Dugo se čekalo da se neko ko ima težinu u američkom političkom životu pojavi na nekom srpskom državnom mediju i pošalje suštinski pozitivne poruke srpskoj javnosti. Nikakva uslovljavanja, nikakva nadmena deljenja lekcija, nikakve osude za navodne grehove iz prošlosti. Još kada ta osoba da intervju jednoj srpskoj televiziji u svom domu, u opuštenoj ali intelektualno ozbiljnoj atmosferi, u stojećem položaju koji svesno ukazuje na uvažavanje ravnopravnog sagovornika, onda se ipak mora primetiti da to predstavlja novost, dah svežeg vazduha, potencijal neke suštinske promene.
Reč je, naravno, o intervjuu koji je izborni strateg, bivši politički savetnik i ideološki saveznik Donalda Trampa, Stiv Benon, dao za RTRS krajem jula. Nikakvu konkretnu podršku nije Benon dao ni Republici Srpskoj ni Srbiji, niti je o njima posebno govorio. Ali je jasno da sam intervju predstavlja svojevrsnu poruku, i da se mnogo toga korisnog po srpske interese može naći u njegovoj političkoj viziji i prioritetima.
BENON I SRPSKI INTERESI
To su na prvom mestu borba protiv Soroša i svega što on predstavlja: globalizma, masovnih migracija i liberal-intervencionističkog uplitanja u unutrašnje stvari drugih država, i koruptivno-totalitarnog spoja korporativnih i birokratskih elita i njihovog centralizma. S druge strane, tu je podrška nadirućim nacional-populističkim pokretima širom Evrope i – možda najvažnije za nas u ovom trenutku – okončanje Hladnog rata i nalaženje zajedničkog jezika sa Rusijom.
Ovo poslednje je posebno važno, jer ako se spuste tenzije na relaciji SAD/EU-Rusija, onda se automatski smanjuju i pritisci na srpski prostor. Ako NATO više nije usmeren ka Rusiji kao glavnom neprijatelju, onda se smanjuje i njegov pritisak na Srbe kao potencijalni „neprijateljski element” u pozadini fronta prema Moskvi. A još ako bi se moglo postići i obostrano razumevanje o pretnjama koje su zajedničke i NATO-u i Rusiji – na prvom mestu islamski terorizam i masovne migracije sa juga – onda bi se otvorili, posle dužeg vremena, i potencijalni modusi saradnje na evropskom kontinentu koji bi bili u skladu sa pre deset godina odbačenom ruskom inicijativom o evro-azijskom prostoru jedinstvene, nedeljive bezbednosti.
Naravno, s obzirom na histeričnu antirusku kampanju koju potpiruju, na prvom mestu američki, ali i evropski mejnstrim globalistički mediji – koje Benon, inače, naziva „glavnom opozicionom partijom” – put do toga neće biti nimalo lak, a možda čak i nemoguć. No, to je cilj za koji se vredi boriti, jer je alternativa – porast tenzija između dve vodeće svetske nuklearne sile i Hladni rat 2,0 – i mračna i nesagledivo opasna.
Zanimljivo je i Benonovo insistiranje na „odbrani zapadne civilizacije”, zasnovane na „judeo-hrišćanskim vrednostima”. Intervju je bio isuviše kratak da bi Benon imao prilike da izloži sve što o tome misli, ali se iz nekih njegovih ranijih intervjua jasno vidi šta pod tim podrazumeva: povratak tradicionalnim, nacionalno-utemeljenim vrednostima, porodici i veri (ili bar vrednostima koje iz vere izviru) i, što je takođe zanimljivo, neka vrsta reforme ili obnove kapitalizma, koji treba opet da omogući običnom čoveku, radničkoj i srednjoj klasi, pristojan i dostojanstven život.
Po Benonu se kapitalizam – za koji još uvek smatra da je najbolji sistem – izvitoperio, mutirao u dva negativna pravca: interesnom spajanju državnih i korporativnih elita, i čistom „libertarijanskom”, bezličnom kapitalizmu koji od ljudi pravi robu i objektivizuje ih, stavljajući čist profit ispred čoveka. Ovo poslednje je rezultat još jednog procesa koja zabrinjava Benona, a to je masovna sekularizacija zapadnog čoveka.
Nasuprot toj sekularizaciji, on vidi veliku opasnost od onoga što je u drugim intervjuima otvoreno nazvao „džihadističkim islamskim fašizmom”. Uz masovne migracije, koje su opet usko povezane sa ovim problemom, Benon to smatra najvećom spoljnom pretnjom zapadnoj civilizaciji, i smatra da odgovor mora da bude čvrst i radikalan, evocirajući čak i hrišćanske pobede nad islamom kod Poatjea i pod Bečom kao civilizacijske putokaze i tačke preloma.
Suprotno viđenju sorošoida i liberal-intervencionista, to je za njega daleko opasniji protivnik od Rusije. Naravno, ne treba zaboraviti da je Benon katolik, i da vrlo drži do tradicionalnog katoličanstva. S druge strane, mada se nikako ne može reći da je veliki ljubitelj Rusije – za koju smatra da je „kleptokratija” – njemu su Rusija i Putin, osim na bezbednosnom polju, zanimljivi kao saveznici upravo na polju povratka tradicionalnim vrednostima, i primećuje da je to slučaj i sa rastućim brojem američkih konzervativaca.
JEDINI PUT
Benon je izrazito podozriv prema Kini, i smatra je glavnim rivalom SAD. On je, inače, nekoliko godina uspešno radio u Šangaju i Hong Kongu na polju globalne industrije internet video igrica, i još uvek povremeno ide u Kinu, gde se njegovo mišljenje pažljivo sluša – iako su, razume se, Kinezi vrlo dobro upoznati sa njegovim stavovima. Dakle, tu nam se viđenja ne podudaraju, s obzirom da je Kina cenjeni srpski saveznik koji ne postavlja uslove za razvijanje ravnopravne ekonomske saradnje, i koji nedvosmisleno podržava Srbiju po pitanju njenog teritorijalnog integriteta, i ne vrši nikakav pritisak na Srpsku da se utopi u centralizovanu BiH.
Benon takođe smatra da su Turska i Iran (koga je, namerno ili ne, nazvao „Persijom”) faktori na čiji rastući uticaj na Evropu preko Balkana takođe treba obratiti pažnju, dok s druge strane ne samo da ne pominje opasnost od vehabističkog fundamentalizma, već apostrofira pozitivne aspekte Trampove prošlogodišnje posete Rijadu, koji je glavni vehabistički sponzor, i daljeg razvijanja savezničkih odnosa sa zalivskim monarhijama.
Jasno je, međutim, da je ovde prvenstveno reč o pogledu na Bliski istok koji je u podudarnosti sa izraelskim, a Izrael je glavni američki saveznik u regionu, sa najjačim lobijem u Vašingtonu. No, ono što nas ovde prvenstveno treba da zanima je činjenica da Benonov gorepomenuti pogled na „džihadistički islamo-fašizam” svakako isključuje bilo kakvu podršku njegovoj agresivnoj ekspanziji ka severu i Evropi, kakvu je uživao pod Obamom i Klintonom. Pre bi se reklo da Benon – kao i Tramp – osnovano ili ne, polaže nade u „reforme” konzervativnih zalivskih monarhija, što je već posebna tema.
Treba takođe biti svestan činjenice da ni Benon ni njegovi politički istomišljenici u SAD i Evropi nisu u dovoljnoj meri upoznati sa komplikovanim nasleđem ratova na prostoru bivše SFRJ, niti su do sada bili u prilici da čuju neku jasnu, opštesrpsku viziju budućnosti i potencijalne saradnje. Ipak, i Benonov intervju za RTRS, i sastanci koje je delegacija Republike Srpske imala u Vašingtonu predstavljaju važan prvi korak u tom pravcu, kao i nagoveštaj potencijala za pozitivne promene u našim odnosima sa Zapadom, ili bar njegovim boljim delom. Ne onim koji je sve učinio da od nas napravi neprijatelje a od nekadašnjih nacističkih saveznika prijatelje, već onim koji je identifikovao (zajedničkog) neprijatelja u sopstvenim redovima i bori se da se nekako iskobelja iz spirale civilizacijske smrti.
Onim koji je pozdravio sastanak Putina i Trampa u Helsinkiju, i shvata da je zapravo to jedini put, koji ne bi trebalo da ima alternativu.
