Tramp
Šta bi bilo da se lideri i ostalih vodećih svetskih sila posluže Trampovim manirom?
Na primer, kada bi Putin poželeo da pazari Mongoliju jer je ona unutar Heartland-a „strateški značajna za bezbednost Rusije“, a prirodni resursi Kazahstana „vitalno važni“ za razvoj Rusije, te da će ona tog svog suseda jednostavno anektirati jer je ionako nekada bio sastavni deo Ruske Imperije?
Ili, kada bi Si svetu saopštio nešto slično – da neće pitati za cenu prilikom kupovine ostrva Java koje povezuje Indo-pacifik i nalazi se na ključnoj tački „Pomorskog Puta svile za 21. vek“, te da će „preuzeti“ Australiju čiji su „minerali“ neophodni za dalji ekonomski napredak Kine i njene buduće nadmetanje za Antarktik?
A kada bi Modi, ne želeći da zaostane u globalnoj otimačini i Indiji naruši kredibilitet, počeo da ređa svoje zahteve – da zbog „životno važnih“ interesa Indije povrati, preotme, kupi, zauzme i anektira Nepal, Butan, Bangladeš, Šri Lanku, Maldive, Čagos, te u celini ili delimično čak i Pakistan?
Isključeno? Zašto, kada je takva „pravila igre“ uveo Tramp? Ne može se više raditi o „posebnom slučaju“, nego o višestruko upotrebljivim „presedanima“.
Zamislimo da se takvi primeri preslikaju na niže nivoe – recimo na Balkan, odnosno prostor bivše Jugoslavije, gde bi se u nekoj prilici mogao pojaviti „srpski Tramp“. Zašto baš srpski, a ne hrvatski, slovenački, makedonski…? Zato što je – analogno SAD kao vodećoj zemlji sveta – Srbija ključna eh-jugoslovenska zemlja. Zar ne bi neki budući „srpski Tramp“ mogao – na trampovski način – bez kompleksa, eksplicitno, sa prilično univerzalnih argumenata, a posebno „sa srpskog stanovišta“, da podastre ideje/zahteve o teritorijalnom preuređenju postjugoslovenskog prostora?
„Srpski Tramp“ za početak bi izneo činjenicu da je SFRJ rastočena nasilno, pristrasno, izrazito antisrpski, u uslovima unipolarne neravnoteže i duž unutrašnjih granica iz perioda titoističke diktature, a suprotno demokratskim principima i bez izjašnjavanja konstitutivnih naroda. Zato – naglasio bi on – Srbija ne priznaje takvu nametnutu podelu i nekonsekventne granice, te se zalaže za formiranje integralne srpske države. Shodno novoj geopolitičkoj realnosti, a pozivajući se na primer američkog predsednika, hipotetički „srpski Tramp“ mogao bi da poruči, u prvom redu susedima:
- Da je, najpre, teritorijalna celovitost Srbije neupitna i da će kad-tad i na svaki način Kosovo i Metohija biti oslobođeni i vraćeni pod njen suverenitet (u tom kontekstu, prilikom susreta sa liderima zemalja koje su priznale „lažnu državu Kosovo“ već u prvoj rečenici „srpski Tramp“ bi od svakog i u svakoj prilici zahtevao otpriznavanje).
- Da Bosna i Hercegovina, „Svetog Save dedovina“, uz Srbiju centralna i u celini istorijska srpska zemlja, treba da bude priključena Srbiji, kako bi – parafrazirajući „pravog Trampa“ – zahvaljujući njenim „mineralima“ Srbija osigurala svoj razvoj; pripajanje bi se odnosilo ne samo na Republiku Srpsku, već na osnovu izvorno srpskog etničkog porekla i na hrvatske i muslimanske/bošnjačke oblasti.
- Da bi teritoriju rudimentarne Republike Srpske Krajine – neoustaškom vojnom agresijom zaposednutu i proterivanjem obezljuđenu – bilo neophodno uključiti u celovitu srpsku državu iz „bezbednosnih razloga“ i tako preventivno parirati hrvatskom ekspanzionizmu (kao što Trampove SAD pariraju Rusiji i Kini).
- Da bi bilo prirodno i racionalno prisajedinjenje Crne Gore Srbiji, kako iz razloga istorijske povezanosti i nacionalne istovetnosti, tako i iz geopolitičkih i geoekonomskih interesa – prvoj, maloj i teško održivoj potrebno je zaleđe, dok je drugoj potreban izlaz na more da ne bi ostala hendikepirana, tzv. landlocked country.
- Da današnja Severna Makedonija – zbog kontrole znatnog dela moravsko-vardarske „kičme Balkana“ i maritimnog vektora prema Egeju – za Srbiju, rečeno jezikom „pravog Trampa“, ima strateški značaj, te da mahom kao istorijsko-geografska Stara Srbija i sa većinom stanovništva koje je etno-inženjeringom amputirano od srpskog korpusa, potpuno razumljivo treba da bude u sastavu srpske države.
Scenario bi bio kompletan kada bi sve ovo „srpski Tramp“ navodio nastupajući ne sa karakterističnim crvenim kačketom na kome piše „Učinimo Ameriku ponovo velikom“, već sa šajkačom u crveno-plavo-belim bojama srpske zastave na kojoj bi bilo napisano „Učinimo Srbiju konačno velikom“.
Fantaziranje? Nemoguće? Groteskno?… Zašto bi bilo? Zar neki budući lider malene Srbije „na evropskom putu“ ne bi trebalo da se ugleda na predsednika najmoćnije svetske sile koja je na čelu „Kolektivnog zapada“ u čiji zagrljaj toliko hrlimo?
Naslov, lektura i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Eagle Eye Explore
Naslovna fotografija: Official White House Photo by Molly Riley
BONUS VIDEO:
