Tekst Miloša Crnjanskog za 12. broj lista „Ideje” iz Beograda, od 17. januara 1935.
***
Sa skoro 100 na 100%, pri glasanju u sarskoj oblasti, obećanja i predviđanja za Marksa nisu se ispunila. Sa skoro 100% na 100% glasalo je u Saru za naciju. Kada se uzme u obzir dreka kojom su marksistička obećanja data, kada se uzme novac i psihoza zastrašivanja kojom je marksistička propaganda u Sarskoj oblasti radila, kad se uzme u obzir, posle svega toga, da glasanje za status kvo nije dalo ni 10%, onda su marksistička predviđanja ispala najblaže rečeno smešna.
Nema sumnje da je propaganda za Marksa, i u ovom slučaju, imala na svojoj strani mnogo lakoća. Jevrejska emigracija iz Nemačke, emigracija intelektualaca koji su se razišli po celom svetu, ali rade i dalje svim silama i svim sredstvima, ispunila je svetsku štampu, radio, svojim glasom pretnje, klevete i predskazivanja strahote.
Zar nije bilo, sve do juče, rečeno da rudarski elementi, da radništvo i seljaštvo u sarskoj oblasti neće ni da čuje o povratku otadžbini i naciji. Da će, do dna duše rešeno za Marksa, doći u sukob sa nacionalistima do građanskog rata? Pa posle svega toga, eto, u najvećem miru, skoro 100% nasto glasa za naciju. Tek valjda nema u sarskoj oblasti samo 10% siromašnog sveta? Tek valjda nema 90% odvratnog buržuja, plaćenika itd.?
Glasanje u sarskoj oblasti veliki je udar za marksizam danas. Ono je velika pobeda nacionalnog shvatanja i morala. Nije ovo prvi put – ni poslednji put – da se marksistička dreka pokazuje puna obmana i samoobmana. I da se marksistička obećanja ispunjuju samo dotle dok marksistička propaganda ima u rukama svoja strašna sredstva internacionalnog propagandnog novca, terorizma, štampe i literature.
U Italiji, Nemačkoj, Austriji, u Španiji politički marksistički izveštaji godinama su bili netačni kao meteorologija. Obmane i samoobmane – to su glavne karakteristike marksističke propagande, pored nasilja, sektaškog terora, iskorišćavanja, do ubistva i beznadežnih pobuna širokih masa. Proleteri na celom svetu idu danas u nesreću po receptu jednog nečovečnog vođstva, koje i nije iz proleterskih redova nego jedna propala buržoazija, literarna, daleko od razboritosti i gledanja fakta.
Čast marksizmu pravih marksista, ali i oni skriveno moraju priznati sebi da je do povraćanja odvratno to uvlačenje radne mase u avanturu bez realnih marksističkih osnova. Ima li veće infamije od nedavne izjave španskog vođe marksista, koji je autom i motornom jahtom koja mu stalno stoji na raspolaganju, pobegao u Francusku gde je izjavio da pobuna u Asturiji nije svršena? Da, nije svršena. Rudari su još, jer se „predviđanja” marksističke „elite” nisu ispunila. Do idućeg slučaja.
Cinizam jedne uvek iste „elite” marksističkih „intelektualaca”, koji protivniku u Nemačkoj stalno baca na nos pederastiju, a krije jadna više i seksualnih narcizama, nego ikada do sada i jedna politička elita. Njena obećanja, njena tvrđenja, njena prognoza – sve je to tipično iluzionistička i površna obmana i samoobmana. I ako se danas pita otkud u svetu toliko reakcija, cenzura, zapta – toj poštovanoj vrsti „spasilaca” rudara i proletera ima da se zahvali, pre svega. Nema sumnje da će aparat Maks Brauna i sada naći, za ovih 90% lako, tumačenja. I da će stado marksista primiti ta tumačenja.
Ali niko neće pobiti taj fakt da je i kraj toliko godina udobnog života, valuta, pod pretnjom terora, pri strahu da ili možda mnogo teškoća i osiromašenja, kompletna masa nemačkog seljaka, pa i mnogo, mnogo radnika rudara glasno za povratak naciji. Jer nema nikakve sumnje, još jednom se pokazalo da dogod bude seljaka, zemlje, oranja, poljskog rada – života koji je bliži prirodi i pojmu Boga, i uzvišeniji i čovečniji, od svih varoških života – ta „elita” onanista, frojdista, naročito marksista i iluzionista, neće uspeti.
Njina grozota prošla je kao kolera, skoro po svim gradovima velikim evropskim i svim zemljama, ali su zemlje i nacije ostale. Nacija nemačka, nacija španjolska, izdižu se iz letargije baš ovih godina više nego ikad, a ide dan kada će zagrmeti još jednom i najveća nacija slovenska – Rusija. Samo tada niko u njoj neće videti to „elitno” jato papagaja marksizma, odvratnije u morbidnosti svojoj od najodvratnijih buržoazija.
Petnaest godina političkih gafova, petnaest godina zaglušne dreke na sva usta, pogrešnih manevara, propuštanja, zatrčavanja, neproračunatih i nepromišljenih poteza, nesreća, sramota – to je bilans ovog snobovskog marksizma, koji živi od ratnih strahota, od panike raspadnutih vojski i jedne generacije dečaka koji nisu uopšte pri sebi jer su odrasli u jednom svetu koji je bio petnaest godina van sebe.
Da nije bilo raspadanja ruske vojske i drugih strahota, nikada ovaj snobovski način marksizma ne bi uspeo. Daleko su dani Žoresa, čast pravim marksistima naše krvi i bliskim narodnim slojevima, ali ono što danas bitno čini marksizam – to je gore od najgoreg kulaka.
Marksizam, ovaj marksizam koji je u krvi okupao radnike radnike Beča, rudare u Asturiji, koji je tučen nacionalnom disciplinom sad, sa 100% na sto u sarskoj oblasti, najviše je kriv za ovo blesavo „politiziranje” života, za ovaj haos ne samo cena, životnih namirnica, za stalne sabotaže, za haos koji vlada ne samo u industriji i proizvodnji, nego i u nesrazmeri trošenja varoši i sela. Ali taj i takav marksizam, još je gore kriv jer je baš on uporan rad na popravljanju svoga stanja koji je radništvo, pre rata, vršilo razborito, naumitno i bez padanja unazad.
Nacija, u svom osećanju jednakosti po krvi, po duši, svojih članova, nacije u 90% kao pripadnici seljaštva, zameniće na socijalnom terenu pojam marksizma. To što se seljaštvo izostavljalo iz računa za ovih petnaest godina, skoro svud u svetu, to što se preziralo svojim „kulačkim” mentalitetom, to nije bilo toliko rezultat jednog daleko otišlog varoškog razvitka, koliko jednog daleko otišlog političkog snobizma.
Političke ideje i programe treba vratiti na oranje i seljaka. Mada ima nekoliko, i više evropskih metropola, sa milionima stanovnika, koji polako počinju da liče na džezbandiste, barmene i prostitutke, 90% u Evropi još uvek živi na zemlji, ore je i udiše. Glasanje u sarskoj oblasti pokazalo je još jednom snagu nacionalne ideologije, snagu uopšte pojma otadžbine, osećaj krvnog srodstva i patnje zajedničke, kao i osećaj nacionalnog trijumfa.
Kao kraj neke idiotske, seksualno poentirane pesme Frojdove dece, glasanje u sarskoj oblasti pokazalo je da su stihovi Hermana i Doroteje još uvek aktuelni. Očigledno, u revolucionarnim predviđanjima i internacionalnom shvatanju, od Maksa Brauna bolji je Gete.
Tekst Miloša Crnjanskog za 12. broj lista „Ideje” iz Beograda, od 17. januara 1935.
Priredila: Vesna Dragićević/Novi Standard
Izvor: „Srpsko stanovište – Miloš Crnjanski”, Catena mundi, Beograd, 2023.
Naslovna fotografija:
BONUS VIDEO:
