Zapadna ratnička politika u Ukrajini je dovela i do ozbiljnih lomova unutar Evropske unije (EU), pa su svi izgledi da kraj rata ta evropska integracija neće dočekati u onom obliku u kakvom je do sada bila. U dubini krize – vodeće zemlje EU koriste ukrajinski rat za nadmetanje za dominaciju nad Evropom – i to, kako izgleda, čak i vojnom silom.
Dve ključne zemlje – Francuska i Nemačka – pod izgovorom ukrajinske krize, već formiraju svoje odvojene vojne saveze koji praktično lome evropsko savezništvo. Rivalstvo Francuske i Nemačke, koje su do sada bile najbliži saveznici i od početka okosnica evropske integracije, je za mnoge ne samo nagoveštaj razgradnje EU nego i znak da bi se rat posle Ukrajine mogao proširiti i unutar EU. Iako bi ta perspektiva mogla da izgleda potpuno neverovatna – nju, na žalost, ne bi trebalo isključiti.
I nije ni važno da li će rata biti ili neće proces razgradnje EU je nezaustavljiv, samo je pitanje kada će se to desiti. Ukrajina je ipak samo izgovor a reč je, u stvari, o borbi za lidersko mesto u Evropi. Prevedeno na običan jezik: Francuska ima ambiciju da umesto Nemačke zauzme lidersko mesto u bezbednosti Evrope.
Nedostatak žive sile
Minulih dana inicijativu je preuzeo francuski predsednik Emanuel Makron najavom da bi Francuska mogla da vojno interveniše u Ukrajini protiv Rusije. To bi, kako je rekao bila kopnena operacija i tvrdi da za to ima podršku i francuskog generalštaba. I francuski mediji već uveliko objavljuju planove te vojne intervencije i navode da bi do nje došlo ukoliko bi ruske snage napredovale prema Odesi i Kijevu. I Makron je najednom postao najratoborniji i najekstremniji zapadni lider protiv Rusije.
U javnosti se uglavnom spekuliše da je takvo ponašanje Makrona neka vrsta osvete za gubitak neokolonijalne imperije u Africi, za šta on optužuje Rusiju i predsednika Putina. Ali, to nije dovoljno objašnjenje i razlozi su daleko dublji i ozbiljniji. Možda to ima nekog uticaja i moguće je da Pariz veruje da tako može da izvrši pritisak na Rusiju i da Moskva popusti u bivšim francuskim kolonijama u Africi. To je, međutim, malo verovatno.
Nejasno je, takođe, koga bi Francuska i slala u Ukrajinu. Francuska ima oko 200.000 vojnika, a kopnene snage su najbrojnije, oko 115.000 i rezervni sastav od oko 26.000. U Parizu se tvrdi da bi u Ukrajini protiv Rusije bila kopnena operacija.
Francuska jeste nuklearna sila ali ipak nema dovoljno vojne snage za ozbiljniju operaciju protiv Rusije u Ukrajini. Predsednik Makron je izjavio da on računa i na koaliciju od 12 zemalja i verovatno na zemlje iz francuske, još uvek nejasne, evropske političke zajednice. Ali, generalno EU nema dovoljno „žive sile” za ozbiljniji ratni sukob. Objavljeno je da Francuska sprema 2.000 vojnika za Ukrajinu. Za ratne operacije to je besmisleno, nego će pre biti da predsednik Makron sada pokušava da „legalizuje” one koji su već u Ukrajini.
Nove baze, nove koalicije
I onda je u Pariz došla predsednica Moldavije Maja Sandu i sa Makronom potpisala Sporazum o saradnji u odbrani. Iako je taj sporazum od ranije pripreman i on se sada dovodi u vezi sa najavom slanja vojske u Ukrajinu. Već na leto francuska vojna misija će doći u Moldaviju.
Francuska smatra Moldaviju frankfonskom zemljom i Pariz takve zemlje smatra njegovom legitimnom geopolitičkom zonom – a među tim zemljama je i Rumunija. U toj zemlji su već prisutne francuske vojne snage u sastavu NATO saveza ali komanda pripada Francuskoj. U evropskim krugovima se ti francuski planovi već ocenjuju na način da je predsednik Makron „bacio oko” na Besarabiju.
Možda Francuska i uspe da se instalira u Moldaviji, ali u susednoj Rumuniji će to biti malo teže. Amerikanci u Rumuniji na oko 2.800 hektara prave svoju najveću vojnu bazu u Evropi, na mestu vojnog aerodroma „Kogalničanu”. Baza će biti kompletirana do 2040. godine.
Zanimljivo je da Ramštajn u Nemačkoj neće više biti najveća američka baza u Evropi. Istovremeno, Nemačka pravi svoje vojne saveze u drugom delu EU. Već su sklopljeni bilateralni sporazumi sa Poljskom i Litvanijom o stacioniranju nemačkih vojnika u tim zemljama i to nezavisno od NATO pakta čije su te zemlje članice.
Krajem marta će biti objavljeno da Nemačka i Poljska formiraju takozvanu „tenkovsku koaliciju” čiji je zvanični cilj snabdevanje Ukrajine oklopnim vozilima i municijom. Pored Nemačke i Poljske tu su i Švedska, Italija i Velika Britanija ali Poljska i Nemačka će biti zajednički lideri te nove koalicije.
„Tenkovska koalicija”
Istorijsko sećanje sugeriše da se Poljska vraća svojoj doktrini iz 1930-ih godina prošlog veka kada je gradila vojnu saradnju sa Hitlerom kako bi promovisala ideju zajedničkog liderstva Poljske i Nemačke u Evropi.
Poljska je bila prva država koja je sklopila sporazum sa Hitlerom odmah po njegovom dolasku na vlast 1933. godine. I tada je zvanični izgovor bio rat protiv Rusije (Sovjetskog Saveza). I ova „tenkovska koalicija” podseća da se oživljavaju te stare poljske ideje. Na žalost, zna se šta se posle desilo.
Stvaranjem alijanse za slanje vojnika u Ukrajinu, Francuska u stvari produbljuje konfrontaciju sa mnogo pažljivijim Berlinom jer se nemački kancelar Olaf Šolc uporno protivi slanju vojnika i raketa „Taurus” u Ukrajinu. Kada je reč o pomoći Ukrajini, Francuska je inferiorna u odnosu na Nemačku, iako je zajedno sa Britanijom isporučila rakete dugog dometa „Olujna senka” (Storm shadow/SCALP-EG). To istovremeno znači i da su njihove regularne snage već u Ukrajini.
Nemačka je na trećem mestu po ukupnoj pomoći Ukrajini – iza Amerike i EU. Berlin je do sada, prema poznatim podacima, pomogao Ukrajini sa 17,7 milijardi evra u vojnoj tehnici, 2,95 milijardi humanitarno i 24 milijarde u finansijskoj pomoći. A Francuska nije ni među prvih 10 – ona je na 15. mestu, nešto malo više od Češke Republike, Italije i Estonije. U direktnoj vojnoj pomoći Francuska je sa 0,6 milijardi evra ispod Estonije, Litvanije i Slovačke.
Gde je tu Amerika?
I dok se EU lomi, nameće se pitanje – a gde je tu Amerika koja preko NATO saveza kontroliše evropska kretanja? Zanimljivo je da Amerika, u stvari, podržava i nemačke i francuske inicijative. Sumnja se čak da je u ovoj fazi uloga predsednika Makrona samo da promoviše planove o direktnoj vojnoj intervenciji u Ukrajini, a što je američki plan doduše bez američkih vojnika.
Ilustrativan je nedavno objavljeni snimak razgovora četvorice visokih nemačkih oficira o planovima da se raketom „Taurus” sruši Kerčski most koji spaja Krim sa Rusijom. Oni su, da podsetimo, otkrili da je takav plan bio razmatran „pre četiri meseca” sa osobom kojeg nazivaju „Šnajder” (Schneider). Nemački istraživački novinari Dirk Polman i Tobijas Augenbraun su saznali da se iza tog imena u stvari krije Amerikanac, novi komandant Američkih pacifičkih vazduhoplovnih snaga. Drugim rečima, nemački oficiri dobijaju direktna naređenja od Amerikanaca i iza tih planova stoji Amerika.
Prema tom snimku nemački vojni vrh ipak smatra da će projektili „Taurus” biti poslani u Ukrajinu iako se kancelar Šolc tome protivi. Ili, na primer, nemački „Rajnmetal” (Rheinmetall) je najveći snabdevač Ukrajine vojnom opremom, municijom i oružjem – a među tim oružjem su i tenkovi „Leopard 2” i stariji „Leopard 1”.
I čak se planira izgradnja fabrike oružja i tenkova u Ukrajini. Ali, ko su akcionari tog nemačkog koncerna? Prema američkim zvaničnim podacima (US Securities and Exchange Commission) više od 280 akcionara „Rajnmetala” su registrovani u Americi. Najveći su investicioni fondovi „BlekRok”, „Velington”, „Fideliti”, „Kapital grup” i „Vanguard”. Drugim rečima, „Rajnmetal” nije nemačka nego američka kompanija i jasno je ko donosi odluke.
Podela teritorija
Iako su i Francuska i Nemačka američki klijenti, ipak je reč o procesu podele teritorija što se nikada dobro ne završi. Na to sugeriše i jačanje vojne moći vodećih zemalja a ukrajinski rat – koji je već izgubljen – i Rusija su samo izgovor za javnost. U toku je stvaranje dva odvojena vojno-politička bloka.
Očigledno je, naime, da evropske elite shvataju da će Amerika u jednom času da napusti Evropu, ili u najmanju ruku da smanji interesovanje, pa se onda otvara prostor unutrašnje liderske borbe. U tom procesu jasno je da Francuska želi da se na vreme pozicionira u centar evropske spoljne politike.
Ali, u takvom ambijentu Amerika je, kako izgleda, više zainteresovana za Nemačku nego za Francusku, te nemački savez sa Poljskom i baltičkim republikama. Jer, američki plan je da se centar Evrope i EU premesti u Poljsku, a time Francuska ipak ostaje na marginama iako je nedavno održan trojni sastanak Francuske, Poljske i Nemačke u Vajmaru.
Francuska to, očigledno, ne želi da prihvati i inicijative predsednika Makrona trebalo bi gledati i u tom svetlu kao i jačanje vojne moći većine zemalja EU. Sve su to, ipak, lutanja jer posle zapadnog poraza u Ukrajini, koji je, kako stoje stvari, neizbežan, nastaće nova bezbednosna arhitektura Evrope.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RT Balkan
Naslovna fotografija: Scanpix/Imago
BONUS VIDEO:
