Ovo je vrlo neobičan trenutak za Trampovu administraciju i njegove pristalice iz MAGA pokreta. Ne mislim tu na skandal povezan sa Džefrijem Epstinom, koji je naveo bar neke članove ovog čudnog političkog kulta da preispitaju svoju slepu odanost jednom duboko problematičnom lideru. Umesto toga, mislim na nedavne promene u Trampovoj spoljnoj politici, koje predstavljaju jasan otklon od stavova koje je zauzimao u prošlosti.
Umesto da sklopi dogovor sa predsednikom Vladimirom Putinom i okonča rat u Ukrajini „za 24 časa“, kao što je obećavao tokom kampanje 2024. godine, ili da trajno obustavi svu američku pomoć Ukrajini, Tramp sada obećava da će Kijevu poslati još više vojne podrške, pa je čak ohrabrio ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog da direktno napadne Moskvu (savet koji je povukao nakon što je priča izbila u javnost).
Iako ne obećava nivo podrške kakav je postojao za vreme Bajdenove administracije, ova promena je ipak upečatljiva i izazvala je oštre kritike od strane nekada vernih MAGA pristalica, kao što su vatrena kongresmenka Merdžori Tejlor Grin i bivši Trampov savetnik Stiv Benon.
Slično tome, umesto da se distancira od Evrope i oštro okrene ka Aziji – što su zvaničnici poput zamenika ministra odbrane Elbridža Kolbija odavno zagovarali – Tramp je nedavno pokazao iznenađujuću naklonost prema NATO-u. Ni Bliski istok ne napušta: dozvoljava Izraelu da radi šta god poželi (kao što su radili i njegovi prethodnici). Dodatno je prošlog meseca, na zahtev Izraela, ušao u rat protiv Irana, naredivši američkim snagama da bombarduju tu zemlju u neuspelom pokušaju uništavanja njihovog nuklearnog programa.
Neokonzervativci koji nikada nisu podržavali Trampa, poput Bila Kristola, bili su, naravno, oduševljeni. Ali njegovi nekadašnji obožavaoci, poput Tekera Karlsona, ostali su potpuno razočarani. Tramp je, na koncu, dozvolio i kompaniji „Nvidia“ da nastavi prodaju naprednih čipova Kini, što sugeriše da se povlači iz ranijih napora da ograniči tehnološki napredak Pekinga putem izvoznih kontrola.
Uzroci promene
Ne tvrdim, pritom, da je Tramp postao nov čovek. I dalje je privržen svome ekonomski neutemeljenom trgovinskom ratu, i dalje podriva odnose sa ključnim saveznicima koji su Sjedinjenim Državama neophodni za održavanje ravnoteže prema Kini, i dalje vodi zaprepašćujuće nerazumnu kampanju slabljenja američke naučne zajednice, nekada vodeće u svetu, kao i napada na najprestižnije univerzitete.
Kineski lideri verovatno trljaju ruke od zadovoljstva: u epohi u kojoj su naučna i tehnološka superiornost ključ svetske moći, Trampova administracija vodi politiku jednostranog razoružavanja.
Neokonzervativci koji nikada nisu podržavali Trampa bili su oduševljeni bombardovanjem Irana
Tramp takođe nastavlja da vodi lične osvetničke kampanje protiv onih koje doživljava kao neprijatelje, sve jasnije pokazuje znake kognitivnog opadanja i sa zadovoljstvom predvodi, kako mnogi tvrde, najkorumpiraniju administraciju u istoriji Sjedinjenih Država. U svojim poznim godinama, on se sigurno neće promeniti. Ali njegovi nedavni potezi u spoljnoj politici nisu ono što je obećavao – niti ono što su njegovi sledbenici očekivali.
Kako možemo objasniti ove promene? Padaju mi na pamet najmanje tri moguća objašnjenja.
Prvo i očigledno objašnjenje jeste da takozvani „spoljnopolitički establišment“ ponovo pobeđuje Trampa, uprkos njegovim naporima da ga stavi pod kontrolu. Kao što sam tvrdio u svojoj poslednjoj knjizi, ta elita je u prvom mandatu osujetila većinu Trampovih pokušaja, jer on nije razumeo kako funkcioniše državni aparat i nije imao ni jasnu strategiju za prevazilaženje tog establišmenta, ni tim lojalnih saradnika koji bi dosledno sproveli njegovu viziju.
Američki predsednik sa MAGA kačketima u svom radnom kabinetu (Foto Chip Somodevilla/Getty)Zbog toga se, osim trgovinske politike, suština američke spoljne politike u Trampovom prvom mandatu nije mnogo promenila. U svom tipičnom stilu, Tramp je za svoje brojne neuspehe okrivio takozvanu „duboku državu“ i obećao da će, ako dobije još jednu šansu, raditi mnogo drugačije.
Ovog puta, Tramp je pokušao da nadmudri „establišment“ tako što je na ključne pozicije u vlasti postavio ljude koji mu se bezuslovno klanjaju i „dobro izgledaju pred kamerama“, kao što je ministar odbrane Pit Hegset, ili pak političke oportuniste lake za manipulaciju, poput državnog sekretara Marka Rubija ili direktorke nacionalne obaveštajne službe Tulsi Gabard.
Ali, postavljanje poslušnih ljudi na čelo ključnih ministarstava nije donelo rezultate kakve je Tramp očekivao. Prvo, Tramp je loš menadžer – nesposoban da svojim saradnicima da jasna, dosledna i smislena uputstva koja bi mogli da sprovedu. Drugo, kao što su se mnogi i plašili, Pit Hegset je nekompetentan i loš administrator koji je više puta pravio ozbiljne greške, a njegov resor, prema rečima jednog bivšeg pomoćnika, tone u haos i neorganizovanosti.
Marko Rubio je ideolog sa snažnim neokonzervativnim sklonostima – neće direktno protivrečiti predsedniku, ali će ga lagano gurati u opasnom pravcu.
Osim toga, iako smenjivanje bivših komandanata i otpuštanje velikog broja civilnih zvaničnika dovodi do toga da ključne institucije ostanu bez kadrova i samim tim manje efikasne, to ipak ne menja način razmišljanja ljudi koji u njima ostaju, niti ih sprečava da sprovode politiku koja može biti u suprotnosti sa Trampovim instinktima.
Suština je u tome da bi suočavanje sa „establišmentom“ zahtevalo od predsednika da na vodeće pozicije postavi pametne, iskusne i stručne ljude, i da s njima zajedno razvije jasnu i doslednu strategiju zasnovanu na drugačijim principima. Predsednik je do sada imao dve prilike da to ostvari i oba puta je potpuno podbacio.
Trampovo prilagođavanje?
Drugo, nešto povoljnije tumačenje jeste da se Tramp jednostavno prilagođava stvarnosti. Shvatio je da mu navodno prijateljstvo sa Putinom ne donosi stvarnu moć uticaja na ruskog lidera, i da Putin neće okončati rat samo zato što to Tramp želi. Možda Tramp ne deli stav bivšeg predsednika Džoa Bajdena da je Putin zlikovac koga treba odlučno poraziti, ali sada izgleda razume da ruski predsednik neće ozbiljno pregovarati sve dok veruje u svoju konačnu pobedu – što je i dovelo do toga da se Tramp u izvesnoj meri približi Bajdenovom pristupu.
Obnavljanje američke vojne pomoći Ukrajini trebalo bi da izvrši pritisak na Putina da prihvati neki sporazum, iako je verovatno da nivo podrške koju Tramp obećava nije dovoljan da bi se taj cilj zaista postigao. Ipak, prema ovom tumačenju, Trampove nedavne promene predstavljaju znak da uči i prilagođava se, a ne dokaz da je i dalje pod uticajem „duboke države“.
Slična je stvar i sa Bliskim istokom. Poput Bajdena, Tramp nikada nije imao nameru da izvrši bilo kakav ozbiljan pritisak na Izrael – što je i razlog zbog koga genocidni rat protiv Gaze i dalje besni, uz aktivnu podršku Vašingtona.
S druge strane, Iran nikada nije bio spreman da prihvati zahteve Trampa i Rubija da se u potpunosti odrekne svog programa obogaćivanja uranijuma. Sa diplomatijom u zastoju, izraelski premijer Netanjahu uspeo je da ubedi Trampa da bi vazdušni napadi mogli jednom zauvek da unište iranski nuklearni program i učvrste izraelsku dominaciju u regionu.
Obraćanje američkog predsednika Donalda Trampa nakon bombardovanja iranskih nuklearnih postrojenja, 21. jun 2025. (Foto: Carlos Barria/Pool via AP)Međutim, taj rat nije postigao navedene ciljeve, i Izrael je i dalje premala sila da bi mogao uspostaviti istinsku hegemoniju u regionu. Ali, prema ovom – priznajemo, blagonaklonom – tumačenju, Tramp je pragmatično prilagođavao američku politiku u skladu sa razvojem događaja na terenu, istovremeno odolevajući pritiscima da se krene u dugotrajnu vazdušnu kampanju ili da se poveća prisustvo kopnenih trupa.
Što se Kine tiče, možda su predsednik i njegovi savetnici shvatili da bi potpuni ekonomski rat sa Pekingom naneo znatnu štetu američkoj privredi, a da pri tom ne bi usporio tehnološki napredak Kine. Ako je tako, onda ukidanje zabrane izvoza čipova kompanije „Nvidia“ i pregovori o nekom privremenom trgovinskom sporazumu imaju svoju logiku.
Tramp nikada nije imao nameru da izvrši bilo kakav ozbiljan pritisak na Izrael – što je i razlog zbog koga genocidni rat protiv Gaze i dalje besni
Voleo bih da verujem da je ovo objašnjenje ispravno i da se Tramp pokušava prilagoditi promenljivim okolnostima, ali to pretpostavlja nivo doslednosti i strateške vizije koji je teško uočiti. Pomaganje Izraelu da ubija još više Gažana i dozvoljavanje da bombarduje Hute, Liban i Siriju kad god poželi, neće učiniti ni Sjedinjene Države ni Izrael bezbednijima. Bombardovanje Irana verovatnije će njegove lidere podstaći da što pre naprave nuklearnu bombu, umesto da ostanu samo „latentna“ nuklearna sila.
Slanje više sistema „Patriot“ ili drugog naoružanja Ukrajini neće promeniti situaciju na bojnom polju niti uticati na kalkulacije Kremlja. Administracija nije ponudila političko rešenje koje bi obe strane mogle prihvatiti, niti je priznala da rešenja nema i odlučila da se povuče. (Tramp je ranije ove godine razmatrao ovu poslednju opciju, ali je na kraju nije prihvatio)
Trampova Bela kuća je, dakle, u skladu sa događajima revidirala svoju politiku (kao što u nekoj meri moraju svi predsednici), ali potrebno je puno napora da bi se u njihovim reakcijama prepoznala neka dobro osmišljena strategija.
Ego u centru
Ovo nas vodi do treće mogućnosti da su nedavne promene u Trampovoj spoljnoj politici, u najvećoj meri, pitanje predsednikovog ega. Odnosno, on ne šalje više oružja Ukrajini zato što je iznenada postao posvećen njenoj nezavisnosti, već zato što ga je Putin počeo izlagati ruglu. NATO mu je odjednom postao prihvatljiv tek nakon što ga je generalni sekretar Mark Rute obasuo laskanjem dostojnim dvorskog podanika iz srednjeg veka.
Ušao je u besmisleni rat na Bliskom istoku jer mu je bombardovanje dalo privid moći i kontrole — bez obzira na stvarne posledice.
Trampovo nekonzistentno, „toplo–hladno“ ponašanje u vezi sa carinama takođe se savršeno uklapa u ovo objašnjenje – on voli carine zato što mu omogućavaju da svu pažnju usmerava na sebe. One rastu, pa padaju, pa se privremeno obustave, pa ponovo vrate – i svaki put mediji padaju u paniku i ponovo počinju da pričaju samo o njemu.
Za neke posmatrače, poput Dženana Ganeša iz Fajnenšel tajmsa, Trampov nedostatak doslednog ili smislenog svetonazora, kao i njegova opsednutost sopstvenom slikom u javnosti, deluju kao manje zlo u odnosu na dogmatski ekstremizam koji je čest među MAGA biračima. Upravo zato što nema istinska uverenja niti duboko ukorenjene političke stavove – osim fiksacije na carine i trgovinski deficit – Trampu je, po njemu, lakše da menja kurs kad god okolnosti to zahtevaju.
Predsednik SAD Donald Tramp i generalni sekretar NATO-a Mark Rute u Ovalnoj sobi Bele kuće, 2025. (Foto: Andrew Harnik/Getty Images)Nisam baš tako siguran u ove Ganešove teze. Pošto Tramp ne ume da razluči nacionalni interes od svog ličnog, jer je loš u proceni talenata i poznat po tome što je podložan laskanju, američka spoljna politika pod njegovim rukovodstvom pokazuje se kao još neodlučnija, nekonzistentnija i kontraproduktivnija nego ikada ranije.
Vašington je to mogao sebi da priušti kada je bio jedina supersila (iako je i za to platio značajnu cenu zbog svojih brojnih grešaka), ali današnje svetske okolnosti su daleko manje tolerantne. U eri kada se Sjedinjene Države suočavaju sa najozbiljnijim konkurentom u svojoj istoriji, impulsivan i nestalan lider koji zapoveda saradnicima izabranim po lojalnosti, a ne po kompetenciji, predstavlja loš recept za uspeh.
Amerikanci mogu samo da se nadaju da je nemački kancelar Oto fon Bizmark bio u pravu kada je (kako se priča) rekao da „Bog posebno štiti pijance, budale i Sjedinjene Američke Države.“ Čini se da će upravo to biti neophodno Vašingtonu.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Foreign Policy
Prevod: Mihailo Bratić/Novi Standard
Naslovna fotografija: Patrick Semansky/AP file
BONUS VIDEO:
