Dobitnik Oskara, dva Zlatna lava u Veneciji, Gran prija kanskog festivala, reditelj i glumac Nikita Mihalkov, danas deli sudbinu svoje zemlje – i sam je pod sankcijama Zapada. Činjenica da se uprkos svim priznanjima našao na crnoj listi, ne uznemiruje ga. Kaže da je to za njega, u određenom smislu, veoma zdrav podsticaj. Tvorac antologijskih filmova („Robinja ljubavi”, „Nedovršeni komad za mehanički pijanino”, „Crne oči”, „Sibirski bernerin”, „Varljivo sunce”) smatra da je čitav slovenski i pravoslavni svet na meti anglosaksonskih lovokradica, jer im svojim postojanjem smeta u podjarmljivanju i globalizaciji sveta.
Kada je o rođendanima reč, Novosti i slavni reditelj „mimoišli” su se u pet dana: mi slavimo sedam decenija, a on će 21. oktobra napuniti 78. godina. Rado se filmski velikan odazvao pozivu za naš praznični intervju (posredstvom i ljubaznošću Ruskog doma u Beogradu), govoreći, ekskluzivno, o ideološkom i umetničkom filmu, kako ili zbog čega treba živeti, Kusturici, pa i šta se dešava kad ruskog čoveka dovedete do očaja…
U Srbiji ste uvek rado viđen gost – počasni građanin Beograda, nosilac Ordena Svetog despota Stefana Lazarevića, inostrani dopisni član SANU. Koja vam „titula” posebno znači?
– Kad radiš zbog nagrada, priznanja, zvanja, nikada ih nije dosta. Čim dobiješ jedno, već se nazire sledeće, ovaj ima ovo, onaj ima ono… Zato je sam princip rada zbog nekakvih nagrada, da bi te istakli – sam po sebi štetan. I kada zbog njih radiš, to je kao žeđ koja se ne da utoliti.
Ako bih gledao na ta tri priznanja o kojima me pitate, onda, naravno, biti počasni građanin Beograda nije samo čast, već je vrlo vezano za moj lični odnos prema ovom napaćenom gradu, koji su rastrgli, bombardovali i spalili u mirno vreme natovski zločinci, koji su sebi to dozvolili bez ikakvih razloga – osim ličnih interesa Anglosaksonaca – da rastrgnu slovenski narod, i da, u principu, donesu tako strašnu nesreću celom Balkanskom poluostrvu. Zato je biti počasni građanin ovog napaćenog grada za mene zaista velika čast.
Naš akademik Dušan Kovačević u jednom tekstu posvećenom vama piše: „Nijedan film iz zemlje sa 12 vremenskih zona nije bio gledan s toliko oduševljenja koje je prevazilazilo samu filmsku umetnost – ‘Sibirski berberin’ je virtuozna simfonija istorije koja je bila skrivana ili falsifikovana, simfonija raskošnih ljubavi i istine o zemlji na nišanu belosvetskih lovokradica”. Da li se i danas istina o vašoj zemlji našla „na nišanu belosvetskih lovokradica”?
– Radi se o tome da se na nišanu anglosaksonskih lovokradica našao čitav slovenski svet, čitav pravoslavni svet. Oni ne mogu i ne žele da nas podnesu. I sve to objašnjavaju raznoraznim racionalnim tumačenjima, političkim interesima, željom da pomognu nekom za naš račun i tako dalje. Ali zapravo su to viševekovni pokušaji da istrebe, u suštini, pravoslavni svet, ruski svet, zato što im ne damo mira.
Svojim postojanjem, svojim pogledom na svet, svojim principima smetamo im u ostvarenju svog najvećeg sna – u podjarmljivanju i globalizaciji sveta, stvaranju „zlatne milijarde” i pretvaranju ostalog čovečanstva u osoblje – koliko god da ih je potrebno za opsluživanje te „zlatne milijarde”. I zato reći da smo se sada našli na meti lovokradica nije tačno. Mi smo to uvek bili – samo se sada to najuočljivije i najjasnije vidi – jer pontifeks, Božji namesnik na zemlji, ozbiljno razmatra i dozvoljava sklapanje istopolnih brakova, i samim tim izdaje Hristove zapovesti, a znamo da za njim stoje desetine i stotine miliona ljudi, recimo katolika, koje upravo ta odluka, kao i mnoge druge, dovode u stanje zbunjenosti i nesigurnosti, i oni ne znaju šta s tim da rade, čemu da veruju. Danas je to tako.
A sutra?
– Smatram da je upravo početak Specijalne vojne operacije (SVO) postao katalizator u procesu shvatanja ko je ko u ovoj priči. Da bismo razumeli koji su naši, a koji su tuđi. Da bismo razumeli kolika snaga postoji i unutar i van naše zemlje, (kod onih) koji su spremni na sve da bi nas istrebili i lišili prava na život po zakonima po kojima moramo da živimo, želimo da živimo, i po kojima nam je Spasitelj zaveštao da živimo. Mislim da ogroman broj ljudi na svetu, u principu, bez obzira na kontinent, veroispovest, nacionalnost, oblik očiju, boju kože, danas u nadi i strahu prati kako će se završiti ova bitka. Jer, ako ne budemo izdržali – niko neće izdržati, i svet će dugi period prekrivati fatalna pomračina izdaje Hristovih zapovesti.
Kako objašnjavate te istorijske „cikluse” u odnosu Zapada prema Rusiji, pa i vama lično, pošto ste se našli pod sankcijama zemalja koje su vas ovenčale najvećim priznanjima?
– Pa, delimično sam odgovorio na ovo pitanje u početku rekavši da, ako čovek radi zbog nagrada, nikada ih neće imati dovoljno. Naravno, prijatnije je dobiti nagradu, nego bejzbol palicu po temenu. Ali u ovom konkretnom slučaju reći ću otvoreno: Zapad se ponaša ne samo glupo, već i vrlo naivno, što me raduje. Ako moj glas uz to što ja radim, ili uz moju emisiju „Besogon” („Isterivač zloduha”), toliko uzrujava moćnike, ako ih toliko potresa i plaši da ih tera da donose odluke o uvođenju sankcija protiv mene, osobe koja nije ni političar, ni vojni komandant, niti član neke partije ili poslanik Državne dume, ili senator – znači da je Zapad ranjiv, znači da je svaka istina za Zapad pogubna, znači da je Zapadu potrebno da sve vreme bude na oprezu, i sve vreme da traži i zapušava usta onima koji mogu makar malo da sruše te mitove i laži koje Zapad širi da bi slovenski svet prikazao kao neprijatelja. Zato je za mene, da budem iskren, u određenom smislu to veoma zdrav podsticaj.
I Emir Kusturica je prošao sličan put, od „obožavanja do omalovažanja”. Šta vas dvojicu posebno veže?
– Emir Kusturica je moj prijatelj, izuzetno mi je blizak i po duhu i po mislima, po ljubavi prema ženama i vinu, ljubavi prema životu, i ljubavi, uzgred budi rečeno, prema toj istoj književnosti koja je oblikovala umnogome, čini mi se, i Emira, i mene. Zbog toga je Emir za mene vitez koji nosi svoj krst i svoj mač, svoju dušu, svoje srce, svoje misli, svoju istoriju, svoju kulturu, nosi je i brani od bilo koga ko bi se usudio da izvitoperi ono u šta on veruje. Zato smo u ovom slučaju Emir i ja u istom rovu, iako se nalazimo u različitim zemljama.
Koliko je igrani film postao (ili je oduvek bio) moćno sredstvo u promovisanju raznih ideologija i pogleda na svet?
– Pa, ja samo mislim kada igrani film sadrži više ideološkog nego umetničkog u sebi, prestaje da bude umetničko delo. Ne znači da je to loše, ali samo, čini mi se, da umetničko delo treba pre da postavi pitanje, nego da pokušava da odgovori na njega. I inače, pitanje uvek sadrži mnogo veći smisao nego odgovor, zato, kako je rekao Bergman, umetničko delo mora da potresa, da pogađa pravo u srce i dušu, pokraj naše svesti o svakodnevnom. Ovo nije precizan citat, ali smisao je apsolutno tačan. To je, verovatno, najvažniji, najveći put umetnika, kada njegova dela pogađaju u srce, u dušu čoveka, a racionalni smisao toga će se već izraziti kroz njegove postupke i tada će u nekom smislu to zavisiti od njegovog intelekta, obrazovanja, vaspitanja i tako dalje.
Zato je za mene umetničko delo na prvom mestu, simfonija osećanja koja uzbuđuje. Kako je rekao Mihail Čehov, sve umetnosti pokušavaju da liče na muziku. Upravo muzika katkad pogađa u dušu i srce, pokraj naše svesti o svakodnevnom. To se onda odnosi na sve, na književnost, slikarstvo, skulpturu, arhitekturu, na šta god, rekao bih. Zato je umetničko delo simfonija koja treba da potresa, a zaključci će doći posle, i umnogome će zavisiti od intelekta čoveka, kojeg je potreslo ono što je video ili čuo.
Jednom ste izjavili „Zapad misli kako da živi, a mi mislimo zbog čega da živimo”?
– I to je zaista tako. Umnogome smo to pitanje pokrenuli u filmu „Nekoliko dana iz života Oblomova”. Oblomov je upravo takav čovek, svojevrsni nonkonformista koji živi s pitanjem „zbog čega živeti” – za razliku od Štolca – koji, kao zapadnjak, kao progresista, postoji, u principu, i živi tražeći odgovor na pitanje „kako živeti”. Oblomov misli o tome zbog čega živeti, zato što je ubeđen da je nemoguće doći do odgovora na pitanje „kako živeti”, ako ne znaš odgovor na pitanje „zbog čega živeti”.
Naš veliki filozof Ivan Iljin je pisao „živeti treba zbog onoga zbog čega vredi umreti”, a kad postavljamo to pitanje, takoreći, u zapadnoevropskoj zajednici, ljudi se zbunjuju. Zato je, recimo, moj producent Mišel Sejdu na moje pitanje „gde je otadžbina”, vrlo jednostavno odgovorio: „Otadžbina je tamo gde je manji porez”. Je li logično? Logično. Da li se to uklapa u, takoreći, evropski koncept života? Naravno.
Treba živeti tamo gde je manji porez. Manje ćeš platiti i imaćeš više novca da bi, jelte, uživao u životu, u komforu. Inače, i ta reč je sama po sebi grozna. Ali radi se o tome da, kada blagostanje društva definiše količina i kvalitet zadovoljstva, to društvo je, u suštini – osuđeno na uništenje – zato što to liči na onaj eksperiment kada su uzeli miša i priključili mu razne kablove, a u uglu je bilo dugme, i kada bi miš nosem pritisnuo dugme, osetio bi fizičko zadovoljstvo. Prvo je to radio jednom dnevno, onda dvaput, posle pet puta… A onda se pribio uz dugme i uginuo. Isto to se, u suštini, dešava i sa čovekom, kada upravo zadovoljstvo i komfor postanu osnova njegovog života.
Sve je pitanje izbora?
– Ne kažem da se treba svega odreći, živeti u šumi, ići u opancima i jesti samo suv hleb. Potpuno je prirodno da svaki čovek želi da živi u blagostanju, ima udoban život, da se dobro oblači itd, ali svejedno postoje stvari koje moraju biti fundamentalne. U principu, sva pitanja čovečanstva se mogu pronaći čak samo kod Puškina. Zato što je on za svojih 37 godina proživeo toliki broj života i toliko je pitanja koje je postavio. Bar jedno od pitanja je: „Dar neprocenjiv, dar slučajan, život, zašto li si mi dat?” Eto, u jednoj rečenici je sabrana apsolutno cela filozofija ruskog i pravoslavnog sveta.
U januaru ste prošli kroz ozbiljnu zdravstvenu krizu, jeste li uspeli da pobedite posledice kovida 19? Da li ćemo vas uskoro videti u Srbiji?
– Da to je… to je bilo ozbiljno iskušenje. I njegove posledice su vrlo ozbiljne, i borba protiv njega je ozbiljna, ali što se kaže, Bog me je sačuvao, zato nastavljam da radim i mnogo radim, hvala Bogu, mnogo se bavim sportom, tako da se trudim da ne obraćam toliko pažnju na bolest, koliko na zdravlje.
Što se tiče susreta u Srbiji, imam veliku želju, i ne tek tako. Želim da u Srbiju dođem sa predstavom „12”, koju sam uradio po našem filmu, i u kojoj i lično igram. To je veoma ozbiljna predstava, koja postavlja vrlo važna, ozbiljna pitanja i iz nekog razloga mi se čini, možda grešim, ali želim da verujem u to da će ova predstava biti potrebna srpskim gledaocima, isto kao što je potrebna i publici u mojoj ogromnoj zemlji.
Himna kao molitva
Vaš otac uvaženi Sergej Mihalkov napisao je i sovjetsku i rusku himnu, s kakvim (o)sećanjem ih obe, vi lično, slušate?
– Otac je himnu zvao građanska molitva. Rekao bih da je to tačna definicija. Državna himna velike zemlje je građanska molitva, kada tim rečima narod izražava svoju želju o tome kakva treba da budu njegova zemlja i život njegovog naroda. Zato i ja imam takav odnos prema njima, kao prema građanskim molitvama, sa tom emocijom.
Sloboda je potpuno poverenje u Boga
Zbog čega slovenski čovek (za koga kažete da nema ništa strašnije nego kad ga dovedete do očaja) danas živi i čemu se nada?
– Kada postavljate pitanje šta se dešava kada ruskog čoveka dovode do očaja, pa, u principu, za pravoslavnog čoveka biti očajan i utučen, znači počiniti smrtni greh, kojim se smatraju očaj i utučenost. U svakom slučaju, ubeđen sam da vera uvek treba da sačuva čoveka od očaja i utučenosti. Veoma mi se dopada fraza, ne sećam se čija je, čini mi se nekog od poljskih pisaca. Kaže da je sloboda potpuno poverenje u Boga. Nije čak vera, nego poverenje u Boga. To je ono što se zove „Oče, u ruke Tvoje predajem duh svoj“. U tom smislu opstanak i snaga pravoslavnog duha su, po mom mišljenju, iznad svih racionalnih razmišljanja koje nam može ponuditi zapadni svet.
Ozbiljan staž Novosti
– Želim da čestitam „Večernjim novostima“ 70. godišnjicu postojanja. To je ozbiljan staž, i znam da ste veoma ovde popularni. Nadam se da moji odgovori neće pokvariti imidž lista – našalio se Mihalkov.
Izvor Novosti
Naslovna fotografija: TASS
BONUS VIDEO:
