Kako u svom izveštaju od 10. februara ove godine primećuje (i na Zapadu uvažena) Centralna banka Rusije, početkom 2023. ekonomski trendovi u zemlji se razvijaju povoljnije nego što su oni očekivali u oktobru i drastično bolje nego što su sami predviđali u februaru ili martu 2022. Više optimistične nego pređašnje projekcije za privredu Rusije imaju i MMF i Svetska banka, kao i institucije na nivou EU ili SAD.Centralna banka Rusije ima čak nešto konzervativnije procene od MMF-a, budući da, posle umerenog pada privredne aktivnosti u 2022. od 2,5%, predviđa stagnaciju tokom ove godine (tj. rast između -1% i +1%, dok MMF projektuje +0,3%). U 2024. se očekuje rast od 1,5% – što je opet konzervativnija procena od MMF-ovih +2,1%, a u 2025. BDP će se povećati 2%. Projektovano je da će robni izvoz znatno pasti u ovoj u odnosu na 2022. godinu (sa 628 na 507 milijardi dolara), dok će robni uvoz porasti (sa 346 na 384 milijardi dolara), time drastično smanjujući suficit tekućeg računa platnog bilansa (sa 227 na 66 milijardi dolara).
Međugodišnja inflacija od 11,8% sredinom februara je tek nešto viša od iznosa u zemljama Zapadne Evrope. Centralna banka Rusije prognozira da će inflacija na kraju 2023. biti u rasponu od 5% do 7%, da bi na kraju sledeće godine pala na 4%. Međutim, nešto pesimističnije prognoze ukazuju da će rastuće nestašice dovesti do povećanja tražnje i inflacije od 7,5% krajem 2023.
Dobri pokazatelji
Svi ovi pokazatelji i projekcije izgledaju dosta dobro za državu koja je izolovana od dela sveta (Zapada) na koga se ekonomski primarno oslanjala do februara prethodne godine. Ključni faktor ekonomske izdržljivosti Rusije je njena sposobnost da i pored embarga održi devizne prilive od prodaje energenata. Dok se fizički obim izvezene nafte iz Rusije u 2022. blago uvećao, prosečna cena „Urala“ snažno je padala, posebno od oktobra. Obim izvoza gasa se skoro prepolovio, padajući sa 185 na 101 milijardi m3 (u 2023. se očekuje dalji pad za oko četvrtinu), ali je prosečno trostruko viša cena omogućila veće izvozne prihode.
Pored skoro potpune i iznenađujuće brze trgovinske preorijentacije na Istok, dobar deo objašnjenja za stabilnost ruske privrede leži u snažnoj investicionoj aktivnosti. Odluka da se snažno budžetski podstaknu investicije u industriji sasvim je racionalan odgovor moskovskih ekonomskih planera, čime je, i pored rizika da se naruši finansijska stabilnost (usled time uslovljenog snažnog rasta javne potrošnje), znatno podstaknuta aktivnost u industriji, građevini i uslužnim delatnostima. Za zemlju koja ima jedan od najnižih javnih (i spoljnih) dugova u svetu, fiskalna ekspanzija i posledični budžetski deficit je prirodan odgovor na postojeće stanje. Na kraju krajeva, Američki građanski rat, Ruska revolucija, Napoleonovi ratovi, Prvi i Drugi svetski rat su svi do jednog finansirani dramatičnim rastom državne potrošnje, te posledičnom monetarnom ekspanzijom i Kremlj je to dobro shvatio. S tim povezano, ne treba da čudi i aktivna monetarna politika, te održavanje kreditne aktivnosti na visokom nivou.
Ono što Moskvi otežava situaciju, a posledica je sankcija Zapada, jeste da je kapacitet za proširenje proizvodnje ograničen usled nedostatka kritičnih uvoznih komponenti. Stoga nije čudno da Zapad, prepoznajući ove probleme Kremlja, preduzima napore da Rusiji onemogući da dođe u posed high-tech proizvoda (na šta se i odnosi 10. paket sankcija Rusiji od EU).
Svojevrstan problem Rusije je i rekordno niska nezaposlenost, koje je posledica povećanja potražnje za radnicima (uglavnom linijsko osoblje i krizni menadžeri) usled promena u poslovnim procesima, te zbog pada ponude usled mobilizacije i emigracije. Pored nedostatka radne snage, stalna tehnološka ograničenja i slaba spoljna tražnja biće glavni faktori koji usporavaju tranziciju privrede ka održivom rastu.
Glavni pokretači BDP-a, gledano po delatnostima, biće oporavak trgovine, građevinarstva i inženjeringa u okviru vojno-industrijskog kompleksa, dok će delatnosti povezane sa ekstrakcijom resursa ostati u recesiji, budući da prilagođavanje sankcijama zahteva vreme.
Strukturna transformacija
Ekonomija Rusije se pokazala iznenađujuće otpornom, dovodeći u pitanje efikasnost zapadnog embarga. Ruska privreda se brzo prilagodila drastičnim promenama spoljnih uslova zahvaljujući brzoj stabilizaciji finansijskog sistema (posle inicijalnog šoka u martu), brzoj preorijentaciji lanaca snabdevanja i logistike, kao i paketu podrške Vlade.
Krajem 2022. i početkom 2023. intenzivirala se aktivnost prvenstveno u prerađivačkoj industriji, agraru (zabeležena je i rekordna žetva, te porast stočarstva), što se pozitivno odrazio na proizvodnju hrane i veći deo prehrambene industrije, građevinarstvo, kao i potrošačke usluge (čija se ekspanzija može pripisati rastu agregatne tražnje). Ipak, zbog još uvek slabe globalne potražnje i stalnih novih sankcija koje ometaju izvoz, potražnja za ruskim izvozom opada, dovodeći trenutnu pozitivnu ekonomsku dinamiku u opasnost.
Strukturna transformacija privrede ogleda se u rastu ulaganja države, ali i u usporavanju investicija privatnog sektora. Ukupan skor investicija je pozitivan budući da su one imale iznenađujući rast od skoro 6% u 2022, a procenjuje se da će u ovoj godini, iako stagnantne, upravo one biti zaslužne za očekivani rast industrije od 2%. Pesimističnija je procena Bloomberg Economics koji predviđa da će se investicije u osnovna sredstva usled smanjenja korporativnih zarada smanjiti za 5% u 2023. zbog očekivanog pada izvoznih, odnosno budžetskih prihoda.
Upravo se porast poslovnih investicija pokazao ključnim za sprečavanje drastičnijeg pada BDP-a i održavanje ratnih napora (brojni su primeri firmi u odbrambenom sektoru koje rade u tri smene kao što je Uralvagonzavod).
Nicanje novih preduzeća
Velike i male kompanije su investirale zamenjujući stranu opremu i softver ili su usmeravale novac u izgradnju novih lanaca snabdevanja. Prema nalazima Centralne banke Rusije, velika većina preduzeća je ili povećala investicije ili ih zadržala na nepromenjenom nivou u 2022. Dodatno, kako je zemlja pokušavala da se izbori sa nestašicama izazvanim sankcijama, nicala su nova privatna preduzeća, od kojih su mnoga podržana državnim kreditima ili subvencijama. Na primer, u regionu Pskov gradi se pogon koji će proizvoditi industrijske baterije kako bi zamenili uvozne, u Čuvašiji se planira izgradnja kompanije koja će proizvoditi vodonik-peroksid u količinama koje bi trebalo da u potpunosti zadovolji domaću potražnju, a u blizini Moskve počela je izgradnja pogona za proizvodnju hidraulične opreme i lekova.
Svi ovi napori učinili su da pad ukupne industrije bude minimalan: 0,6%, prema Rosstatu. Proizvodnja gotove metalne robe (koja uključuje oružje, bombe i municiju) porasla je za 5% u prvih 11 meseci prošle godine, dok se produkcija računara, elektronskih i optičkih proizvoda povećala za 4%. Upravo zahvaljujući uticaju sankcija i drugih ograničenja na uvoz, podstaknuta je štamparska i farmaceutska industrija. Proizvodnja ostalih vozila i opreme blago je pala, ali sa rastućim trendom na kraju 2022. Rast je postignut i u proizvodnji veštačkih đubriva gde je Rusija, ne računajući Belorusiju, svetski lider.
Pomenuta postignuća su u oštroj suprotnosti sa padom uočenim u glavnim civilnim sektorima. Naime, aktivnost u auto-industriji se skoro prepolovila (mnoge fabrike automobila su zatvorene jer nisu mogle da obezbede delove iz Nemačke, Francuske, Japana i Koreje), tekstilna i drvna industrija pale su za 10% ili više, a hemijska proizvodnja je smanjena za 4%. Produkcija čelika pala je za 7% u 2022, što, s obzirom na snažan pad u auto-industriji, i nije tako loš rezultat.
Iako je izvoz nuklearne tehnologije i goriva porastao za više od 20% u 2022, udeo ove vrste ino-plasmana je marginalan, ali ima snažan simbolički uticaj i pomaže održavanje izvesnog uticaja Moskve, od Egipta i Irana do Kine i Indije.
Tokom 2022. preduzeto je više od 300 mera u okviru plana podrške privredi pred sankcijama. Sredstva koja vlada i kompanije sada ulivaju u ekonomiju odražava hitnost razvoja nove trgovinske logistike nakon napuštanja ruta ka zapadnim tržištima. Gasprom, na primer, udvostručio je svoj investicioni program, sa planom da se kapitalna potrošnja podigne na rekordni nivo u 2023. kako bi se finansirala preorijentacija izvoza na Istok. Dodatno, Rusija i Kina pripremile su nacrt međuvladinog sporazuma o isporuci dodatnih deset milijardi kubnih metara gasa godišnje rutom „Daleki istok“.
Pomeranje logistike
Geografska preorijentacija navela je i proizvođače sirove nafte i derivata da investiraju u transportnu infrastrukturu i tankere. Iskoristivši ogroman neočekivani prihod od visokih cena robe, rudarski sektor je postao veliki pokretač investicija prošle godine („Severstal“ PJSC i proizvođači čelika zadržali su kapitalnu potrošnju gotovo nepromenjenom).
Državni zajmodavci kao što su VTB i Ruska poljoprivredna banka ulažu u zamenu stranog softvera lokalnim rešenjima. Četiri od pet kapitalno najintenzivnijih sektora povećala su investicionu potrošnju: nauka i tehnologija za 33%, nekretnine za 12%, saobraćaj za 11%, rudarstvo za 10%, dok je prerađivačka industrija imala marginalan pad kapitalnih izdataka (-1%). Povećana uloga države znači da je kapital konačno postao dostupan sektorima koji dugo žude za investicijama.
Deo strukturne transformacije ruske ekonomije je i pomeranje logističkih operacija. Na primer, većina kontejnerskih brodova prestala je da prevozi robu poput telefona, mašina za pranje veša i delova automobila u Sankt Peterburšku luku. Umesto toga, ti proizvodi se prevoze kamionima ili vozovima iz Belorusije, Kine i Kazahstana, dok se ruska industrijska roba i strana elektronika sada transportuju iz Istanbula do Novorosijska. Porast trgovine sa susedima i saveznicima sugeriše da zemlje poput Turske, Kine, Belorusije, Kazahstana i Kirgizije obezbeđuju mnoge kritične proizvode za Rusiju.
Usled sankcija Zapada, ruski izvoz preko dve železničke trase koje vode na Daleki istok, pre svega u Kinu (Transsibirska i BAM), snažno se uvećao, dok luke na Dalekom istoku dobijaju daleko veći značaj, što nameće potrebu za dodatne državne investicije u ovoj oblasti. Kada je u pitanju infrastruktura, prioritet među autoputevima je dobila crnomorska deonica Džuba-Soči, kritična za razvoj turizma.
Važnost šverca
Ruske kompanije pokazale su visok stepen fleksibilnosti i prilagođavanja novim uslovima. To važi i za ona preduzeća koja su se u proizvodnji oslanjala na uvozne materijale i komponente. Istraživanja ukazuju da se udeo preduzeća kojima nisu potrebni uvozni proizvodi povećao na 16% krajem 2022. godine, nakon 9% u junu 2022. Važnu ulogu je odigralo pokretanje mehanizma „paralelnog“ uvoza. Naime, iako je ukupan obim takvog uvoza generalno nizak (manje od 10%), on je omogućio brojnim kompanijama da obezbede zalihe kritičnih materijala i komponenti, te da nastave proizvodnju. Što je veoma važno, Rusija ima pristup i poluprovodnicima, čiji je uvoz tokom 2022. čak porastao za 36%. S tim u vezi, Kina ne samo da je tokom 2022. postala najvažniji trgovinski partner Rusije, već i glavni dobavljač poluprovodnika i integrisanih kola.
Iako je za sada tek 9% kompanija sa sedištem u EU i G7 prodalo svoje ruske filijale (npr. velike maloprodajne kompanije, kao što su Unilever, Colgate, P&G, nastavile su svoje poslovanje u Rusiji, kao i brojne evropske banke uključujući Raiffeisen i UniCredit), nema sumnje da je decoupling sa Zapadom trajne prirode. Posledično, troškovi će vremenom rasti i Rusija će morati da plaća skuplje (već su česti navodi ruskih potrošača frustriranih skupom ili lošom robom, od mleka i kućnih aparata do kompjuterskog softvera i lekova).
Naravno, supstitucija ili geografska preorijentacija uvoza, koja je nužni deo strukturne transformacije privrede Rusije, zbog odsustva mnogih uvoznih roba dovodi do rasta zasnovanog na manje sofisticiranoj tehnologiji. Dodatno, pomeranje javne potrošnje ka investicijama ima za cenu stagnaciju životnog standarda i potrošnje. Pored toga, iako će povećani budžetski rashodi dodatno podržati tražnju u privredi, njihov fiskalni multiplikator (odnosno doprinos srednjoročnom rastu privrede) može se pokazati kao nizak zbog pomeranja struktura rashoda prema manje produktivnim. Istovremeno, smanjenje vrednosti ruskog izvoza negativno utiče na profit kompanija i obim priliva u budžet kroz poreze, dividende i druge kanale.
Heli Simola tvrdi da će se Rusija suočiti sa erozijom svog dugoročnog potencijala rasta. Već slaba demografska struktura pogoršana je ratom usled žrtava, mobilizacije i emigracije. Investicije su otežane neizvesnošću i ograničenim pristupom stranom kapitalu, a nedostatak pristupa zapadnoj tehnologiji negativno utiče na produktivnost. Posledično, dok je 2013. prema MMF-u potencijalni rast BDP-a Rusije u naredni pet godina bio procenjen na 3,5%, oktobra 2022. ista institucija je procenila isti na skromnih 0,7% godišnje.
Pesimistično je i predviđanje KSE Instituta, čiji saradnici očekuju da će se ruska zarada od nafte i gasa (glavni budžetski prihod Ruske Federacije) prepoloviti u 2023, te da će nepodsticajno spoljno okruženje gurati rublju ka depresijaciji povećavajući inflatorne pritiske.
S druge strane, postoje brojni dokazi da su stvarni diskonti na naftu „Ural“ daleko manji od zvanično prijavljenih, dok bi cena sirove nafte mogla rasti od sredine 2023. Na primer, sama najava Kremlja da će smanjiti proizvodnju sirove nafte od marta za pola miliona barela već je dovela do znatnog rasta cena sirove nafte.
Dodatno, jačanje kineske tražnje, zajedno sa slabim ulaganjima u novu naftu, moglo bi da utiče na rast cene „Brenta“ na 100 dolara u drugoj polovini ove godine, a u takvom scenariju, cena „Urala“ bi takođe proporcionalno porasla.
Naftna alhemija
Kina i Indija kupuju veći deo ruske nafte, ali je iznenađenje da je skočio obim tereta sa nepoznatim odredištima. Ruska sirova nafta se dominantno izvozi kroz „sive“ kanale, koji ne priznaju „cap“, ali nisu nelegalni, jer samo koriste nezapadnu logistiku i isporučuju u zemlje koje nisu deo blokade. Ova neprozirna i disperzovana infrastruktura oslanja se na tri glavna stuba: novu grupu trgovaca, ogromnu i rastuću flotu tankera i nove izvore finansiranja.
Ruski proizvođači i prodavci nafte su se delom preselili u zemlje Zaliva (Dubai). Najveći deo njih nema istoriju trgovine (ruskom) naftom, a insajderi sumnjaju da iza većine njih stoje ruske državne firme. Oni upravljaju već ogromnom ruskom „sivom“ flotom koja broji 360 brodova ili 16% globalnog inventara tankera za naftu, od kojih su mnogi stari više od 20 godina. Neke procene ukazuju da i kada bi svi zapadni brodovi izbegavali tip nafte „Ural“, ta flota bi bila dovoljna da održi ruski izvoz sirove nafte na sadašnjem nivou. Ipak, analitičari „Ristada“ procenjuju da će Rusiji, koja je u decembru svojoj floti dodala više od 100 tankera (jer rute ka Aziji traže znatno više vremena), biti potrebno još 140 brodova za održavanje tokova nafte.
Izgleda da se ova siva trgovina podstiče kreditima ruske države (čime su izbegnute najveće svetske banke, koje su zapadne). Obezbeđivanje osiguranja je bilo nešto teže, ali su od decembra ruske firme (verovatno pomognute državnim novcem), često nove u brodarstvu, ušle u posao da obezbede osiguranje tereta i plovila. Posrednici na sivom tržištu, koji pokrivaju troškove kao što je transport, nude kanal za usmeravanje novca na račune ofšor kompanija na koje Kremlj verovatno može da utiče.
Sankcije na naftne derivate uvedene 5. februara daće značajan podsticaj sivoj trgovini. Naime, kako je ruska flota za prevoz takvih proizvoda mala, to implicira da će Moskva pokušavati da proda što više sirove nafte na sivom tržištu.
Dodatno, „crna“ trgovina, koju su isprobali i testirali proizvođači kao što su Iran i Venecuela, odvija se tako što tankeri (preimenovani i prefarbani), stari i po pola veka, plove do tajnih kupaca sa isključenim transponderima. Oni često prolaze preko prometnih terminala gde se njihova nafta meša sa drugom, što otežava otkrivanje. Oman i UAE, na primer, u prvih deset meseci 2022. uvezli su više ruske nafte nego u prethodne tri godine zajedno, što implicira da su mešali naftu i preprodali istu Evropi.
Trošenje deviznih rezervi
Analitičari koje je anketirala Izvestija početkom februara očekuju da bi budžetski deficit Ruske Federacije mogao biti do 2,5 miliona rubalja veći od planiranog, dostižući 5 biliona rubalja ili 71 milijardu dolara (oko 4% BDP-a). Razlozi za to su, pored usporavanja globalnog rasta usled geopolitičkih napetosti, i projektovan pad budžetskih prihoda od nafte i gasa za 24%.
Indikativan je visok obim deficita federalnog budžeta u januaru, pre svega usled snažnog rasta javne potrošnje (za 59%). Ipak, korišćenje sredstava Fonda nacionalnog blagostanja (FNB) izvesno će obezbediti stabilnost budžetskog sistema (njegova sredstva su iznosila 154 milijardi dolara 1. februara 2023, ili 7,2% BDP-a). Inače, deo FNB-a u juanima, koja se smatraju najlikvidnijim sredstvima kojima raspolaže Rusija, procenjuju se na 45 milijardi dolara i bio bi dovoljan za finansiranje fiskalnog deficita u naredne tri godine. Dodatno, Ministarstvo finansija deficit finansira i kroz zaduživanje na domaćem tržištu, putem emisije obveznica.
Za budžet je posebno važan kurs rublje. Naime, iako većina ekonomista smatra da je jaka i stabilna moneta bolje rešenje za privredu preorijentisanu na domaću potrošnju, slabljenje valute pozitivno utiče na budžetske prihode (usled inflacije) i izvoznike. Prema ruskoj rejting agenciji „Ekspert RA“, prosečan kurs rublje u 2023. biće 75, a u pesimističkom scenariju 80 rubalja za dolar (17. februara 2023. iznosi 74,8), znatno više od projekcije ruskog Ministarstva za ekonomski razvoj (68,3).
Inače, budžetski i kompanijski prihodi od izvoza gasa su godinama trostruko manji od onih ostvarenih od nafte i naftnih derivata, iako se po medijskim natpisima moglo pretpostaviti da je obrnuto. Gaspromovi prihodi od prodaje gasa u inostranstvu u januaru ove godine su dvostruko niži od onih u istom mesecu lane, a prognoze izvoza i prosečnih cena gasa dominantne ruske gasne kompanije ukazuju na to da će se izvoz te firme skoro prepoloviti u 2023.
Ključni razlog jeste to što je prodaja u EU pala na tek petinu. Ipak, i dalje tri puta više cene u poređenju sa višegodišnjim prosekom (Vlada Ruske Federacije je projektovala 700 dolara za hiljadu m3 za 2023), povećanje prodaje LNG-a, planovi o izgradnji dodatnih gasovoda ka Kini (gde bi isporuka mogla tokom 2030-ih da dostigne skoro dve trećine one koja je išla u EU), a posebno realizacija obimnog plana o izgradnji 24.000 km gasovoda koji će obezbediti ovaj energent za 538 hiljada stanova u Rusiji do 2025, ublažiće štetu nastalu gubitkom evropskog tržišta.
Promena globalne moći
Embargo nije ispunio očekivanja Vašingtona jer je Kremlj svoj glavni izvozni proizvod, sirovu naftu, uspeo da prodaje na alternativnim tržištima (Kina, Indija, Turska), što je i pored smanjenih prihoda po tom osnovu (usled popusta od oko 20% u proseku) omogućilo Moskvi da bez problema finansira svoje uvozne potrebe, te da „održi ekonomiju na nogama“. Razlog za to su dobri odnosi Rusije pre svega sa Kinom, koja je prepoznala rizike kojima bi i sama mogla biti izložena ako bi se pridržavala „saveta“ Bele kuće da se distancira od „agresivnog suseda na severu“.
Naime, tehnološki embargo sa kojim se Kina suočava već od 2018. sasvim je dovoljna opomena, kao i de fakto nepriznavanje suvereniteta nad Tajvanom. Ono što je Pekingu omogućilo da ignoriše zahteve Zapada da ne povećava trgovinu sa Rusijom je sama veličina kineske ekonomije i njena kritična važnost za zemlje Zapada.
Posledično, da se rat ovih razmera desio 2014, posle pripajanja Krima, sasvim je moguće da Moskva ne bi imala podršku Pekinga (čija je veličina ekonomije tada bila skoro dvostruko manja nego danas), što bi je privredno urušilo. Blagonaklon stav drugih zemalja prema Rusiji, posebno Indije i Turske, ne bi verovatno bio moguć bez isto takvog pozicioniranja Kine, budući da bi pretnja sankcijama tim zemljama bila realno ostvariva.
Ono što se nameće kao zaključak da se globalna ekonomija znatno promenila u proteklih devet godina, te da je drastičan rast kineske industrije i spoljne trgovine, koja više nije samo bazirana na proizvodima niske i srednje tehnologije, doveo tu zemlju u poziciju da postane kritično važna za skoro sve države na planeti.
Naravno, Zapad bi verovatno izolovao Kinu u slučaju rata za Tajvan, ali bi troškovi bili tako visoki da bi dugotrajna globalna kriza postala neizbežna. S ovim povezano pitanje koje se često nameće: zašto se Putin odlučio na ovako riskantnu akciju, barem delimičan odgovor nalazi u dramatično povećanoj globalnoj ekonomskoj ulozi Pekinga, uz neuspeli pokušaj Brisela i Vašingtona da podrži opoziciju u Belorusiji 2020. koji je „bacio Lukašenka u naručje Kremlja“.
Izvor RTS Oko
Naslovna fotografija: Yuri Kochetkov/EPA-EFE/Shutterstock
BONUS VIDEO:
