Grenada je već deveta država u nizu koja povlači priznanje nezavisnosti Kosova a teško da je u međuvremenu iko umočio pero da napiše kako je to veliki uspeh, ili nedajbože pohvalio Dačićevu žestoku diplomatsku aktivnost.
Levo-liberalni krugovi na društvenim mrežama još jednom pokazuju svoju detaširanost od bilo kakve privrženosti nacionalnim interesima: u njihovom vrednosnom univerzumu preovladava stav da je nebitno šta misle Grenada, Surinam ili Papua Nova Gvineja jer se računa samo mišljenje zapadnog dela međunarodne zajednice. O neukosti ovog stava možda najbolje svedoči činjenica da je svako novo povlačenje priznanja Tajvana od strane bilo koje članice UN udarna vest ne samo u azijskim, nego i u gotovo svim anglofonim medijima. A Tajvan priznaje svega 15-ak država, dok je između Beograda i Prištine situacija dosta neizvesnija kada je reč o broju ruku na koje mogu da računaju prilikom glasanja u različitim telima UN.
Sa druge strane, u jednom delu patriotske javnosti bi neko i ocedio jedno stidljivo „bravo“ kada se ne bi plašio da će time narušiti dogmu o izdaji Kosova. Da izdajnici smanjuju broj država koje su priznale Kosovo!? To kod pojedinaca izaziva takvu kognitivnu disonancu da se ne usuđuju čak ni da je sami sebi interno obrazlože, a kamoli da pokušaju javno. Nejasno im je kog đavola Dačić skače po melanezijskim aerodromima ako se već odavno sprema izdaja? Ovaj fatalistički pristup, koji nalaže da je Kosovo nezavisno i da se samo čeka trenutak kad će naše rukovodstvo svojim potpisom tu realnost legalizovati u međunarodno-pravnom okviru, predstavlja neku vrstu defetističkog stava koji u startu obesmišljava svaku inicijativu koja bi sprečila da on postane samoispunjujuće proročanstvo.
Za to vreme, sa one strane ignorancije jednih i prekognicijskog fatalizma drugih, srpska diplomatija u neprekidnoj borbi sa Prištinom prelazi u sve vidljiviju ofanzivu. Ne radi se tu samo o devet uzastopnih povlačenja priznanja kosovske nezavisnosti, već o celom nizu događaja nakon kojih bi i vrapcima na grani trebalo da bude jasno da se projekat kosovske nezavisnosti zaglavio kao riblja kost u grlu njegovih sponzora. Čak i američki ambasador u Srbiji pominje da će prilikom rešavanja kosovskog pitanja biti neophodno obezbediti saglasnost Rusije. Do juče je bilo nemoguće naći jednu jedinu sličnu izjavu bilo kog zvaničnika SAD. Možemo čak otići dotle da zaključimo da je izjavom koju je Kajl Skot dao 11. septembra na neki način obesmišljeno prenošnje kosovskih pregovora sa UN na EU, jer kada se dogovaraju Moskva i Vašington niko preterano ne čulji uši da čuje šta na to ima da kaže Brisel.
Kajl Skot (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)Osim toga, primetno je i odsustvo bilo kakve neizvesnosti prilikom glasanja o članstvu Kosova u organizacijama poput Interpola i Uneska, dok je pre samo tri godine situacija bila drastično drugačija. Da ne pominjemo da Zapad danas prvi put od devedesetih godina nema jedinstvenu poziciju o načinu rešavanja kosovskog pitanja, budući da Nemačka i SAD otvoreno zagovaraju drugačije pristupe. Ako na to dodamo i nekoliko Vučićevih nastupa u nizu u kojima je lažno-rezignirano priznao da su Srbi odbacili njegov plan za Kosovo i da mu tobož teško pada što će se to pitanje rešavati tek za 20 ili 30 godina, šta nam sve to kazuje?
Prvo, kazuje nam da diplomatski kosovski boj još uvek traje, i da u njemu nema unapred zacrtanih ishoda i scenarija. Svako ko tvrdi drugačije upada u istu onu psihološku matricu kao ljudi koji nikada nisu proučavali istoriju ili teorije međunarodnih odnosa, ali su ubeđeni da deset ljudi iz senke vlada svetom i da je kompletna međunarodna politika samo šarada za naivne. Drugo, kazuje nam da je sveži dašak globalnih promena konačno malo razvejao ustajali vazduh balkanske geopolitike, time izmenivši atmosferu u kojoj se uvek unapred znalo ko su dobri, a ko loši momci, kao i ko će iz svake političke čarke na kraju izaći kao pobednik, a ko će morati da se pravi da nije gubitnik.
Treće, kazuje nam da moramo razlikovati izjave političara na vlasti, koji po prirodi svog posla u svakom obraćanju moraju voditi računa o tome kako će njihove reči biti primljene u različitim međunarodnim centrima moći, i izjave drugih javnih delatnika, poput predsednika SANU, kojima je jedini relevantan auditorijum domaća javnost (ili bi barem trebalo tako da bude). Pre će biti da ovi drugi služe kao poluga pritiska na prve, čak i kad im se ciljevi poklope na taktičkom planu, nego da koordinisano rade na istoj strategiji.
Na kraju, zvuči banalno, ali u politici je najvažniji semafor. A na semaforu, za one koji umeju da čitaju, trenutno stoji to da je kosovski problem iznet iz okrilja EU i ponovo internacionalizovan, (o njemu razgovaraju Bolton i Lavrov, što znači da se Kosovo, makar i neformalno, vratilo na agendu velikih sila, gde Srbija ima saveznike), te da je Priština u diplomatskom nokdaunu gde joj je preostalo samo da nemoćno škrguće zubima i moli Zapad za pomoć dok posmatra kako se broj priznanja topi gotovo na nedeljnom nivou.
Sve to ne znači da će se čvor na kraju nužno rasplesti na način koji će se nama svideti. Pomenute tendencije primetno izazivaju nervozu na Zapadu, koji još uvek nije bacio sve štihove na sto u pogledu pritisaka na naše rukovodstvo. Ukoliko Vučić, kao najmoćnija politička figura u Srbiji, na kraju ipak podlegne tim pritiscima i pristane da stavi potpis na „pravno obavezujući“ sporazum koji bi Prištini doneo stolicu u UN, cela njegova državnička karijera će u istorijskoj retrospektivi izgledati kao puka predigra za taj momenat. Istorija teži stanju permanentne redukcije i na njenom surovom sudu ne prolaze argumenti o teškim okolnostima i greškama prethodnika; uvažava se samo završni čin i krajnji rezultat.
Spomenik knezu Lazaru u Kosovskoj Mitrovici, 25. novembar 2018. (foto Tanjug/Sava Radovanović)Ali ukoliko tog potpisa ne bude, niko više neće moći da deinternacionalizuje kosovsko pitanje i da ga vrati na autopilot briselskih birokrata. Ukupna kosovska ravnoteža snaga je u proteklih nekoliko godina trajno pomerena u korist Beograda, ma koliko to nakon Briselskog sporazuma na terenu izgledalo drugačije. U tom smislu red je da se jasno i glasno kaže da naše rukovodstvo zaslužuje pohvalu. Ali i da se doda da je ovakav razvoj događaja samo potvrdio ispravnost teze da je vreme saveznik Beograda, a ne Prištine.
Naslovna fotografija: Katarina Steljić/Novi Standard
