Madurov tim odbrane predvodi Beri Polak, branilac Džulijana Asanža, a spekuliše se da će se pozivati na argumente imuniteta i protivpravne prirode njegovog hapšenja, što će, imajući u vidu „presedan Norijega“, sud teško prihvatiti
U savremenoj praksi međunarodnog prava, suđenje stranim državnim zvaničnicima pred nacionalnim sudovima jedno je od najsloženijih i najkontroverznijih pitanja. O imunitetu državnih lidera i pravnim okvirima njegovog priznavanja aktivno se raspravlja u akademskim i političkim krugovima, u međunarodnim i nacionalnim sudovima, ali i pred Komisijom za međunarodno pravo Ujedinjenih nacija, čiji je cilj kodifikacija ovih pravila.
Višegodišnja diskusija u okviru ovog tela UN odnosi se na uslove pod kojima se priznaje imunitet državnim zvaničnicima pred sudovima stranih država, a konačno pravno uobličenje ove teme očekuje se u narednom periodu. Međutim, slučaj Madura bacio je senku na rad Komisije za međunarodno pravo.
Naime, u januaru tekuće godine, SAD su izvele operaciju „hapšenja“ aktuelnog predsednika Venecuele Nikolasa Madura i njegove supruge Silije Flores. Optužnica podneta Saveznom sudu za Južni okrug Njujorka tereti Madura i još petoro saoptuženih za „zaveru u narko-terorizmu“, „zaveru radi uvoza kokaina“ i „krivična dela u vezi sa oružjem“. Tužilaštvo opisuje optužbe kao državno sponzorisanu organizovanu trgovinu narkoticima na najvišim nivoima venecuelanske vlasti. [1]
Slučaj Norijege
U pogledu pravnih konsekvenci slučaja Maduro, značajno je kratko osvrnuti se i na američki „blickrig“ u Panami 1989. godine i hapšenje komandanta Panamskih odbrambenih snaga Manuela Norijege, pod gotovo istim optužbama. Norijega, izrazito kontroverzna figura, bio je de facto vladar Paname od 1983. do 1989. godine. Na mesto „predsednika iz senke“ došao je postepeno preuzimajući kontrolu nad državom nakon smrti predvodnika vojnog puča Omara Torijosa.
Kako nikada nije izabran za predsednika, Norijegina uprava imala je karakter diktature, što su SAD iskoristile za pravno osporavanje njegovog statusa šefa države. Tim odbrane Norijege isticao je činjenicu nezakonitog hapšenja, njegovog prava na personalni imunitet kao šefa države, kao i njegovu direktnu povezanost sa američkom Centralnom obaveštajnom agencijom u svojstvu agenta. Navodi odbrane nisu uvaženi, a on je osuđen na 40 godina zatvora.
Apsolutni personalni imunitet običajno međunarodno pravo jemči takozvanoj „trojci“ – šefu države, šefu vlade i ministru inostranih poslova, a to pravilo je predmet spora pred Komisijom za međunarodno pravo. Problem predstavlja priroda „trojke“, to jest, da li se personalni imunitet odnosi na nominalni ili suštinski državni vrh.
Norijega je bio suštinski, ali ne i nominalni lider Paname. Savezni sud u Majamiju odbio je svaki navod odbrane, osporavajući da Norijega uopšte vrši funkciju šefa države, i navodeći da je (ako tu funkciju ipak vrši) nezakonito došao na vlast. Sličan pristup – osporavanje imuniteta predstavniku vlasti koja je proglašena nelegitimnom, SAD koriste i u slučaju Nikolasa Madura.
Manuel Norijega nakon zarobljavanja od strane SAD-a (Foto: Wikimedia commons/U.S. Marshals Service in Miami, Florida/The Smoking Gun/Public domain)
Pozicija Madura pred američkim sudom razlikuje se od Norijegine, najpre po tome što je Maduro izabrani predsednik Venecuele. Međutim, u Optužnici, Maduro je označen kao „de facto, ali nelegitimni vladar“, jer ga Sjedinjene Države ne priznaju za legitimnog predsednika Venecuele još od 2019. godine, kada je Trampova administracija podržala opozicionog lidera Huana Gvaida nakon optužbi na račun Madura za kompromitaciju izbornog procesa.
Prvo izjašnjavanje Madura i saoptuženih pred njujorškim sudom dogodilo se početkom januara 2026. godine, kada su svi negirali optužbe. Naredno ročište je, na zahtev tužilaštva, odloženo za 26. mart. Madurov tim odbrane predvodi Beri Polak, branilac Džulijana Asanža, a spekuliše se da će se pozivati na argumente imuniteta i protivpravne prirode njegovog hapšenja, što ne daje preteranu nadu da će Sud to prihvatiti, imajući u vidu „presedan Norijega“, u kome pozivanje na imunitet nije uvaženo. Maduru i saoptuženima po američkom pravu preti kazna u rasponu od 10 godina do doživotnog zatvora.
Nepriznavanjem legitimnosti Maduru kao predsedniku Venecuele, Amerika nastoji da zaobiđe njegovo pravo na imunitet, jer smatra da ako Maduro nije priznat kao šef države, može mu se suditi kao običnom građaninu.
Ono što se prenebregava jeste činjenica da su radnje Madura za koje je optužen pred američkim sudom (državno sponzorisanu trgovinu narkoticima na najvišim nivoima venecuelanske vlasti), mogle biti izvršene isključivo u kapacitetu visokog državnog zvaničnika, a ne i običnog građanina. Drugim rečima, sve i da SAD ne priznaju Madura kao legitimnog predsednika Venecuele, sva navodna krivična dela za koje ga optužuju, proističu iz službenih radnji preduzetih u vršenju državne vlasti.
Pitanje poretka
Upravo je to i ključno mesto polarizacije državnih delegacija pred Komisijom za međunarodno pravo UN. Komisija i delegacija SAD izneli su tumačenje po kome se za radnje visokih zvaničnika učinjene izvan službenih ovlašćenja (ultra vires) ne priznaje imunitet od strane jurisdikcije. Nezakonita radnja zvaničnika, kaže se u objašnjenju, može se smatrati „nedovoljno službenom“ ili „privatnom radnjom“, i tada mu se automatski ukida diplomatska zaštita, jer je zvaničnik zaštićen za „službene radnje“. [2]
Nezakonite radnje poput korupcije, zloupotrebe, prekoračenja ovlašćenja, Komisija uzima kao „nedovoljno službene“, za koje imunitet ne postoji. Sa druge strane, svaka radnja zvaničnika, pa i nezakonita, smatra se pripisiva državi zvaničnika, za potrebe međunarodne odgovornosti. Ovo pragmatično stanovište koje razdvaja dva povezana instituta – međunarodnu odgovornost i imunitet, osporile su pojedine države, među kojima su Rusija, Ujedinjeni Arapski Emirati i zemlje „Globalnog juga“.
SAD ne priznaju Madura za legitimnog predsednika još od 2019. godine, kada je Trampova administracija podržala opozicionog lidera Huana Gvaida
Ruski predstavnici pri Komisiji navode da se ovakvim tumačenjem prava, stvara „pravna fikcija“ prema kojoj se radnja za potrebe odgovornosti države uzima kao službena, a za potrebe odricanja imuniteta – kao privatna. Ruska delegacija tvrdi i da se takvim nedoslednim pristupom utire put politički motivisanim sudskim postupcima protiv stranih državnih zvaničnika. Delegacija UAE podržava stanovište Ruske Federacije, upozoravajući na opasnost od potpune instrumentalizacije krivičnog prava u političke svrhe.
Slučajevi Norijege i Madura, paradigmatični su primeri ovih sukoba pred Komisijom za međunarodno pravo UN. U oba predmeta SAD koriste argument ultra vires delovanja kao mehanizma derogiranja imuniteta. U Norijeginom slučaju, Sud se oslonio na tumačenje američke izvršne vlasti da on nema pravo na imunitet zbog „očigledno nezakonite prirode njegovih navodnih radnji“.
Generalna skupština Ujedinjenih nacija (Foto: Wikimedia commons/Patrick Gruban/CC BY-SA 2.0)
Nadalje, američki argument nelegalnog osvajanja vlasti pravno je diskutabilan, budući da i vlast uspostavljena vojnim pučem deluje u kapacitetu predstavnika države, a Norijega je suštinski delovao u tom kapacitetu. U Madurovom slučaju, isticanje njegove nelegitimnosti, čini se, stoji još manje.
Argument Madurove odbrane kojim bi se isticala flagrantna protivpravnost njegovog hapšenja, američki tužioci bi mogli pobijati Memorandumom Kancelarije pravnog savetnika Ministarstva pravde SAD iz 1989. godine. U Memorandumu čiji je autor Vilijam Bar, tvrdi se da predsednik ima „inherentno ustavno ovlašćenje“ da naloži Federalnom istražnom birou da liši slobode lica u stranim državama, „čak i ako bi to predstavljalo kršenje međunarodnog prava“. [3]
Bar je kasnije postao državni tužilac u administraciji Džordža Buša, a potom i u prvoj administraciji Donalda Trampa. Ovakvo ekstrateritorijalno primenjivanje američkog krivičnog prava, potpuno je neprihvatljivo sa pravnog aspekta, jer je unutrašnji pravni poredak države omeđen njenim granicama, i ne može nikako uticati na primenu međunarodnog prava.
Slučaj Madura, koji se odvija paralelno sa kodifikovanjem pravila o imunitetu pred Komisijom za međunarodno pravo UN, predstavlja važan test kredibiliteta tog procesa. Ukoliko preovlada pragmatično-politički pristup, kao sredstvo selektivnog derogiranja imuniteta, ozakonjuje se poredak zasnovan na sili (a ne više na pravu, niti na pravilima), što je demonstrirano prilikom hapšenja Madura. Zato je veoma značajno da buduće rešenje Komisije očuva koncept imuniteta kao instrument stabilnosti međunarodnog poretka. Sve drugo je ništa drugo do opasna pravna fikcija.
Milica Ilić je istraživač-pripravnik na Institutu za evropske studije u Beogradu i doktorand na Katedri za međunarodno pravo i međunarodne odnose Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ekskluzivno za Novi Standard.
UPUTNICE:
[1] United States District Court. Superseding Indictment: United States v. Nicolás Maduro Moros et al. (January 3, 2026), United States Department of Justice, dostupno na https://www.justice.gov/opa/media/1422326/dl
[2] International Law Commission. Immunity of State Officials from Foreign Criminal Jurisdiction: Comments and Observations Received from Governments. Seventy-fifth session, Geneva, 29 April–31 May and 1 July–2 August 2024. General Assembly, Distr.: General, 7 May 2024 (A/CN.4/771). United Nations, videti raspravu na stranicama 35-40.
[3] United States Department of Justice, Office of Legal Counsel. Authority of the Federal Bureau of Investigation to Override International Law in Extraterritorial Law Enforcement Activities. Washington, D.C. 1989, 163. dostuno na https://www.justice.gov/file/151131/dl?inline=
