Reći da je Tramp u svojoj novoj inkarnaciji drugačiji od Trampa broj jedan znači konstatovati očigledno. Svet i Sjedinjene Države zapljusnuti su poplavom uredbi i odluka koje su promenile stvari na međunarodnom i unutrašnjem planu. Bila je to tronedeljna divlja vožnja koja izgleda još nije prestala i koja je potvrdila ideju da će novi Tramp vladati potpuno drugačije od starog.
Postoje dva razloga za to.
Kratko ću o prvom, manje važnom razlogu, koji se odnosi na Trampovu ličnost. Kada je došao na vlast 2017. godine očigledno nije prethodno očekivao ni da će dobiti republikansku nominaciju, a kamoli da će pobediti na predsedničkim izborima. Dakle, nije bio spreman i nije znao šta da radi.
Njegova ideologija je bila mešavina onoga što je naučio tokom njegove karijere u oblasti nekretnina i takmičenja za Mis Univerzuma, i, pošto nikada nije radio u okviru široko definisane vlade ili bio izabran, nije imao ni najmanju ideju kako tehnički da realizuje nejasne stvari u koje je verovao. Trampova ideologija se možda nije promenila od tada, ali za osam godina on sâm je sazreo.
Zapravo, niko ko bi bio podvrgnut stalnim osmogodišnjim istragama, satanizaciji od strane većine medija, beskrajnim sudskim postupcima, optužbama za (stvarna i izmišljena) nedela, ko bi dva puta bio opozvan i bar jednom umalo ubijen, iz takvog iskustva ne bi mogao da izađe nepromenjen.
Svi pokušaji da ga se stavi tamo gde mu je mesto ili da se politički likvidira su propali. On mora da sada misli, kao što bi mnogi na njegovom mestu mislili, da je čovek sudbine. Kao takav, mora da oseća da treba da ostavi neko trajno nasleđe.
Trampova revolucija
Najvažnija i najznačajnija promena sadašnjeg Trampa u poređenju sa Trampom br. jedan jeste to što on sada ima Ilona Maska i njegovu veselu družinu koja se ne obazire na konvencije i nastavlja sa demontažom državnog aparata. Ono što rade pod firmom „Odeljenje za vladinu efikasnost“ nova je stvar za ljude koji nemaju iskustva niti znanja o bilo kakvim revolucionarnim promenama.
Poslednju takvu revolucionarnu promenu u Sjedinjenim Državama izvršio je Frenklin Delano Ruzvelt tridesetih godina prošlog veka, a to je uključivalo razbijanje stare države i stvaranje nove, uz uspostavljanje mnoštva novih tela, od kojih je većina potrajala decenijama.
Američka država je postala ogromna mašinerija koja u velikoj meri nema veze sa onim ko je na vlasti
Kao što se kaže u Marksizmu za početnike, ako imate revolucionarni pokret, da bi on opstao mora da razbije stari državni aparat i stvori novi. Marks je o tome pisao u vezi sa Pariskom komunom: „Ako pogledaš poslednju glavu moga Osamnaestog brimera videćeš da kažem da se sledeći pokušaj francuske revolucije neće više, kao dosad, sastojati u tome da se birokratsko-vojna mašina prenese iz jednih ruku u druge, nego da se razbije“, kako Marks naglašava u pismu Kugelmanu od 12. aprila 1871.
Lenjin je to kasnije primenio kada je došao na vlast. Bez kontrole državnog aparata svaka revolucija je nepotpuna i u opasnosti da bude poražena.
Barikade u Parizu tokom uspostavljanja Pariske komune, 18. mart 1871. (Foto: Wikimedia commons/Public domain)Sadašnja trampistička revolucija dolazi sa izvesnim (da tako kažemo) američkim osobenostima. Naime, američka država je postala ogromna mašinerija koja u velikoj meri nema veze sa onim ko je na vlasti. To su primetili i trampistički ideolozi: državni aparat nastavljao je da funkcioniše i proizvodi iste rezultate bez obzira ko je bio na vlasti.
Iako se to dešava u mnogim zemljama, u SAD je to pogoršano američkom specifičnošću da je veliki deo aparata u kome se donose odluke „autsorsovan“, tj. oduzet od izvršne i zakonodavne vlasti. Ministarstvom finansija upravlja Volstrit, bilo da je pod demokratama ili republikancima (Polson, Rubin, Mnučin, Brejdi, Samers e tutti quanti), FED je po zakonu nezavisan, a Amerika je još u 19. veku bila poznata kao „sistem sudova i partija“, u kome sudstvo de facto donosi političke odluke kakve u parlamentarnim sistema donose političari.
Kada se stvari ovako postave, jasno je da je domašaj izvršne vlasti prilično ograničen, ne samo onim što se konvencionalno smatra za ograničenja koje nameću Kongres i nezavisno pravosuđe, već i činjenicom da velike segmente odlučivanja (monetarna i fiskalna politika ili regulatorna politika) obavljaju „aparatčici“, koji su nezavisni od partije na vlasti i na nju ne obraćaju pažnju.
Rzgradnja liberalne dominacije
Ideolozi trampističke revolucije (a tu imam na umu posebno N.S. Lajonsa koji je napisao nekoliko ideološki vrlo jasnih tekstova, posebno „Kineska konvergencija“ i „Američki snažni bogovi“) uočili su još jedan fenomen koji ograničava domete njihove revolucije. Državni aparat je godinama bio punjen ekstremnim liberalima koji očigledno ne dele pogled na svet trampističkih revolucionara. Državni aparat se tako dodatno i ideološki izolovao od trampističke izvršne vlasti.
Revolucionari smatraju da su liberali ispunili državni aparat zbog dominacije liberala u intelektualnoj sferi, odnosno njihove kontrole vrhunskih američkih univerziteta, sveta think tankova i kvazi-vladinih institucija.
Liberalno stanovište je postalo dominantno kod onih koji se uključuju u državni aparat ili učestvuju u paradržavnim aktivnostima. (Očito je da će ljudi koji čine aparat izabrati da pomognu svojim ljudima ili ih zamene onim sa sličnim mišljenjem.) Uspon liberalne profesionalne menadžerske klase (PMC) trampistički ideolozi pripisuju njenoj dominaciji u obrazovnom procesu.
Nasau Hol, najstarija zgrada univerziteta Prinston u SAD (Foto: Wikimedia commons/Ken Lund/CC BY-SA 2.0)Ne smatram da je ovo naročito ubedljivo objašnjenje pošto ono smatra da je mesto sukoba u ideologiji, izvan „infrastrukture“ ili prostora društvene reprodukcije, u kome materijalističke ideologije imaju tendenciju da vide ključne protivrečnosti. U svakom slučaju, dominacija u proizvodnji intelektualnog znanja se, preko kadrova, prevodi u kontrolu državnog aparata.
Ako ta dijagnoza stoji, onda je jasno da revolucionari moraju da preuzmu i/ili unište postojeći državni aparat. To znači da čistka treba da prevaziđe uobičajene promene koje prate dolazak na vlast novog predsednika, a koje su ograničene na smenu na vrhu i utiču samo na neposredne političke nameštenike.
Ako se želi preuzeti državni aparat, onda čistka mora biti mnogo temeljnija, a politički nameštenici moraju biti postavljeni mnogo dublje, čak i na obične tehničke pozicije.
S obzirom na to da su mnoga vladina sredstva ionako izuzeta od kontrole izvršne vlasti, i na činjenicu da bi ideološkoj „hegemoniji“ desnice bile potrebne decenije da bi se uspostavila, suočeni sa neprijateljskim vladinim aparatom trampistički revolucionari zaključuju da bi, čak i kada bi ponovo pobedili na izborima, mogli da postignu vrlo malo. „Pena“ na vrhu bi se promenila, ali ne više od toga.
Jasan cilj
Mislim da ovo pruža logično objašnjenje za revnost revolucionara da promenu učine trajnijom. Ponekad se podrugljivo tvrdi da revolucionari žele da unište „duboku državu“, da bi se odmah potom tvrdilo da takva duboka država ni ne postoji u Americi.
Ovo je naivan prigovor koji značenje pojma „duboka država“ preuzima na način na koji je ona prvobitno definisana u Pakistanu i Turskoj (vojni establišment nekontrolisan od strane vlade). Takva „duboka država“ u SAD ne postoji, ili ne u potpunosti.
S druge strane, pokušaj preuzimanja države pripisuje se partijskoj čistki ili strančarenju. Ovo je besmislena kritika jer je strančarenje, po definiciji, zajedničko svim političkim ubeđenjima i svim političkim ideologijama.
Ilon Mask na inauguraciji američkog predsednika Donalda Trampa u Kapitolu, 20. januar 2025. (Foto: Pool/Getty Images)Samo oni koji žive u eteričnom svetu fantazija mogu tvrditi da su domaće i međunarodne ekonomske odluke posledica čiste tehničke ekspertize. Ovo je argument pomoću koga elite tvrde da imaju posebno tehničko znanje koje ih čini nepristrasnim te da ih stoga treba ostaviti na miru da rade šta god radile.
Obe ove kritike trampističkog revolucionarnog delovanja promašuju suštinu. Cilj revolucionara je da preuzmu kontrolu nad državnim aparatom, što, pod specifičnim američkim uslovima podrazumeva kadrovsku čistku (kao tokom Kineske kulturne revolucije ili postkomunističkih tranzicija u istočnoj Evropi).
Taj cilj nema nikakve veze sa postojanjem ili nepostojanjem „duboke države“ nalik onoj u Turskoj ili stranačkom i političkom pristrasnošću. To ima veze sa moći. Bitke koje vidimo između Ilona Maska i njegovih pristalica i različitih delova američke države su uobičajene bitke koje vidimo kada jedan revolucionarni pokret želi da u budućnosti ostavi dublji trag.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO
Naslovna fotografija: CNP/Bloomberg
BONUS VIDEO:
