Ne znamo tačno kakvi će biti uslovi Kijeva za izlazak iz ukrajinske krize. Ne znamo jer, uglavnom, oni nisu važni. Nisu važni jer Kolektivni zapad više od godinu dana od Rusije uporno zahteva da sklopi mir. Uskoro će početi da moli.
Zapravo, sudbina ostataka Ukrajine umnogome zavisi od brzine kojom Zapad shvata činjenicu svog svetsko-istorijskog poraza. Putin je više puta jasno stavio do znanja da ako Zapad predloži ili prihvati uslove globalnog mira koji odgovaraju Rusiji pre nego što Ukrajina bude dokrajčena, onda Rusija pristaje da ne anektira potpuno devastirane teritorije i razdraženo siromašno stanovništvo. Ponešto se može ostaviti da bude „nezavisno“.
Ja lično smatram da je ova pozicija rizična, ali razumljiva. Rusija je u usponu. U bliskoj budućnosti očekuje se samo njen rast. Pod ovim uslovima, može se na svojim granicama privremeno tolerisati „nezavisna“ teritorija dok se njeno stanovništvo ne opameti i ne shvati da ima šanse da preživi samo kao deo Rusije. U slobodnom plivanju suočava se samo sa degradacijom i brzim nestajanjem.
Rizična odluka
Ovakvu odluku smatram rizičnom jer su putevi Gospodnji nedokučivi, a u politici se više puta dešavalo da nedotučeni neprijatelj, iako se činilo da nema šanse, podigne glavu, povrati snagu i stvori mnogo problema, a ponekad i promeni tok istorije. Ne morate daleko tražiti primere, sama Rusija je primer takve transformacije.
Do kraja 90-ih, Amerikanci su bili sto posto sigurni da globalni hegemon, koji samo vojnih baza održava oko osam stotina širom sveta, a takođe emituje svetsku rezervnu valutu i valutu trgovinskih obračuna, ne mora da se plaši zemlje koja preživljava uvozom „Bušovih nogica“ iz Sjedinjenih Država i smanjenjem budžeta (manjeg od polovine američkih država, pa čak i od nekih velikih američkih gradova) samo zahvaljujući redovnom zaduživanju kod istih SAD i njima podređenog MMF-a.
Još 2007. dozvolili su sebi da se podsmehnu Putinovom govoru u Minhenu. Već 2008. su prestali da se smeju, a do 2014. naučili su da se plaše. I ovo nije jedinstvena situacija. Nije bilo ni SAD, ni Rusije, čak ni Slovena, niko nije čuo ni za Anglosaksonce, ni za Nemce, ni za Latine, ni za Kelte, a bilo je mnogo primera oživljavanja naizgled uništenih država koje su rušile svoje rušitelje.
Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, 10. februar 2007. (Foto: Dmitry Astakhov/ITAR-TASS)Egipćani su likvidirali Hikse koji su zauzeli Egipat. Godine 605. pre Hrista, kad je Asirija uništena od oživljenog Vavilona, još su živeli ostaci generacije pri čijem je rođenju 689. pre Hrista asirski car Senaherib, ugušivši još jedan ustanak Vavilonaca, razorio grad, a mesto gde je stajao potopljeno je vodama Eufrata. Nekoliko decenija kasnije, Persijanci, koji su bili pokoreni od Miđana, pokorili su Miđane, pretvarajući njihovo carstvo u svoje. I tako se može nastaviti do beskonačnosti.
Uopšteno govoreći, sigurnije je, naravno, dokrajčiti neprijatelja, ali to ne uspeva uvek. Dakle, iako su se od 2022. do danas prioriteti ruskog rukovodstva pomerili sa očuvanja Ukrajine na dokrajčenje Ukrajine, do potpunog predodređenja nije došlo, zbog izuzetno teške globalne situacije, koja je primorala Rusiju da razradi nekoliko mogućih opcija za okončanje ove krize.
Ukrajinska kriza je samo deo globalne krize, važan, ali ne i najvažniji.
Međutim, ja opet ponavljam: ukrajinska kriza je samo deo globalne krize, važan, ali ne i najvažniji. Globalna kriza neće uskoro prestati. Previše sila je u nju uključeno. Ako je Ukrajina, koja je imala veoma ograničene resurse, uz ograničenu vojno-tehničku i finansijsku pomoć Zapada, više od tri godine vodila rat punih razmera protiv Rusije, onda je lako razumeti da će resursi Rusije, Kine, Sjedinjenih Država i njihovih saveznika biti dovoljni ne za godine, već za deceniju ili dve konfrontacije (ako ona ne pređe u svetski rat, već zadrži prirodu lokalnih vojnih sukoba i sveobuhvatnog ekonomskog rata).
Pritom, Rusija je pre godinu dana već odnela pobedu u Ukrajini. Bajden je to priznao nudeći u decembru 2023. svoj prvi predlog za primirje (za mir, u američkoj interpretaciji) pod uslovima „zamrzavanja“ duž linije fronta. Zapravo, od tog trenutka se ne vodi borba oko toga da li će Ukrajina preživeti – to je bezmalo na desetom mestu.
Uslovi pobednika
Moskva i Vašington se više od godinu dana bore oko uslova fiksiranja ruske pobede. Sjedinjene Države žele da ovo bude pobeda nad Kijevom, a Rusiji je neophodno da fiksira pobedu nad Kolektivnim zapadom, koji je izazvao ukrajinsku krizu i zahvaljujući čijoj podršci se Ukrajina tako dugo držala.
Uslovi fiksiranja pobede su veoma važni sa tačke gledišta dalje konfrontacije, tako da strane nisu mnogo vezane za teritorijalno razgraničenje. Rusija i dalje traži priznanje svog suvereniteta samo nad regionima koji su već uključeni u Ustav Ruske Federacije. SAD su spremne da ustupe bilo koju teritoriju Ukrajine, pa čak i celu, ali za njih je važno da im ne bude priznat status učesnika u sukobu, već status posrednika.
Onda bi se ispostavilo da je Rusija pobedila Ukrajinu, a Zapad, zabrinut zbog toga, jača svoju odbranu i stoga počinje konfrontacija. Obratite pažnju: u američkom tumačenju konfrontacija između Rusije i SAD, koja traje već duže vreme A započeta je mnogo pre 2014. godine na inicijativu Vašingtona, treba da počne tek sad.
Ruski vojnik na frontu u Ukrajini, januar 2025. (Foto: Alexander Reka/TASS)Zapad ne želi da fiksira svoj poraz u prvom krugu, jer shvata da će time ozbiljno potkopati svoj međunarodni autoritet i smanjiti šanse za pobedu u predstojećoj borbi. Rusija ne želi da popusti Zapadu po ovom pitanju, pošto bi se u tom slučaju ispostavilo da su godine konfrontacije, uključujući vojnu krizu u Ukrajini, materijalne i ljudske gubitke, te ekstremni napori države i društva otišli niz vodu i da je neophodno, zadovoljivši se remijem sa Zapadom u prvom krugu, početi sve iznova.
Ali, Putin je ponudio remi 2007. godine. Od tada je prošlo skoro dvadeset godina i situacija se značajno promenila. Između ostalog, promenila se struktura ruskog društva i njegovo raspoloženje. Remi, koji bi 2007. za Rusiju predstavljao uspeh, sad bi mnogi doživeli kao poraz, pritom neiznuđen ratnim okolnostima.
Rusiji remi ne odgovara, jer su za sve te godine ruske vlasti i društvo shvatili da se ne bore za sferu bezbednosti duž svojih granica, niti za ponovno ujedinjenje rasejanih Rusa u jednoj državi (iako se bore i zbog svega toga i protiv rusofobije koja Ruse demonizuje). U prvom redu, borba sa Zapadom vodi se za to ko će pisati pravila divnog novog sveta, u kome nam svima predstoji da živimo već za par decenija, pošto sadašnji globalni vojno-politički i finansijsko-ekonomski sistem više ne može da postoji, dostigao je granice svoje kompetencije krajem dvadesetog veka.
Poslednja prilika za njegovo reformisanje (iako bolna za Zapad) propuštena je 2000–2006. Od tada je to – propadajuća Asirija, koja još uvek pokazuje zube, ali je već osuđena na propast.
„Restart“ sistema
Globalne političke katastrofe ovih razmera pamtimo od pada Zapadnog rimskog carstva. Svi oni, svo ljudsko iskustvo u njihovom prevazilaženju, svedoči da se odmah posle ovakve katastrofe resursna baza čovečanstva naglo smanjuje. Tačnije, smanjuje se ranije, što dovodi do katastrofe iscrpljenog sistema, ali nedostatak resursa postaje očigledan kad se, umesto pokušaja spasavanja starog, javi potreba za stvaranjem novog sistema.
Ispostavlja se da za sveopšte blagostanje više nema dovoljno mesta pod suncem. Neko može da uživa u blagodetima civilizacije, pa čak i da se širi (kao Vizantija pod Justinijanom I), dok drugi moraju da zarone u „mračne vekove“, od kojih ih nikakav „karolinški preporod“ ne može spasiti.
Poslednja prilika za reformisanje sistema (iako bolna za Zapad) propuštena je 2000–2006
Nekoga treba žrtvovati, da bi se iskoristili od njega oduzeti resurse i ponovo pokrenuo sistem. Zapravo, Putinovi predlozi na početku 21. veka svodili su se na opšte ograničavanje apetita i ponovno pokretanje sistema što bezbolnije za sve.
Ali Sjedinjene Države i njihovi zapadni saveznici odlučili su da mogu ponovo pokrenuti sistem bez smanjenja potrošnje, i čak uz povećanje, na račun potpunog razaranja ostatka sveta. Sad je borba ušla u fazu „ko će koga upropastiti“, inače neće ići – previše sredstava je beskorisno potrošeno na borbu.
Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski sa Džozefom Bajdenom, predsednikom SAD, ispred Bele kuće, 21. decembar 2022. (Foto: AP)Neki će imati 90-e, sa retkim oligarsima i potpuno osiromašenom, odumirućom većinom, uživajući u „čupa-čupsu“ i limenci piva za praznike, dok će drugi slati humanitarne pileće noge i upućivati svoje savetnike da nauče Aboridžine novoj ekonomiji.
Upravo zato mi možemo biti fleksibilni po pitanju granica, vlada, uključivanja, isključenja i podele teritorija (osim onoga što je ustavna teritorija Rusije), ali ne možemo dozvoliti Zapadu da pobegne od fiksiranja svog, a ne samo ukrajinskog, poraza u trenutnoj vojnoj krizi.
Dakle, ruski stav je da mi možemo da pregovaramo sa Kijevom, a možemo i jednostavno da ga dotučemo – kako karta padne. Zapad, tačnije SAD su oni koje mi obavezno čekamo za pregovaračkim stolom kao drugu stranu u sukobu, čiji poraz nameravamo da utvrdimo. Ostali mogu biti prisutni, ako je Vašingtonu prijatnije da bude u društvu, ali u principu njihovo prisustvo na pregovorima (a nekih i na političkoj mapi) nije neophodno. Snaći ćemo se i bez njih.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: ukraina.ru
Prevod: Želidrag Nikčević/Novi Standard
Naslovna fotografija: Tanjug/AP/Alexander Demyanchuk
BONUS VIDEO:
