Pol Antoan je generalni sekretar Francuskog udruženja za mir na Kosovu, magistar Filozofskog fakulteta u Beogradu i Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose (MGIMO). Zbog prosrpskih stavova Antoanu je već nekoliko godina zabranjen ulazak na Kosovo. Nedavnu posetu predsednika Srbije Jelisejskoj palati iskoristili smo da sa Polom porazgovaramo o srpsko-francuskim odnosima, kao i o političkim prilikama u Evropi i Makronovim porukama o mogućnosti slanja francuskih trupa na ukrajinski front.
Da li ste zadovoljni posetom predsednika Vučića Vašem gradu? Čini se da srpsko-francusko prijateljstvo dostiže nove horizonte
– Nisam siguran koliko su srpsko-francuski odnosi trenutno na zavidnom nivou i koliko se strateške vizije dvojice predsednika preklapaju. O tome će svakako biti više reči, ali na početku našeg razgovora hoću da istaknem jednu nepobitnu činjenicu. Francuska na čelu sa predsednikom Emanuelom Makronom već duži niz godina neumoljivo gubi političku moć. Ona je danas nesposobna da održi primirje, još manje da nekom donese mir i prosperitet. Minski sporazum, neuspeli mirovni plan između Rusije i Ukrajine, rezultovao je katastrofom, a garant je bio upravo Pariz.
Sličnu situaciju imali smo i u Africi, te nije slučajno što mnogi govore da se Francuska, a posebno njena diplomatija, nalaze u rasulu. Niko više ne razmatra Pariz kao pouzdanog partnera i mnoge države nam okreću leđa. Samo još na Balkanu možemo čuti o Francuskoj kao velesili, pouzdanom savezniku još iz vremena Prvog svetskog rata. Da, Makron je na najvišem nivou ugostio srpskog predsednika u Jelisejskoj palati i, kako on kaže, osećao se „vrlo srećno zbog posete“. Međutim, to nije bilo zbog tradicionalnog srpsko-francuskog prijateljstva koliko zbog interesa da se predstavi saveznik koji će javno podržati političke ambicije francuskog predsednika uprkos njegovoj lošoj reputaciji.
Sa druge strane, predsednik Vučić prilikom susreta s Makronom iskreno izjavljuje „da je Francuska oduvek bila najbliža Srbiji u Evropi“, očekujući od Pariza podršku za smirivanje regionalnih tenzija. Možda je oslanjanje na Pariz početkom 2000-ih imalo rezona, ali u datim političkim okolnostima to više nema nikakvog smisla. Makronova Francuska nema uticaja na balkansku politiku, ona je beznačajna sila u opadanju koja ne može ni sebi da pomogne. Ukoliko Vučić namerava da smanji doživljaje Albanaca i Bošnjaka u vezi sa optužbama za genocid, njegova destinacija je trebalo da bude Berlin ili London. Ova dva centra drže Balkan u svojim kandžama i nemaju nameru da ga ispuste.
Kada govorimo o optužbama za genocid i stigmatizovanju srpskog naroda, treba imati u vidu da to nije ništa novo. Prethodnih 30 godina u Evropi se vodi kontinuirana antisrpska propaganda. Navešću samo jedan primer iz nedavne prošlosti. Kosovski Albanci iz Peći uspostavili su kontakt sa jednom francuskom opštinom, poznatom po stravičnom masakru za vreme Drugog svetskog rata. Bratimljenjem dve opštine, Albanci su nameravali da Francuzima nametnu istorijsku paralelu između Vafen SS divizija i jugoslovenskih antiterorističkih operacija tokom 1999. godine. Kada smo naša saznanja predočili srpskoj ambasadi u Parizu odgovorili su nam da se tu ništa ne može učiniti i da je besmisleno sprečavati navedenu inicijativu.
Moja organizacija nije htela da posluša. Uz pomoć francuskih prijatelja, od kojih posebno ističem pukovnika Žaka Ogara, objasnili smo situaciju opštinskim vlastima u Francuskoj, koje su nas poslušale i obustavile dalji kontakt sa Albancima. Konkretan primer nam govori koliko su srpske diplomate pasivne u borbi protiv antisrpske propagande. Umesto da se oštro suprotstave svakom negativnom pomenu Srba, mnoge stvari se prećutkuju i na taj način se izbegava sukob sa političkim establišmentom. Ako ništa drugo, uzdam se u njihove diplomatske izveštaje i nadam se da je centrala u Beogradu upoznata s atmosferom na pariskim ulicama i mizernom međunarodnom reputacijom sadašnjeg francuskog rukovodstva.
Za razliku od srpske, kosovska ambasada u Parizu je mnogo aktivnija. Održavaju bliske veze sa najvišim strukturama vlasti i potpuno su posvećeni svojoj agendi. Srpska diplomatija jednostavno nema strategiju suprotstavljanja albanskom lobiranju. Ona ne traži podršku nekih opozicionih političkih centara već funkcioniše po principu linije manjeg otpora. U ovom trenutku, sve karte su stavljene na lične odnose na najvišem nivou, iako su ljudi iz Makronovog okruženja velikom većinom proalbanski orijentisani. Dobra vest jeste da se vladajuća nomenklatura nalazi pred velikim porazom.
Srbija i njena diplomatija moraju ići u korak sa predstojećim promenama i već sada moraju uspostaviti čvrste konekcije sa francuskom patriotskom opozicijom koja u Srbima vidi političko-ideološki oslonac u ovom delu sveta. Na tom planu, političari iz Republike Srpske rade odličan posao. Prilikom nedavne posete Parizu, Dodik je imao važne razgovore sa parlamentarcima iz Nacionalnog saveza i predstavnicima srpske dijaspore, dok je Željka Cvijanović imala susret sa Marin le Pen.
Kažete da Francuska nema uticaj u regionu. Otkud onda rast francuskih investicija u projekte od strateškog značaja za Srbiju?
– Da, naravno, tu su u prvom redu koncesija na aerodrom Nikola Tesla, investicije u izgradnju metroa i fabrike za preradu čvrstog otpada u Vinči. Pregovora se i o nabavci rafala, višenamenskog lovca četvrte generacije, jednog od najboljih aviona u svojoj klasi, za koga nema mesta na zapadnom tržištu, jer predstavlja konkurenciju američkom F-35. Zbog toga je Francuska primorana da političku podršku na međunarodnoj areni uslovljava kupovinom rafala i ostale vojne tehnike. Za sada, Pariz je uspeo da ubedi Indiju i Egipat da kupe francuske lovce. Posle propale kupovine izraelskih F-16, čak se i Hrvatska opredelila za rafale. U slučaju Srbije, nisam siguran da je to dobra ideja. Sa jedne strane, Rafali su preskupi za srpske prilike. Sa druge strane, produbljivanje vojne saradnje sa Rusijom trebalo bi da bude prioritet. U ovom trenutku, Moskva je najvažniji saveznik Beograda, te nisam siguran koliko nabavka NATO vojne tehnike odgovara srpskim geopolitičkim interesima.
Slična situacija je sa nuklearnom energijom. Srbija je potpisala Memorandum sa Francuskom elektroprivredom o strateškom partnerstvu, iako je na tom polju ruska tehnologija mnogo naprednija i jeftinija. Očigledno da je srpsko rukovodstvo opredeljeno za strateško zbližavanje sa Francuskom, pa im ne smeta plaćanje veće sume, jer zauzvrat očekuju neku vrstu političke podrške. Iz moje perspektive, mislim da je to velika greška. Makronova Francuska je u opadanju i kada i ako dođemo u situaciju sličnu onoj iz 1999. godine, ona će se neizbežno svrstati na stranu neprijatelja Srbije.
Kakva je politička situacija unutar Francuske?
– Makronizam sve više slabi, a trenutno se nalazi na izdisaju. Francuska unutrašnja politika izgubila je svaku dinamiku, reforme se ne sprovode, a sistem zakazuje na svakom koraku. Očigledan je zamor političko-ekonomskog menadžmenta koji je doveo radničku klasu do ruba egzistencije. Osim smene vlasti, ne postoji ništa što bi moglo da pokrene Francusku. Kraj vladavine sadašnjeg predsednika Emanuela Makrona je više nego izvestan. Posebno ako se zna da francuski predsednik po ustavu može biti biran samo dva puta zaredom. Makron ostavlja Francusku u katastrofalnom položaju, tako da kandidat njegove partije nema nikakve šanse.
U prethodnih deset godina izgubili smo sve poluge uticaja u afričkim državama. Učestvovali smo u besmislenim ratovima u Iraku, Jugoslaviji i Avganistanu, ali za Francusku je jedini prioritet bila Afrika. Donedavno, polovina afričkih predsednika bili su naši agenti, govorili francuski jezik, poistovećivali se sa geopolitičkim interesima Pariza. Jedan od afričkih lidera bio je i bivši pripadnik Legije stranaca. Situacija je bila manje-više pod kontrolom, sve dok Makron nije došao na vlast. Sada imamo praktično celu Afriku na nogama, okrenutu protiv Francuske. Doživeli smo istorijski debakl u Africi, te Makron na sve načine pokušava da zamaskira i konsoliduje svoju propalu spoljnu politiku. Jedan od načina je preorijentacija prema novim regionima, konkretno Balkanu i Kavkazu. Ipak, glavna uloga u tim regionima rezervisana je za Veliku Britaniju, tako da se Francuska u najboljem slučaju može nadati sporednoj ulozi.
Posledica gubljenja afričkog tržišta negativno se odražava na ekonomsku situaciju u zemlji. Francuski deficit za prošlu godinu iznosio je približno šest odsto bruto domaćeg proizvoda, što je nezabeleženo u našoj istoriji. U 2024. godini očekujemo još veći pad. Za posledicu imamo i značajno pogoršanje bezbednosne situacije. U predgrađu prestonice oružani sukobi zavađenih klanova prete da se pretvore u požar. Nedavno smo u Renu imali priliku da posmatramo sukob oružanih bandi duže od dva sata, dok policija stoji sa strane. Zanimljivo da su sukobljene grupe koristile pušku M17 kragujevačke Zastave koja je jako popularna na crnom tržištu oružja u Francuskoj.
Predstojeće parlamentarne izbore za Evropski parlament 9. juna građani dočekuju sa nevericom i velikim razočaranjem. Ukoliko želi da sačuva vlast, jedina stvar koja preostaje aktivnom predsedniku jeste podizanje tenzija u odnosu prema Rusiji, pozicioniranje Francuske kao glavnog zaštitnika Evrope. Reč je o jednom velikom blefu. Politički establišment nema podršku javnosti za bilo kakvu intervenciju u Ukrajini. Francuska politika je umorna i nemoćna, a Makronu su dani na vlasti odbrojani.
Francuska je 9. januara dobila najmlađeg premijera u svojoj istoriji. Dotični Gabrijel Atal se najavljuje kao otkrovenje, liberalni mediji u Srbiji su ga predstavili na sličan način. Kakvo je vaše mišljenje o njemu?
– Ispostavilo se da je najvažnija stavka u biografiji novog premijera Francuske – dečko bivšeg ministra spoljnih poslova. Bez ove reference Gabrijel Atal nikada ne bi došao na čelo vlade. Ova činjenica svedoči o visokom stepenu korupcije i nepotizma u savremenom francuskom društvu. Ne sporim da Gabrijel poseduje izvesne kvalitete, ali on je suviše neiskusan za mesto premijera. Ponekad zna da kaže nešto zanimljivo i pronicljivo, ali sve je to deo konfekcijskih promena koje služe da u javnom mnjenju stvore utisak vitalnosti i svežine. Nažalost, realnost je potpuno drugačija. Novom premijeru je namenjena uloga Makronove lutke koja će, po svemu sudeći, morati da izvršava sve što joj se kaže.
Postoji li danas autentična francuska elita? Čije interese zastupaju francuski političari?
– Današnju francusku elitu čini krupna buržoazija, socijalna klasa formirana pre više od dva veka. Na istorijsku scenu stupa tokom Francuske revolucije, učestvuje u svrgavanju Luja XVI i bori se protiv Napoleona Bonaparte. Reč je o anacionalnoj klasi koju objedinjuju lukrativni poslovi, a ne državni i nacionalni interesi. Vremenom stiču nemerljivo materijalno bogatstvo, postajući jači od same države. Oni su pravi vlasnici sredstava za proizvodnju, prirodnih resursa, medija itd. Emanuel Makron je njihov kandidat, jer on sigurno ne predstavlja narod. Teška ekonomska situacija razobličila je postojeću piramidalnu političku strukturu, te se današnja buržoazija i njihov predsednik nalaze u nezavidnom položaju. Dok jedni u očajanju traže naslednika Makronu, drugi sve češće „flertuju“ sa opozicijom iz Nacionalnog saveza. Podela unutar francuske buržoazije dodatno je podgrejana novim zakonom o imigraciji koji je po mnogim mišljenjima otišao predaleko.
U Francuskoj imamo izraz „ne treba držati sva jaja u jednoj korpi“. U skladu sa tim, istaknuti predstavnici francuske buržoazije postepeno prelaze na stranu Nacionalnog saveza, ne odričući se javno Makrona. Dakle, sa sigurnošću možemo tvrditi da se francuska elita mentalno sprema za smenu političkog rukovodstva. Sa druge strane, vidimo i spremnost Nacionalnog saveza na mnoge ustupke kako bi Marin le Pen konačno pobedila na predsedničkim izborima. Ovaj proces u Francuskoj zovemo „normalizacijom“. On označava deradikalizaciju političke desnice, što u slučaju Nacionalnog saveza znači raskid političkih veza sa Moskvom, bezrezervna podrška Ukrajini i Zelenskom, podrška Izraelu. Nacionalni savez spreman je na političke ustupke kako bi prigrabio podršku francuske buržoazije i ostvario ubedljivu pobedu na izborima.
Po čemu će se onda razlikovati Nacionalni savez od postojećeg establišmenta, posle procesa „normalizacije“?
– Nacionalni savez je pre svega narodna partija zainteresovana za formiranje širokog fronta koji će delovati u interesu francuske nacije, a ne u korist nadnacionalne evropske buržoazije. Imigracija ostaje glavna tačka sporenja. Buržoazija podržava imigraciju kako bi se održao visok priliv jeftine radne snage, dok Nacionalni savez pokušava da je ograniči kako bi sačuvao tržišnu vrednost domaćih radnika. Kada je reč o spoljnoj politici, Nacionalni savez je izričito protiv mešanja u unutrašnja pitanja drugih država. To konkretno znači da je Kosovo Srbija, a Tajvan Kina. Francusku jednostavno više neće zanimati unutrašnja pitanja drugih država, već isključivo sopstveni problemi. Apelujem na diplomate u Srbiji da prepoznaju pogodan momenat kako kosovski presedan ne bi postao deo „normalizacije“ i kompromisa između novih i starih elita. Srbija ima istorijsku šansu koju ne bi smela da propusti.
Osima Nacionalnog saveza, može li još neko da ugrozi vladajuću partiju?
– Politički spektar Francuske koncentrisan je oko tri ekstremna pola, nazivamo ih ekstremna desnica, ekstremni centar i ekstremna levica. Druge političke opcije mogu biti interesantne, ali ne reprezentuju široke narodne mase. O desnici i centru već je bilo reči, preostaje nam da obrazložimo stanje na ekstremnoj levici, predvođenoj iskusnim političarom Žan-Likom Melanšonom. Reč je o političaru koji je učinio nemoguće, objedinivši francusku levicu u jedan zajednički front. Na poslednjim predsedničkim izborima bio je treći, sa samo 0.8 odsto zaostatka u odnosu na drugoplasiranu Marin le Pen. Pritom moramo imati u vidu da je tada Melanšon zastupao ortodoksno-sekularne vrednosti uprene protiv muslimanske zajednice i njenih tradicionalnih običaja. Nakon 7. oktobra Melanšon otvoreno staje na stranu Palestinaca, a u pojedinim trenucima podržava i Hamas. Svi u Francuskoj misle da je to pogrešan politički potez koji će skupo koštati francusku levicu. Moje mišljenje je da je to dobar potez i da bi podrška Palestini mogla da bude presudna za pobedu na sledećim izborima. U prethodnih nekoliko decenija Melanšon se pokazao kao mudar političar koji razume francusku politiku. Njegova pobeda na izborima za mene ne bi predstavljala iznenađenje. Jedino što mu ne ide u prilog jesu njegove godine.
Inače, kada govorim o izborima mislim isključivo na predsedničke izbore koji bi trebalo da se održe 2027. godine. Konkretno, Melanšona zanimaju samo predsednički izbori, jer vrlo dobro zna da se najveća politička moć u Francuskoj koncentriše u rukama predsednika. Zato volimo da kažemo da tokom predsedničkih izbora mi zapravo biramo kralja. U revoluciji smo ubili kralja, ali zato sada imamo priliku da glasamo za kralja. Možeš sve izbore da izgubiš, ali ako dobiješ predsedničke izbore – ti si kralj.
Izbore za Evropski parlament, realno, nikog preterano ne zanimaju. Nacionalni savez će ih sigurno dobiti, ali to još uvek ništa neće značiti. Podgrejavanjem tenzija sa Rusijom Makron može samo odložiti sopstveni debakl. On želi da predstojeće izbore predstavi kao neku vrstu referendumskog pitanja. Da li podržavate Rusiju ili ste protiv Rusije? Ako ne osuđuješ Rusiju, ti si loš čovek, najverovatnije fašista, jer prema francuskim mejnstrim medijima Putin danas otelotvoruje Hitlera. Makron pokušava da se pozicionira kao ključna ličnost u borbi protiv konzervativnih i fašističkih sila koje navodno podržava Rusija. Naravno da njegova predizborna kampanja nema uporišta u realnosti, kao ni njegova najava o slanju francuskih trupa u Ukrajinu. Ova tvrdoglava i arogantna politika vratiće se kao bumerang i, po svemu sudeći, samo dodatno ubrzati Makronov pad.
Kakav je Vaš pogled na ukrajinsku krizu?
– Voleo bih da se tragedija dva bratska naroda završi što pre, ali plašim se da su to samo pusti snovi i da će rat potrajati još par godina. Rusija će morati da podnese još žrtava zbog tvrdoglavosti i naivnosti ukrajinskih političara. Na kraju, Moskva će sigurno izaći kao pobednik, samo ostaje da se vidi kuda će prolaziti buduće granice. Donbas, Lugansk i Krim svakako ostaju u sastavu Rusije, ali sudbina Odese, Kijeva, Pridnjestrovlja, ostalih delova zapadne Ukrajine ostaje neizvesna. Veliki problem moglo bi da predstavlja intenziviranje terorističkih napada osvetoljubivih i radikalizovanih Ukrajinaca, što bi Rusiju stavilo u sličnan položaj kao danas Izrael.
Zato je od presudnog značaja da Rusija temeljno privede vojnu operaciju kraju, istovremeno zaključujući mirovni sporazum sa Sjedinjenim Državama. Jedino Vašington poseduje političku moć da izvrši pritisak na pojedine evropske države i garantuje demilitarizovani status Ukrajine, van evroatlantskih vojnih organizacija. Treba težiti konačnom rešavanju ukrajinskog pitanja, jer Kremlj već ima popriličan broj zamrznutih konflikata u svom bliskom susedstvu. Putin je mnogo puta ponovio da je spreman na pregovore. Međutim, Zapadu još uvek nedostaje političke hrabrosti, što je i prirodno imajući u vidu intenzitet antiruske propagande u poslednjih par godina.
Na ukrajinskom frontu trenutno ratuje hiljade NATO dobrovoljca, a vojna tehnika i instruktori prvenstveno dolaze iz zapadnih zemalja. Stoga, nije netačno kada kažemo da je Rusija u sukobu sa NATO paktom. Ipak, ja lično smatram da ovaj zaključak ne odražava u potpunosti stanje na terenu, ali ni raspoloženje unutar same Alijanse. Ovakvom kvalifikacijom, NATO pakt se tretira kao neka monolitna organizaciju, a zanemaruju se brojna razmimoilaženja unutar same organizacije. Iako članica NATO pakta, Turska nema problema sa kupovinom S-400 i relativno samostalno posreduje u mirovnim pregovorima Kijeva i Moskve. Ona je sušta suprotnost Poljskoj i Velikoj Britaniji koje perfidno rade protiv primirja. Specifičnu poziciju drži Nemačka, pokušavajući da održi neku ravnotežu među saveznicima. Sasvim je jasno da situacija unutar organizacije nije crno-bela i da postoje dijametralno suprotni pristupi ukrajinskom konfliktu.
Sa druge strane, kada ruski mediji govore da u Ukrajini Rusija ratuje protiv NATO-a, oni pre svega žele da postignu propagandni efekat i mobilišu stanovništvo za svoje političke ciljeve. Sećam se da je glavna vest na martovskim predsedničkim izborima u Rusiji bila upravo izjava Makrona o slanju francuskih trupa u Ukrajinu, iako je to daleko od realnosti. Kada mediji govore da Rusija vodi rat protiv NATO-a, oni pre svega žele da ostave utisak na javnost. Ipak, smatram da je to preteška kvalifikacija i da je malo verovatno da dođe do direktnog sukoba. Podsetiću vas i na nedavnu izjavu Vladimira Putina, gde se kaže da je teza kako Rusija planira rat protiv NATO pakta čista glupost.
Šta Francuzi očekuju od američkih predsedničkih izbora?
– Pariz nema uticaj na Sjedinjene Države, iz čega proizilazi relativna nezainteresovanost francuskog javnog mnjenja za političke događaje sa druge strane Atlantika. Po ugledu na vazalne države, Francuska izbegava svaku vrstu konfrontacije sa Sjedinjenim Državama, jer zna ko je još uvek glavni šerif u gradu. Tako je bilo i 2021. godine, kada je pod pritiskom Vašingtona Australija otkazala ugovor o kupovini francuskih podmornica, a nedugo zatim isti potpisala sa Sjedinjenim Državama. Naši odnosi sa zvaničnim Vašingtonom su hladni i formalni, puni nelogičnosti, te se pažnja javnosti usmerava na Rusiju.
Ukrajinski sukob pre svega služi za propagandu i skretanje pažnje sa egzistencijalnih pitanja francuskih građana. Prema Makronu, Sjedinjenim Državma evropska bezbednost nije prioritet, te Evropljani moraju da ulože dodatni napor, van okvira NATO pakta za uspostavljanje strateške autonomije. Francuske trupe na ukrajinskom frontu trebalo bi da predstavljaju avangardu evropske solidarnosti. One služe da daju alibi Emanuelu Makronu za neku buduću kandidaturu na mesto predsednika Evropske komisije. Naime, francuski predsednik ozbiljno je zainteresovan za preuzimanje EU od Amerikanaca i Britanaca, pa makar cena bila i rat sa Rusijom. Drugim rečima, tamo gde je NATO postavio crvene linije u odnosima sa Rusijom, tu je Makron video prostor za manevar i priliku za širenje francuskog uticaja.
Ukoliko Tramp pobedi na predstojećim izborima, biće to samo dodatni podstrek za Makronovu bolesnu ambiciju da Francusku pozicionira kao nekakvog evropskog Pijemonta. U nekim normalnim okolnostima ovakva politika značila bi neizbežnu eskalaciju sukoba u istočnoj Evropi. Na svu sreću, u pitanju je jedna diletantska politika koja zapravo predstavlja poslednji trzaj odnarođene klase u pokušaju da očuva sopstvene privilegije i finansijsku hijerarhiju.
Mnogima u Srbiji, i još više u Rusiji, se sviđaju Makronove kritike na račun NATO pakta, posebno one o „moždanoj smrti“. Posle izvesnog vremena, mi vidimo da „strateška autonomija Evrope“ u praksi označava zaoštravanje odnosa prema pravoslavnoj Rusiji i učvršćivanje evropske birokratije za račun nacionalnih država, jačanje nadnacionalnog vojno-industrijskog kompleksa. Makronova renesansa Evrope zapravo je buržoaski projekat liberalne demokratije koji nema uporište u narodu, već u vladajućoj eliti. Francuzi su odavno prozreli Makronove planove, zato građani Srbije ne bi trebalo da gaje nikakve iluzije.
Sve veći raskol između establišmenta i običnog naroda vidimo i na primeru izraelsko-palestinskog sukoba. Većina novina i političkih analitičara vode proizraelsku kampanju dok običan narod oseća da situacija nije dobra i da Izraelci ne postupaju u skladu sa međunarodno-pravnim konvencijama. Francuzi nisu slepi, ali se istovremeno plaše sličnog scenarija u sopstvenoj državi. Oni su šokirani terorističkim napadom Hamasa i istovremeno osuđuju preteranu upotrebu sile od strane Izraela.
Predstoji nam velika politička borba koja će nužno pokrenuti nezaustavljivi talas promena u Evropi i svetu. Nadam se da će Srbija ponovo biti na pravoj strani istorije i u novoj političkoj konstelaciji snaga povratiti svoje Kosovo i Metohiju.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Intervju vodio Matija Malešević
Naslovna fotografija: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
