Svakoj mislećoj osobi zdravog razuma potpuno je očigledno da postoji nešto ozbiljno pogrešno sa trenutnim vojnim kapacitetom Amerike i njenom sposobnošću da projektuje silu u svetu.
Borbena sila iz epohe Drugog svetskog rata, koja se sastojala od 14 miliona vojnika i mišićave industrijske baze koja ih je podržavala, danas je gotovo nezamisliva. U poslednje tri godine, pet američkih ambasada u žurbi je evakuisano – iz Sudana, Avganistana, Belorusije, Ukrajine i Nigera.
Amerikance drže kao taoce u Gazi, komercijalni plovni putevi su blokirani, a na naše kopnene i mornaričke snage puca se svakodnevno bez posledica. Kako je Amerika od pobednika Hladnog rata, nakon čega je postala jedina svetska supersila 1990-ih, dospela u ovo stanje rasula koje danas vidimo?
Koreni problema
Jedan razlog je finansijski. Svekoliko ratovodstvo utemeljeno je na ekonomskoj bazi, te nacionalna vojna moć reflektuje ekonomsku strukturu. Danas u Americi „prekomerna privilegija” američkog dolara (eng. exorbitant privilege, sintagma iz američkog finansijskog vokabulara koja označava koristi koje SAD uživaju od statusa dolara kao rezervne svetske valute, prim. prev.) i neograničeno štampanje novca koje je time omogućeno, znači da se aktuelni američki vojni izdaci praktično pokrivaju dugom.
Štaviše, oko 30% trenutnog nacionalnog duga sastoji se od prekomernih vojnih izdataka iz perioda tzv. globalnog rata protiv terorizma. Ova realnost stvorila je odsustvo strateške discipline i vojnu politiku koja prioritetizuje maleni esnaf ugovornih partnera, hraneći tu nagojenu, glomaznu strukturu, umesto da pobeđuje u ratovima.
Koreni sadašnje situacije sežu u dane izborne pobede Ronalda Regana, 1980. godine. Regan je, nakon 35 godina obuzdavanja (Sovjetskog Saveza, prim. prev), započeo preorijentaciju na agresivniji pristup, koji je pokrivan deficitima. Kanalisane ekonomski, politički, kulturno, društveno i kroz tajne operacije, ove mere dovele su do uništenja Sovjetskog Saveza, za šta je plaćena kritična strateška cena.
Delom kao posledica centralne ekonomske uloge koju je SSSR imao za američku odbrambenu industriju, prilika za pozitivan odnos sa Rusijom nakon 1991. godine odbačena je od strane dominantne neokonzervativne frakcije i njihovih vojnoindustrijskih saveznika iz Vašingtona.
Izvorno trockisti, neokoni su uspeli da se ušanče u korporativističkom krilu Republikanske stranke, postepeno uvećavajući svoj uticaj do tačke u kojoj su postali dominantni u spoljnoj politici Vašingtona, pa i simbol njegovog mentaliteta kontinuiranog ratovanja, finansiranog neograničenim štampanjem novca.
Tzv. „mirovna dividenda” koja je usledila nakon kraja Hladnog rata, preusmerena je na širenje NATO alijanse, umesto na njegovo gašenje. Cilj je bilo bogaćenje vojno-industrijskog kompleksa stvaranjem još klijenata za američko naoružanje, po cenu šanse da se uspostavi partnerstvo sa Rusijom. Obećanja o neširenju NATO na istok, kroz zemlje bivšeg Varšavskog pakta – prekršena su, a NATO snage razmeštene su duž granica Rusije.
Debakl u Africi
Prioriteti neokonskog Vašingtona projektovani su i na američku politiku u Africi. Nakon što je liberijski harambaša Čarls Tejlor sponzorisao Revolucionarni ujedinjeni front (RUF) u Sijera Leoneu krajem 1990-ih, RUF je brzo zauzeo veći deo zemlje, naročito dijamantima bogate oblasti na severu.
Istovremeno su počinili užasna varvarstva protiv civila Sijera Leonea. U tu klanicu zakoračili su „Izvršni ishodi” (Executive Outcomes – EO) – južnoafrička privatna vojna kompanija (PVK). EO je inicijalno rasporedio 60 bivših južnoafričkih specijalaca koji su upravo završili građanski rat koji je godinama besneo u Angoli, na kraju proširivši ovaj kontingent na 200 dobro obučenih boraca.
Koristeći uglavnom opremu koju je ostavila raspala vojska Sijera Leonea, za šest meseci su oslobodili zemlju i obnovili red i mir u tom obimu da su slobodni i pošteni izbori održani svega tri meseca kasnije.
„Izvršne ishode” plaćala je asocijacija eksploatatora dijamanata koji su želeli da im se vrate njihovi rudnici. Ova grupa je bila spremna da plaća stalno prisustvo 30 pripadnika EO kako bi obučavali nove oružane snage Sijera Leonea, istovremeno pružajući i kočnicu za povratak pobunjenika.
Suzan Rajs, koja je tada bila asistent za Afriku Klintonovog državnog sekretara, stavila je veto na ovaj predlog: „Ne želimo bilo kakve bele plaćenike u Africi”, saopštila je. Rezultat? U roku od par meseci, RUF i nova grupa nazvana „Momci sa zapadne strane” (West Side Boys), vratila se da ubija, pljačka i uništava državu.
Moralo je da bude razmešteno 11.000 mirovnjaka UN, po ceni od preko milijardu dolara godišnje (po kursu dolara iz 1990-ih). Ali oni nisu rešili problem, a država nije počela da se stabilizuje sve dok britanski SAS nije likvidirao na stotine pobunjenika tokom velike misije spasavanja irskih mirovnjaka koji su bili uhvaćeni kao taoci.
Ovaj debakl u Zapadnoj Africi dogodio se nakon još veće katastrofe, malo dalje na istoku. U leto 1994. godine – nakon decenija bujajuće etničke mržnje u Ruandi – Huti su pokrenuli program ručnog genocida. Za četiri meseca ubili su skoro milion svojih komšija Tutsa, što je stopa ubistava koja premašuje 8.000 dnevno, i to uglavnom koristeći mačete i farmerske alatke.
I ovde je EO dao zvaničan predlog Ujedinjenim nacijama i vladi SAD da interveniše kako bi sprečio dalji pokolj. I ovaj predlog je odbacila Rajsova u Vašingtonu. EO je bio zaustavljen, a pokolj se nesmetano nastavio sve dok prognani „Patriotski front Ruande” Pola Kagamea nije izvršio invaziju iz Ugande i zauzeo državu.
Inkarnacija haosa
Do kraja 1990-ih, dok se Vašington bavio borbom sa bivšom Jugoslavijom, novi tip neprijatelja se pomaljao: džihadistički islam.
Godine 1993, jedna loše osmišljena i loše izvršena vežba izgradnje nacije u Somaliji već je pružila nagoveštaj budućnosti, kada je bitka za Mogadiš (misli se na operaciju „Irena” iz oktobra 1993. godine, sa ciljem hvatanja Mohameda Faraha Aidida, prim. prev.) dovela do pogibije 18 američkih specijalaca i ranjavanja njih 73, nakon što su uzastopni zahtevi za vazdušnu podršku uporno odbacivani od strane neodlučne Klintonove administracije.
Do 1999. godine, nekažnjeni napadi u Najrobiju, Dar as Salamu, Saudijskoj Arabiji, Jemenu i Njujorku odneli su na stotine života i oštetili američki razarač „Kol” (USS Cole). Konačno, 11. septembra 2001. godine, ovaj niz udaraca dostigao je svoju spektakularnu kulminaciju.
Nakon napada od 11. septembra, predsednik Buš sastao se sa svojim ratnim kabinetom kako bi isplanirao odgovor na najskuplji napad na američko tle od Perl Harbora. Dok se Pentagon pušio, Ministarstvo odbrane predložilo je kampanju bombardovanja i akciju armijskih rendžera protiv farme povezane sa Al-Kaidom, ali je htelo da sačeka barem šest meseci pre otpočinjanja borbenih operacija, kako bi se izbegla avganistanska zima.
CIA je, sa svoje strane, predložila kampanju nekonvencionalnog ratovodstva. Oni su hteli da nabilduju Severnu alijansu (antitalibanski oružani pokret sačinjen od nepaštunskog stanovništva sa severa Avganistana, prim. prev.) koja se već deceniju borila protiv talibana, pri čemu bi američku vazduhoplovnu moć navodili savetnici na terenu, iz jednica za specijalne operacije. Plan CIA je usvojen. Talibani i njihovi gosti iz Al-Kaide isterani su u roku od par nedelja pomoću visoko agresivnog ciklusa targetiranja specijalnih jedinica, koje im nisu davale milost.
Američki odgovor na 11. septembar trebalo je da bude nalik na rimske kaznene ekspedicije Scipija Afrikanca, sa ubijanjem svih talibana i ostataka Al-Kaide koji im dođu na dohvat ruke – uključujući one koji su se skrivali po plemenskim oblastima Pakistana – nakon čega bi usledilo povlačenje. Umesto toga, neokoni su uvideli lukrativnu priliku za „izgradnju nacije”.
Pošto Pentagon funkcioniše po birokratskom principu budžetskih ciklusa i unutrašnjih ratova za promociju, umesto po principu pobede, drastično preuveličana okupaciona armija od nekih 120.000 vojnika razmeštena je u Avganistanu. Ova sila je predstavljala reprizu propalog sovjetskog plana iz 1980-ih, do te mere da su korišćene identične baze.
Ignorišući sve istorijske lekcije o uspešnim kontra-pobunjeničkim operacijama, iskusni vojnici su rotirani u intervalima od 6-12 meseci sa svežim jedinicama, čime se gubio sav kontinuitet i lokalni obaveštajni doseg. Na funkciji vrhovnog komandanta bilo je 18 personalnih promena za 20 godina.
Disfunkcioni haos
Kao i uvek, usredsređeni na marketing za svoje vojno-industrijske klijente, neokoni su uvukli na desetine uglavnom nezainteresovanih NATO članica u Avganistan, stvarajući disfunkcioni haos individualnih nacionalnih mandata. Mnoge od članica nisu htele da patroliraju noću ili da učestvuju u ofanzivnim borbenim misijama. Kada je nemačka vojska stigla u Kabul na proleće 2002. godine, jedna od briga im je bilo pronalaženje odgovarajućih smeštaja za sve gej parove iz Bundesvera.
Neokonski plan za Avganistan, ili makar priča, bio je nametanje centralizovane džefersonijanske demokratije u jednoj pretežno nepismenoj, polu-feudalnoj plemenskoj naciji, i to bacanjem beskonačnih količina novca na građansko društvo tanano kao flis-papir. I rezultat je, gle čuda, bila korupcija, a ne infrastruktura.
Za to vreme je sama vojna operacija ostala inkarnacija haosa. Ne samo da nikada nije postojao istinski ovlašćen vrhovni komandant, nego je autoritet bio iscepkan na američkog ambasadora, šefa stanice CIA, aktuelnog američkog generala sa četiri zvezdice, komandanta Centralne komande (CENTCOM – američka regionalna komanda nadležna za Bliski istok, prim. prev.) i njegovo osoblje u Kataru ili Tampi, te brojne predstavnike NATO. Ovaj komitet iz pakla proizveo je očekivane rezultate.
Tokom 1980-ih, SAD su pružile smrtonosnu pomoć mudžahedinima koji su se borili protiv Sovjeta – i to u iznosu od milijardu dolara godišnje – što je uključivalo i najmodernije rakete tipa „Stinger”, koje su u proseku obarale jednu sovjetsku letelicu dnevno. Niko nije pružao takvu vrstu pomoći talibanima: nijedna NATO ili koaliciona letelica nije pala dejstvom vođenih raketa. Ali, kontrola vazduha nije bila dovoljna.
Talibani su bili samofinansirajuća gerila, sačinjena uglavnom od nepismenih boraca opremljenih oružjem koje je dizajnirano pre više od 70 godina. Iako su im nedostajale tehnološke čarolije snaga Pentagona, njihov budžet je rastao do sume od približno 600 miliona dolara godišnje, zahvaljujući trgovini narkoticima i uvozu goriva korišćenog za pojenje žednih snaga Pentagona.
Samo logistika goriva je koštala Pentagon desetine milijardi dolara godišnje, uprkos činjenici da je ogromne zalihe nafte – polje Amu-Darja u avganistanskoj provinciji Balk – sovjetska vojska bušila, potvrdila i zacementirala pre odlaska 1989. godine.
Ali ono što je čitavu avganistansku operaciju moglo da snabdeva jeftinim, pouzdanim ugljo-vodoničnim energentima ignorisano je u korist plaćanja po operativnoj ceni od oko 250 dolara za galon (jedan američki galon iznosi oko 3,8 litara, prim. prev.) u momentu pristizanja do vozila na terenu.
Treba i uporediti dugovečnost avganistanske vojske koju su izgradili Sovjeti – koja se držala godinama nakon sovjetskog povlačenja – sa avganistanskom vojskom koju je napravio Pentagon, a koja se raspala za par nedelja nakon američkog povlačenja. Danas, naravno, talibani vladaju Avganistanom gvozdenom sandalom.
Bilioni dolara i hiljade života, koje je dala američka mladost, potpuno su protraćeni i niko nikada nije odgovarao za to. Talibani nisu postali umereniji – to je potpuno ista grupa kao i pre, samo što sada pruža utočište većem broju terorističkih grupa nego ikada ranije. Al-Kaida je ponovo rezident Kabula i, prema poslednjim izveštajima, prikuplja sredstva za obogaćivanje uranijuma u Avganistanu.
Opaki građanski rat
Avganistan čak nije ni bio najgori američki vojni neuspeh u poslednjih 20 godina. Gotovo potpuno isto bunilo neokona odigralo se i u Iraku. I ovde, fantazija svrgavanja diktatora u ime „instaliranja demokratije” u državi sa kulturom i istorijom lišenom predstavničke demokratije odvijalo se svojim neizbežnim tokom.
Nakon inicijalne faze američke invazije, koju je kablovska televizija emitovala kroz tzv. „ugrađene novinare” (eng. embedded journalists ili embedded reporting – tip ratnog izveštavanja u kojem se novinar „ugrađuje” u konkretnu vojnu jedinicu radi pružanja uvida „sa prve linije”, prim. prev), Pentagon je brzo uvučen u urbanu kontra-pobunjeničku kaljugu sa sunitskom frakcijom nazvanom Al-Kaida u Iraku, ostacima Sadamovog režima i šiitskim pobunjenicima koje je naoružavao, obučavao, a ponekad i vodio Korpus iranske revolucionarne garde.
Ovaj razvoj događaja nije bio neizbežan. Još uvek se sećam odlučujućeg momenta sa početka ovog sukoba, kada je direktor Iračke nacionalne obaveštajne službe došao da me poseti sa svojim oficirom za vezu iz CIA-e početkom 2004. godine. Opisao je količinu truda iranskih Kuds snaga za infiltriranje u iračko društvo i uspostavljanje posredničkih kapaciteta nalik na Hezbolah u Libanu. Zahtevao je da razvijemo zajednički program za lociranje i eliminaciju iranskog prisustva.
Nažalost, program je blokirala tadašnja savetnica za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs, na temeljima stava da Iran nije naš neprijatelj, a da SAD moraju da podrže politički proces unutar Iraka. Na kraju je ovaj „politički proces” skrenuo u opaki građanski rat koji je odneo živote stotina hiljada civila. Za to vreme naš „ne-neprijatelj” Iran je preplavio zemlju hiljadama smrtonosnih improvizovanih eksplozivnih naprava sa penetratorima (EFP bombe), kako bi rascepao oklopna vozila sa američkim vojnicima unutra.
Danas je Irak potčinjen Iranu, a Teheran donosi ključne odluke i odobrava imenovanja svih ključnih ministara, uključujući i premijera. Njihovu moć garantuju Jedinice narodne mobilizacije (PMU) i Hašd al Šabi, iranska posrednička organizacija nalik na Hezbolah u Libanu. PMU plaća iračka vlada, opremljen je uglavnom američkim naoružanjem, a vode ga komandanti koje odredi Iran ili direktno oficiri Iranske revolucionarne garde.
Nenaučene lekcije
Amerika nastavlja da vodi uzaludne beskonačne ratove po izboru, jer Vašington veruje da smo imuni na realnost, te da smo evoluirali iznad istorije. Velika strategija tzv. „globalnog rata protiv terorizma” (Global war on terrorism – GWOT) koncipirana je na lažnoj premisi koju su promovisali neokonski tink-tenkovi i vojno-industrijski kompleks, prema kojoj je tehnologija dronova mogla da revolucionarizuje protiv-pobunjeničko ratovodstvo kroz hirurške udare usmerene isključivo na rukovodstvo terorističkih organizacija.
Ova deluzija proizvela je sklerozu vojske, oduzimajući autoritet komandantima na terenu u osnovnoj stvari kao što je odluka kada pucati, a kada zadržati vatru. Fiksacija na velike lebdeće kamere takođe je involuirala u visokotehnološki voajerizam u kojem pravnici, umesto komandanti, donose odluke na bojištu, čak i kada su prijateljske snage u opasnosti i zahtevaju urgentnu vazdušnu podršku.
Na kraju se ova paradigma zakucava o lice realnosti rata. Lideri su zamenjivi. Uvek postoji neki drugi ambiciozni džihadista koji želi da nosi krunu komandanta. Ono što zapravo okončava ratove je uništenje neprijateljskog ljudstva, finansija, logistike i sposobnosti da se snabdeva.
Svaki značajni istorijski primer priča istu priču: od ratova antičke Grčke do kontinentalnih evropskih i napoleonskih ratova, pa sve do američkog građanskog rata i ratova 20. veka. Gubeći Drugi svetski rat, Nemačka je izgubila 5,3 od 17,7 miliona muškaraca uzrasta 15-44 godine, odnosno oko 30% muške populacije.
Ova brutalnost je realnost pobeđivanja u ratovima: kao što to skorašnji istorijat američkih neuspeha pokazuje. Ekipa „odmerenog i proporcionalnog odgovora” želi rat bez rata. To je fantazija koja deluje ubedljivo jedino ljudima koji nikada nisu iskusili rat i žive izolovani od njegovih posledica. Trebalo bi mobilisati njihovu prvorođenu decu u borbene jedinice na prvoj liniji fronta kako bismo ih oslobodili ovog problema.
Nakon što je Rimsko carstvo (u to vreme još uvek republika, prim. prev.) pretrpelo razoran poraz u Bici kod Kane, rimski senat momentalno je imao 40% manje članova pošto su rimski lideri zapravo služili u odbrani svoje republike i u bitkama rizikovali živote za nju.
Umesto toga, današnje američke elite provode vreme na Volstritu ili u tink-tenkovima gomilajući zvanja i sedeći po konferencijama. Stari koncept noblesse oblige (privilegija povlači odgovornost; pojam noblesse oblige bio je deo etike seoskog gospodina) nestao je u našoj nacionalnoj kulturi, a sa njim i koncept odgovornosti.
Uprkos neuspesima Iraka i Avganistana – nula lekcija je naučeno, niti su bilo kakve korekcije napravljene. Posledično, neuspesi nastavljaju da se nižu.
Neefektna vojna rešenja
Kada je Hamas lansirao hiljade raketa, projektila, paraglajdera i kopnenih napada duž 30 tačaka proboja na Izrael 7. oktobra prošle godine, pokazali su koliko opasno može da bude samozadovoljstvo. Očigledno je Hamas godinama planirao svoju operaciju. Njihova 300 milja dugačka mreža tunela – kojom je cela Gaza ispresecana – izgrađena je sa jednim ciljem na umu: da se izraelska vojska (IDF) uvuče u urbani ćorsokak koji će maksimizovati klanicu i žrtve, kako palestinskih civila, tako i izraelskih vojnika.
Ali zašto ne biste poplavili tunele morskom vodom pomoću teksaške tehnologije preciznog bušenja? Ta taktika bi ukinula potrebu za bombardovanjem urbanih sredina u kojim žive civili, čime bi se izbegle užasne patnje koje ova taktika podrazumeva. Plavljenje tunela bi uništilo sva podzemna skladišta oružja, sprečilo manevrisanje i nateralo Hamas da se skloni ili izgubi svoje žive štitove.
Zapravo, čitav paket tehnologija za bušenje i pumpanje – kao i tehnička podrška upravo za ovu taktiku – ponuđena je od strane donatora IDF. Međutim, izraelska vojska – pritisnuta diktatima Pentagona – opredelila se za bombardovanje. Rezultat je – talas globalnih simpatija za palestinsku stvar, sa Hamasom za kormilom na neočišćenoj južnoj Gazi: scenario duplog košmara je daleko od rešenog.
Godine 2011, Hilari Klinton – vodeći neokon Obamine administracije – ponosno je o libijskoj revoluciji, koju su sponzorisale SAD, izjavila: „Došli smo. Videli smo. Umro je”. Pukovnik Gadafi možda nije bio savršen, ali je Libija pod njim bila stabilna. A sada? Ovu državu već 13 godina razaraju građanski rat i haos. Krcata ruskim i turskim plaćenicima koji se bore za regionalnu hegemoniju, Libija je sada vodeći izvoznik oružja i jedan od najvećih kanala ka Evropi u trgovini drogom i krijumčarenju ljudi.
Dalje na istoku, Iran – zajedno sa Hamasom, Hezbolahom, Hašd al Šabijem (Irak) – i jemenski Huti, izgradili su moćnu mrežu regionalnih posredničkih snaga koje se sada protežu čak do Južne Amerike pomoću libanske dijaspore u trgovini narkoticima i oružjem. U Jemenu, Huti su se razvili u efektne pirate, zatvarajući pomorski saobraćaj Crvenog mora antibrodskim oružjem skrivenim u kršovitom terenu Jemena.
Rezultat je da se već ekonomski namučeni Egipat – inače ključni američki saveznik – suočava sa gubitkom od 40% BDP-a usled izgubljenih tranzita kroz Suec koji su nekada prihodovali po 800 miliona dolara mesečno, a svi ostali su iskusili inflaciju uzrokovanu dislociranim tranzitnim rutama i premijama osiguranja.
Zašto se iranskim surogatima u Iraku i Jemenu dozvoljava da ispaljuju na stotine preciznih dronova, krstarećih i balističkih raketa na američke snage na kopnu i moru, uglavnom bez smislene reakcije Vašingtona?
Reakcija se uglavnom sastoji od proglašavanja koalicije pod nazivom „Čuvar prosperiteta” (Prosperity guardian), kako bi se zaštitili plovni putevi koji su kolabirali gotovo momentalno nakon što je nekoliko plovila pogođeno i uništeno. Zašto američki kreatori politike i Pentagon nisu u stanju da inovativno stvaraju efektna vojna rešenja?
Ne mora da bude ovako. Tokom 1960-ih, Egipat – koji je tada bio sovjetski satelit – zauzeo je pola Jemena i svrgnuo jemenskog monarha. Kao odgovor, Britanija i Saudijska Arabija unajmile su privatnu vojnu kompaniju „Internacionalni stražar” (Watchguard international) osnivača SAS-a Dejvida Stirlinga.
U roku od par meseci, dovoljno su ojačali borbene sposobnosti jemenskih plemena da nateraju Egipat da se povuče. Stirling je zapravo dobio medalju od izraelske vojske zato što je uspeo da veže toliko egipatskih snaga da je pomogao IDF-u da ostvari pobedu u Šestodnevnom ratu 1967. godine.
Da ubrzamo film do 2017. godine, Saudijska Arabija i UAE su pokušavali da se bore protiv iranskog surogata Huta, koji su uspostavili kontrolu nad polovinom Jemena. Zahtevali su podršku privatnih vojnih kompanija kako bi ponovili uspešni Stirlingov model iz 1960-ih, i još jednom su bili blokirani, ovog puta od strane neokonskog ministra odbrane Džejmsa Matisa, koji je služio u administraciji Donalda Trampa. Huti su nastavili da bujaju, pa su na kraju postali toliko jaki da su ugasili jednu od najvećih trgovačkih ruta na svetu.
Za to vreme, ovaj isti pristup i dalje beleži neuspehe u Africi. Frapantnih devet pučeva desilo se širom Afrike u poslednje četiri godine – uglavnom u bivšim kolonijama Francuske – gde su decenijama stare gerile eksplodirale nakon uništenja Libije. Pljačkanje ogromnih državnih arsenala Libije, nakon Gadafijevog rušenja sa vlasti, preplavilo je region oružjem.
Dugačke i neuspešne protivpobunjeničke operacije Francuske i njenih američkih partnera došle su do logičnog kraja, a lokalne vojske svrgle su rukovodstva pod kontrolom Pariza. Rezultat je aktuelno američko poniženje u Nigeru i Čadu – gde su američke snage primorane da napuste nove, milijarde dolara vredne objekte, izgrađene za podršku dronovskih operacija širom Afrike.
Nesposobnost Zapada
Uporedimo ovo sa Rusijom. Prigrlivši sposobnosti privatnih vojnih kompanija – Rusija trenutno vodi uspešnu priču u Africi protiv neefikasnih vlada naklonjenih Zapadu, prostim demonstriranjem čvršće ruke protiv džihadista. Ovaj ciklus će se neometano nastavljati dokle god Stejt department i CIA budu ograničavali svoje razmišljanje na PR strategije, a rivali Amerike implementirali vojna rešenja.
Centralnoafrička Republika (CAR), krcata mineralnim blagom, pretrpela je pad u građanski rat 2014. godine, u kojem su osnažene kriminalne bande poput Seleka i Anti-balaka. Godine 2017, vlada CAR tražila je pomoć zapadnih privatnih vojnih kompanija kako bi izgradila robusnu rudarsku policiju, čime bi bande bile ugušene. Čak su i ugovori bili potpisani, a novac spreman.
Ali još jednom je ovo rešenje blokrano od strane neokona iz Stejt departmenta i njihovog ljubimčenta UN, koje je odbilo da ukine sankcije protiv CAR na kupovinu malokalibarskog oružja za snabdevanje policije. No, Rusija nije imala takvih problema, pa je poslala 400 pripadnka Vagnera momentalno. Sada nekolicina jedinica Vagnera upravlja rudnicima koji ruskim privatnim vojnim kompanijama prihoduju milijarde dolara godišnje – finansirajući mnoge njihove operacije širom Afrike.
Somalija je geopolitički problem još od ranih 1990-ih, koji usisava desetine milijardi dolara neefektivne inostrane pomoći, ubija stotine hiljada ljudi, izvozi terorizam, skriva pirate i preplavljuje Ameriku stotinama hiljada migranata. Na proleće 2020. godine, kenijski predsednik Džomo Kenjata obratio se privatnom sektoru kako bi konačno zacelio ovo beskonačno krvarenje. Svaki teroristički napad u Keniji košta ovu zemlju preko milijardu dolara turističkih prihoda.
Dogovor sa jednom privatnom vojnom kompanijom je napravljen, a Kenjata je pitao predsednika Trampa za finansijsku pomoć kako bi izveo ovo privatničko rešenje. Tramp se složio, a Kongres je odobrio novac zakonom. Međutim, Bajdenov tim je preuzeo kormilo pre nego što su već odobrena i određena sredstva puštena u promet.
Posledica je da su se držali istog propalog pristupa: strategije hirurškog obezglavljivanja, koja uzastopno beleži neuspehe već više od 20 godina. Danas Somalija i dalje krvari i isisava novac, dok je Amerika zaglavljena sa kulturno nekompatibilnim migrantima koje „ne možemo da deportujemo” jer Somalija ostaje propala država. Gde se nesposobnost Zapada završava?
Sirijski građanski rat prikazao nam je kako neokoni finansiraju radikalne sunitske pobunjenike za rušenje Bašara al Asada. Ova sila se brzo stopila u ISIS i promptno je zauzela pola Iraka, dodvoravajući se sunitskom stanovništvu, ugnjetavanom od strane iranskih šiitskih grupa.
Valja ponoviti poentu: ISIS je nastao direktno iz trpanja neokona u sirijski građanski rat. Danas, kao epilog, američke snage drže pod okupacijom istočnu Siriju, kao neku vrstu jadno definisanog tampona između raznih kurdskih frakcija, Turske i sirijske vlade, po ceni od više milijardi dolara godišnje i bez opipljive koristi za američki narod.
Efekat širenja NATO
Cui bono? Kome korist? I ko ima korist od tekuće tragedije rata u Ukrajini? Kako je istorijska perspektiva u sukobima uvek korisna, pozivam čitaoce da razmotre zapanjujuću cenu u ljudskim resursima koju je SSSR platio kako bi porazio Vermaht: izgubljeno je preko 22 miliona života, spram američkih gubitaka od 250.000 vojnika.
Dok su se SAD zagrevale za invaziju na Evropu iskrcavanjem u Severnoj Africi, Sovjeti su pobili 1,2 miliona vojnika Osovine kod Staljingrada, izgubivši gotovo duplo veći broj svojih ljudi. Taj gubitak je genetski utisnut u preživele generacije i strateški usađen u razmišljanje ruske države.
Efekat širenja NATO na istok kulminirao je predlogom da se učlani i Ukrajina, uprkos jasnom jeziku crvenih linija, koji je koristio Kremlj, i odgovoru Rusije koji je bio visoko predvidiv. Međutim, neokoni su nastavljali da forsiraju ovo pitanje, čak i nakon što su pomogli u rušenju proruskog predsednika. Ovde treba podsetiti koliko je američka vlada bila uznemirena kada je SSSR počeo da razmešta rakete na Kubi početkom 1960-ih.
Kada je izbio Drugi svetski rat, u momentu najveće opasnosti za Britaniju, Amerika joj je poslala 50 suvišnih razarača, borbene avione i naoružanje. Istovremeno, na kineskom ratištu, nacionalistička vlada kupovala je borbene avione, za čije održavanje je bila neophodna plaćenička američka dobrovoljačka grupa (American Volunteer Group, poznatiji kao „Leteći tigrovi”, prim. prev.) kako bi se zaustavilo japansko bombardovanje kineskih gradova.
Slično tome, kako su tenzije rasle, a ruska invazija u Ukrajini delovala neizbežno krajem 2021. godine, kombinacija „lend-liza” (lend-lease, program materijalne podrške SSSR-u od strane SAD tokom Drugog svetskog rata, prim. prev.) i „letećih tigrova” ponuđena je Beloj kući. Za fiskalnu 2022. godinu, planirano je penzionisanje preko 200 potpuno funkcionalnih borbenih aviona, uključujući 50 F-16, 50 F-15 i 42 A-10 napravljenih specijalno za uništavanje sovjetskih tenkova. Sve ovo bilo bi preveženo u pustinju i tamo zauvek parkirano.
Ovo nisu najmoderniji avioni, ali su sasvim adekvatni kada njima upravljaju dobro obučeni piloti-ugovorci, popunjavajući jaz od 18 meseci potrebnih za obuku ukrajinskih posada. Bajdenov tim mogao je da pre invazije napravi veliko saopštenje da se Ukrajina nikada neće učlaniti u NATO, ali da će posedovati sredstva da se odbrani.
Razmeštanje ove letačke borbene grupe, sa sve naoružanjem i gorivom, koštalo bi manje od 800 miliona dolara. Uporedite to sa stotinama milijardi utrošenih dolara i ko zna kolikim brojem smrti na obe strane. Najava da neće biti širenja NATO i momentalno razmeštanje robusne vazduhoplovne formacije moglo je sprečiti najveći rat u Evropi u poslednjih 80 godina. Ili su neokoni želeli rat?
Učenje iz istorije
Što nas dovodi do Tajvana. Tajvan, i njegovo svojatanje od strane Kine, ostaje potencijalno žarište ultimativnog hladnog rata u poslednjim etapama njegovog zagrevanja. Pametne mere odvraćanja nuđene su i – odbijene. Pentagon želi da se bori po sopstvenim udžbenicima, ali kao i uvek u ratu – i neprijatelj se pita o tome.
Vrući rat između Kine i SAD mogao bi da dovede do razaranja američkih gradova i broja žrtava koji bi minimalno iznosio desetine miliona. Ova apokaliptična klanica može se izbeći jedino učenjem iz istorije šta je funkcionisalo, a šta nije na pokretnoj traci neuspelih pristupa spoljne politike Vašingtona koja dominira u poslednjih 30 godina. Dugujemo svojoj deci da ovo odradimo kako treba, ali promene kursa moraju se momentalno napraviti, pre nego što ne bude prekasno. Šta bi trebalo da činimo?
Aktuelni model američke odbrambene pomoći je pokvaren i kontraproduktivan. Američka vojska je najskuplja organizacija u 3.000 godina ljudske istorije i degenerisala se u instrument prodaje ili valjanja precenjenog vojnog hardvera državama koje se muče da ga koriste, a kamoli održavaju. Američka vojska kosi travnjak lambordžinijima, a našim saveznicima trebaju traktori.
Desetinama zemalja u razvoju koje pate od narko-kriminala, gangsterizma i haosa urgentno je potrebna naša pomoć. Kada vojnike šaljemo u savetničke misije – šaljemo previše njih, a nedovoljno dugo da mogu da pruže realnu pomoć. Pritom im pravnici vezuju ruke do tačke neefikasnosti.
Izgradnja trajnih sposobnosti u zemljama zahteva vreme. Realizacija tronedeljne vežbe, uz dostavljanje nove poklonjene opreme, uvek je traćenje energije i novca. Šaljite iskusne savetnike na dugoročni boravak, neka ostaju godinama, a ne mesecima. Dajte savetnicima način da zaista nauče o lokalnom regionu i kulturi.
Rusima istorija nije nepoznata, pa je Vagner grupa zakoračila u prazninu nastalu američkom nekompetentnošću. U Sahelu i drugim delovima Zapadne Afrike, brzo su postali sila iza kulisa. Najbolji način da se Vagner pobedi jeste da se bude konkurentniji od njih. Isti princip važi i za generalnu reformu Vašingtona. Kreatori politike moraju dopustiti konkurenciji da cveta.
Vojska ne mora da bude toliko inherentno državna. Da je 1969. godine, tokom letnjih meseci Vudstoka i Apola 11, neko rekao da će za 50 godina američka vlada jedino moći da šalje ljude u kosmos pomoću Spejs Iksovih raketa – isterali bi vas iz svemirskog centra Džonson, glasno se smejući.
Pre nastanka Fed-Eksa, političar bi rekao da je vlada jedini entitet dovoljno jak da preko noći šalje pakete globalno, ali danas je Fed-Eks činjenica. Nije sasvim zamenio američku poštansku službu, ali ju je učinio efikasnijom. Ista logika može se primeniti na američku vojsku.
Američki poreski obveznik plaća preterano mnogo, a dobija preterano malo. Udobni kartel vojno-industrijskih klijenata mora se razbiti, a vojska ponovo učiniti konkurentnom. Primena anti-trast (Anti-Trust) propisa i konkurentni tenderi zaustaviće korupciju hiljada vašingtonskih lobista koji muzu Kongres kao kravu dok daju precenjene i neefikasne alate.
Aktuelni status je neprihvatljiv. Što je vojno-industrijska baza konsolidovanija, to se više ponaša kao birokratija Pentagona – a to je upravo ono što Amerika ne može da priušti.
Instinkti naših očeva osnivača o jačanju tržišnih kapaciteta u vojnoj moći eksplicitno su artikulisani ustavom. Pre regulisanja toga kako će „Kongres uspostaviti mornaricu” u članu jedan, stav osam, Kogres se usmerava da da mandat privatnom sektoru putem Pisma odmazde i represalija (Letter of marque and reprisal), što je praktično bila dozvola za lov privatnicima da presreću neprijateljska plovila.
Litanija neuspeha nabrojana iznad pruža obilje dokaza da je aktuelni status kvo neefikasan. Ekskluzivno državni pristup u inostranstvu je koban i podriva američki kredibilitet i odvraćanje.
Spoljna politika SAD treba da bude takva da nas naši prijatelji vole, naši rivali poštuju, a da naši neprijatelji strepe od nas. Umesto toga, naši prijatelji se plaše našeg samouništenja, rivali nas prestižu, a neprijatelji pucaju na nas bez posledica.
Američki privatni sektor uvek je bio bolji od vlade u rešavanju problema. Vreme je da se američki privatnici puste u spoljnu politiku kako bi se smanjili troškovi i obnovio kredibilitet Amerike.
Erik D. Princ je bivši oficir mornaričkih foka i osnivač privatne vojne kompanije „Blekvoter”.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Asia times
Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard
Naslovna fotografija: IAF/Alex Agronov
BONUS VIDEO:
