Kobna mana Trampove strategije za Ukrajinu

Nedavna izjava Donalda Trampa o Ukrajini dugo je iščekivana, posebno zato što on često ume da iznenadi čak i one koji se smatraju iskusnim poznavaocima politike. Njegov istup po pitanju Ukrajine i Rusije, od 14. jula, nakon sastanka sa generalnim sekretarom NATO-a Markom Ruteom, bio je, u njegovom stilu, glasan, ali u suštini nedovoljno značajan. To, samo po sebi, ne bi trebalo da nas čudi. U poslednjih šest meseci, Trampov pristup ključnim međunarodnim temama prati dobro poznat obrazac. Ukrajina tu nije izuzetak.

U srži Trampovog pristupa nalazi se proračunata strategija buke. On pravi maksimalnu galamu kako bi stvorio utisak snage i odlučnosti. Ali, umesto konkretnih poteza, sledi beskonačno ponavljanje i razbacivanje praznim frazama. Namerno izbegava bilo kakva pojašnjenja – cilj mu je da deluje istovremeno dosledno i nepredvidivo.

Iza tog „teatra“ stoji nespremnost da se zaista upetlja u bilo kakav inostrani sukob. Tramp želi kratkotrajno, kontrolisano angažovanje sa malim troškovima i brzim izlaznim strategijama. Ali, iznad svega, on nije spreman da ozbiljno dovede u pitanje vladajući konsenzus u Vašingtonu, koliko god tvrdio suprotno. Uprkos svoj toj buci, Tramp ostaje vezan za isti onaj sistem „duboke države“ protiv koga se, bar na rečima, bori.

Složena pozicija

Sukob između Izraela i Irana početkom ove godine predstavlja školski primer Trampovog pristupa. Jedan dramatičan napad na iranska nuklearna postrojenja stvorio je utisak smele akcije. Taj potez je zadovoljio različite delove Trampovog biračkog tela, obradovao Izrael i poslao poruku Teheranu – a da pri tome nije izazvao regionalni rat. Tramp je mogao da proglasi „geopolitičku pobedu“ i ponovo se pojavio kao potencijalni kandidat za Nobelovu nagradu za mir.

Ali, uprkos naslovima u medijima, malo toga se zaista promenilo. Iran nastavlja svoj nuklearni program, a politička dinamika u regionu je u velikoj meri ostala ista. Ipak, američki predsednik je ceo događaj predstavio kao veliki doprinos Vašingtona svetskom miru.

U srži Trampovog pristupa nalazi se proračunata strategija buke

Problem je u tome što Ukrajina nije Bliski istok. Ukrajinska situacija je mnogo složenija – i Tramp to, reklo bi se, razume. Njegov instinkt mu govori da se uopšte ne upliće u sukob, ali, prosto, ne može tek tako pobeći od ovog pitanja.

Ovaj konflikt je sada ključna tema u odnosima između SAD i Evrope, a Trampovi saradnici su podeljeni: jedni su izolacionisti, drugi jastrebovi. On zna da ne može sasvim da ignoriše Ukrajinu. Ali isto tako ne može dozvoliti da „Bajdenov rat“ postane njegov. Upravo zato stalno ističe frazu: „To nije moj rat.“ Nakon sastanka sa Ruteom ponovio je to tri puta.

Dakle, šta je Tramp zapravo predložio? Ne mnogo. Predložio je da evropski saveznici SAD pošalju Ukrajini svoje stare sisteme naoružanja – posebno baterije „Patriot“ – a zatim da od Sjedinjenih Država kupe nove, i to po punoj ceni.

To je, za Trampa, suština plana: pretvoriti rat u biznis. Logika je jednostavna i poznata – Evropa se oslobađa zastarelih zaliha, Ukrajina dobija podršku, a Amerika dobija narudžbine. Ali praktični detalji su ostali nejasni: koji sistemi, u kom roku, na koji način bi bili isporučeni? Te stvari nisu precizirane.

Naravno, ništa ne može proći bez ekonomskog pritiska na Rusiju. Tramp je odobrio plan kojim se uvode carine od 100 odsto zemljama koje pomažu Rusiji u izbegavanju sankcija. To je umerenija verzija pretnje senatora Lindzija Grejama o carinama od 500 odsto. Ideja je da se Rusija ekonomski pritisne, ali bez uvođenja potpune zabrane trgovine.

Ovaj plan je, takođe, slab kada je reč o detaljima. Bela kuća će objaviti carine i može ih po volji ukinuti. Primena će biti odložena za 50 dana. Dakle, reklo bi se, klasična Trampova taktika u trgovinskim pregovorima. Ništa nije konačno. Sve služi kao sredstvo pritiska.

Inercija sukoba

Prava poruka je da Tramp i dalje pregovara. On ne može da postigne dogovor sa Putinom, ali želi da vrši pritisak na Moskvu bez otvorenog sukoba. I dalje odbija da lično kritikuje Putina – kaže samo da je „veoma nezadovoljan“ i „razočaran“ njegovim ponašanjem. Time ostavlja izvestan manevarski prostor, odnosno želi zasluge ako do mira dođe, ali nije spreman da preuzme rizik dubljeg angažovanja.

Tramp je ponovio i svoju tvrdnju da je „najveći mirovnjak na svetu“, nabrajajući niz navodnih uspeha – Indija i Pakistan, Izrael i Iran, Srbija i Kosovo, Gaza (uz frazu „pa, skoro“), DR Kongo i Ruanda, Jermenija i Azerbejdžan, kao i Egipat i „jedna susedna zemlja“ (očigledno zaboravljajući da je reč o Etiopiji). Ove hvale predstavljaju suštinu Trampove metode: proglasi uspeh, ponavljaj ga često i računaj na to da je pažnja javnosti kratkog daha.

Polovične mere SAD neće doneti rezultate – mada mogu produžiti sukob

Uprkos čitavom ovome spektaklu, rizik od američkog uplitanja u rat u Ukrajini i dalje je visok. Mere koje je Tramp najavio neće suštinski promeniti vojno-političku ravnotežu, ali mogu produžiti rat – uz veće troškove. U međuvremenu, kanal za pregovore koji je otvoren Trampovim pozivom Putinu u februaru mesecu, polako se zatvara. Prema izveštajima, Trampa sve više iritira ponašanje Moskve, ali Rusija se nije pomerila ni za pedalj – niti to namerava. Putin ne vidi razlog da prilagodi svoju poziciju samo da bi odgovarao Trampovom političkom kalendaru.

Postoje glasine da je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov u Maleziji dao neke nove predloge senatoru Marku Rubiju. Ali, na osnovu dosadašnjeg iskustva, gotovo je sigurno da je reč o dobro poznatim ruskim stavovima – samo upakovanim u novu formu. Pristup Moskve u rešavanju ukrajinske krize nije se promenio više od tri godine. Neće ga promeniti ni Trampova retorika.

Iz perspektive Kremlja, Vašington više nema kapacitet da se angažuje na istom nivou kao 2023-2024. Nedostaju mu politička volja, finansijski resursi i strateška usmerenost. Polovične mere SAD neće doneti rezultate – mada mogu produžiti sukob. To je, za Moskvu, svakako nepoželjno – ali nije dovoljan razlog da menja svoj kurs.

Tramp, sa svoje strane, ne želi da ostane fokusiran na pitanje Ukrajine. On želi da pređe na nešto drugo – i to što pre. Mnogi u Pentagonu dele to mišljenje. Ali rat se neće završiti samo zato što Vašington želi da se bavi drugim temama. Nijedna strana nema jasnu dugoročnu strategiju. Ono što preovladava jeste inercija – a inercija je, za sada, jača od intencije.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: RT International/Profile

Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard

Naslovna fotografija: Chip Somodevilla/Getty Images

BONUS VIDEO: