Rat kultura između levo-liberalnih i konzervativnih struja u zapadnom svetu minulih meseci prelama se i kroz odnos prema Hamasu, i uopšte bliskoistočnom konfliktu. U Nemačkoj je društvena neprihvatljivost bilo kakve kritike poteza izraelske vlade minula dva i po meseca narasla do neslućenih razmera, tako da ni Jevrejima nije dozvoljeno da kritikuju Izrael, dok je svaka palestinska zastava ili priča o patnji palestinske dece, kao po pravilu, shvaćena kao podrška Hamasovim teroristima. Kada se na to dodaju brojni neuspesi na poljima na koja su Nemci tradicionalno bili izuzetno ponosni, neminovno se nameće zaključak da je Nemačka ušla u krizu identiteta u kojoj traga za sopstvenom vrlinom, nalazeći je najviše u nekritičkoj podršci Izraelu pod okriljem osećaja istorijske odgovornosti za nacističke zločine nad Jevrejima. Pa i po cenu suzbijanja slobode izražavanja političkog mišljenja i širenja islamofobije.
***
Uručenje prestižne nagrade „Hana Arent” za političku misao rusko-američkoj novinarki, književnici i aktivistkinji Maši Gesen – samo 10 dana nakon što je Rusija protiv nje podigla poternicu – verovatno bi bila sasvim očekivana crtica u sukobu Zapada i Rusije da laureatkinja zbog svojih kritika naprasno nije postala sporna i u Berlinu.
Dok je Moskvu naljutila svojim izjavama o zverstima ruske vojske u ukrajinskom gradu Buči, u Nemačkoj je postala sporna kada je u Njujorkeru objavila esej u kojem je osudila Hamasove napade 7. oktobra, ali istovremeno kritikovala izraelsko bombardovanje Pojasa Gaze – uporedivši ga po destruktivnosti sa nacističkim likvidacijama jevrejskih geta u istočnoj Evropi.
Nisu joj pomogli ni jevrejsko poreklo, niti dugogodišnji rad kao aktivistkinje za ljudska prava, jer za nemačku mejnstrim scenu ona je učinila neoprostiv greh – kritikovala je politiku vlade Izraela. Nezavisni, međunarodni žiri je odluku o dodeli nagrade doneo još u avgustu što je, prema priznanju Fondacije „Hajnrih Bel”, bilo nemoguće opozvati. Ali su se zato finansijeri novčanog dela nagrade – grad-pokrajina Bremen i pomenuta fondacija koja je povezana sa strankom Zeleni – potrudili da je kanseluju, to jest društveno „ukinu”.
Fondacija je komentare Maše Gesen opisala kao „neprihvatljive”, te da „nisu doprineli razumevanju sukoba”, dodajući da se povlači sa svečanosti dodele nagrade. Nakon toga je isto učinila i vlast u Bremenu, otkazavši planiranu veliku svečanost u gradskoj većnici. Više niko nije pričao o njenoj „novinarskoj predanosti izveštavanju o Rusiji” – što je bio razlog za dodelu nagrade – već o tome da li je prikladno porediti Gazu i geta u Drugom svetskom ratu.
„Ako poredite Gazu sa getom, onda je razlika – i to najvažnija razlika – to da Jevreji koji su bili u getu nisu bili, da tako kažemo, ljudski štit militantnih boraca”, deo je argumentovanja šefa Fondacije Jana Filipa Albrehta, koji je pak u na Tviteru koji dan kasnije retvitovao neki drugi tekst lista Tagescajtung, u kojem jedan od sagovornika Hamasov napad 7. oktobra opisuje kao „mini-Holokaust”.
Identitetska kriza
Iz ovog i mnogih drugih primera čini se očiglednim da za Nemce ipak nije toliki tabu da se Holokaust koristi za poređenje sa nekim drugim zločinom. Međutim, bespogovorna zaštita Izraela i svojevrsna društvena neprihvatljivost bilo kakve kritike poteza izraelske vlade minula dva i po meseca u Nemačkoj je narasla do neslućenih razmera. Do razmera u kojoj ni Jevrejima nije dozvoljeno da kritikuju Izrael, dok je svaka palestinska zastava ili priča o patnji palestinske dece, kao po pravilu, shvatana kao podrška Hamasovim teroristima.
Kada se na to dodaju brojni neuspesi na poljima na koja su Nemci tradicionalno bili izuzetno ponosni, neminovno se nameće zaključak da je Nemačka ušla u krizu identiteta u kojoj traga za sopstvenom vrlinom, nalazeći je najviše u nekritičkoj podršci Izraelu pod okriljem osećaja istorijske odgovornosti za nacističke zločine nad Jevrejima. Pa i po cenu suzbijanja slobode izražavanja političkog mišljenja i širenja islamofobije.
Situaciju u Nemačkoj dodatno komplikuje i to što se u zapadnom svetu rat kultura između levo-liberalnih i konzervativnih struja minulih meseci prelama i kroz odnos prema Hamasu, i uopšte bliskoistočnom konfliktu. Pa je za jedne Hamas bezmalo deo antikolonijalnog pokreta za slobodu, dok su za druge svi Palestinci, ali i svi muslimani, automatski okrivljeni za antisemitizam ukoliko javno ne osude Hamas i priznaju pravo Izraelu na postojanje.
Poređenje sa Holokaustom
Nagrada koja nosi ime jedne od najuticajnijih filozofkinja i političkih teoretičarki totalitarizma 20. veka ipak je dodeljena Maši Gesen. Doduše, u maloj sali u kojoj je jedva moglo da stane 50 osoba, koju je štitila policija.
I dok su organizatori pokušali da budu optimistični, ističući da je reč bila o „zbijenom događaju u malom formatu”, ali da je bio „vrlo plodonosan oblik dijaloga” koji je pokazao „da je moguće razgovarati o kontroverznim temama i procenama na dobar način” – van te male bremenske sale kritika poteza Vlade Izraela je i dalje izuzetno nepoželjna i suzbijena.
Ipak, bura koja se digla oko laureatkinje naterala je i nemačke medije da joj direktno postave pitanja i otvore debatu i o tome da li je u redu porediti Holokaust sa drugim zločinima, uzimajući u obzir jedinstvenost ovog nacističkog zločina nad Jevrejima. Doduše, intervjui su usledili tek kada je Gesenova u jednoj objavi na Tviteru primetila da je za izjavu zovu novinari širom sveta, ali ne i nemački, koji objavljuju komentare o događaju bez da je upitaju da objasni svoje stavove.
Gesen je istakla da smatra da posebnost Holokausta upravo znači da ga uvek treba porediti sa drugim stvarima: „To je bukvalno suština fraze ‘Nikad više’. Mi, ljudi koji živimo u 2023. godini, nismo ni inteligentniji ni moralniji od ljudi pre 80-90 godina. Jedina razlika između njih i nas je u tome što je za nas Holokaust već prošlost. Poređenje stvari koje su se desile u toku ili pre Holokausta sa stvarima koje se dešavaju danas naša je najbolja šansa da sprečimo da se Holokaust ponovi”, objasnila je Gesen za dnevni list Frankfurter rundšau, dodajući da njen esej nije zamišljen kao provokacija već da smatra da „imamo moralnu obavezu da pravimo poređenja”.
S druge strane, izraelska ambasada u Berlinu ju je optužila da koristi svoj jevrejski identitet i činjenicu da joj je otac ubijen u Holokaustu (u stvari, pradeda Maše Gesen je ubijen u Holokaustu) da bi dokazala da je u pravu, „dajući municiju dobro poznatim korisnim idiotima za demonizaciju i delegitimizovanje Izraela”.
Slučaj Hane Arent
Ove i druge kritike su doveli i do pitanja da li bi sama Hana Arent zbog svojih stavova prema potezima izraelske države u današnje vreme bila proglašena dostojnom nagrade koja nosi njeno ime. Iako je 1930-ih godina prošlog veka Arentova bila ubeđeni cionista, kasnije je počela da cionističku ideju nacionalne države tumači kao „imperijalistički projekat u stilu evropskih nacionalnih država” koji će jevrejski narod svuda učiniti manje sigurnim.
Osim toga, u decembru 1948. godine ona je sa Albertom Anštajnom i drugim uticajnim Jevrejima u SAD potpisala pismo objavljeno u Njujork tajmsu, u kojem se tvrdi da je izraelska partija Herut (iz koje će kasnije nastati današnji Likud Benjamina Netanjahua) „po svojoj organizaciji, metodama, političkoj filozofiji i društvenoj privlačnosti srodna nacističkim i fašističkim partijama”.
Sedam godina kasnije, ona će iz Jerusalima pisati da je u izraelskoj nacionalnoj državi „mentalitet geta u punom cvatu” te da oni „tretiraju Arape, one koji su i dalje ovde, na način koji bi sam po sebi bio dovoljan da okupi ceo svet protiv Izraela”.
Gesenova podseća da Arentova možda nije koristila reči „doseljenik-kolonizator”, ali da je bila „veoma kritična prema izraelskom projektu naseljavanja kolonijalne nacionalne države”.
„Hana Arent je proučavala totalitarizam – koji je smatrala novim oblikom vladavine. Za nju je bilo veoma važno da potraži prve znake toga u drugim zemljama. U tom pogledu, Hana Arent u Nemačkoj danas verovatno ne bi dobila nagradu ‘Hana Arent’”, rekla je Maša Gasen, ističući da u današnjoj Nemačkoj postoji „kultura ućutkivanja”.
Nesloboda izražavanja
Da je u Nemačkoj narasla atmosfera u kojoj svako mora da pazi kada izražava svoje mišljenje i van konteksta Izraela, Jevreja i bliskoistočnog sukoba – svedoče i upravo objavljeni rezultati istraživanja javnog mnenja o slobodi izražavanja političkog mišljenja. U istraživanju Instituta „Alensbah” i Instituta za istraživanje medija „Medija Tenor”, prvi put u poslednjih 70 godina utvrđeno je da više Nemaca smatra da treba biti oprezan prilikom iznošenja svojih političkih stavova od onih koji to rade slobodno.
Na pitanje da li imaju osećaj da se u Nemačkoj danas može slobodno izražavati svoje političko mišljenje ili je bolje biti oprezan – čak 44% ispitanika je reklo da je bolje biti oprezan. Tek 40% ispitanika reklo je da se može slobodno govoriti, što je rekordno nizak rezultat.
I dok desno orijentisani novinari i analitičari – poput bivšeg glavnog urednika Bilda, Julijana Rajhelta – smatraju da je to „rezultat levo-zelene politike i propagande”, detaljan uvid u rezultate ovog istraživanja minulih decenija ukazuje da je oštar pad u indeksu slobode krenuo u vreme demohrišćanske vlasti kancelarke Angele Merkel.
Na početku Merkelinog mandata, 2011. godine dve trećine nacije bilo je spremno da slobodno izrazi svoje političko mišljenje. Tačno 10 godina kasnije – u trenutku kada kancelarka odlazi u političku penziju – došlo se do toga da je u istom istraživanju tek 45% ispitanika reklo da ima slobodu da izrazi svoje političko mišljenje, dok je 44% reklo da je bolje biti oprezan.
Politička korektnost
Indeksi slobode minulih godina daleko su od, na primer, 1971. godine, kada se 83% ispitanika osećalo politički slobodnim.
„Od pada Berlinskog zida – kada je 1990. godine 78% Nemaca odgovorilo na ovo pitanje izuzetno samouvereno – vrednosti su stalno padale. Prvo sa Šrederovom vladom, zatim pod Merkelovom, da bi svoju istorijsku najnižu tačku indeksa slobode dokumentovali na polovini mandata vlade semafor-koalicije”, ističu autori studije, koji su primetili da se povećani oprez pri izražavanju političkih stavova primećuje kod pripadnika svih političkih stranaka – izuzev jedne.
Samo glasači Zelenih čvrsto veruju da u Nemačkoj postoji neograničena sloboda izražavanja, pa 75% njih kaže da može slobodno da govori, a samo 19% preporučuje oprez – što je dva do tri puta manje u odnosu na pristalice ostalih partija.
Za razliku od pristalica Zelenih, čak 62% pristalica Alternative za Nemačku (AfD) smatra da više ne može da se slobodno govori. Slede pristalice Liberala (FDP) sa 57%, Socijaldemokrata sa 46%, Levice sa 45% i Demohrišćanskog bloka (CDU-CSU) sa 43%.
Autori studije upozoravaju na posledice „političke korektnosti i erozije subjektivne slobode izražavanja”, ističući da je očigledno da je „ton javne debate postao oštriji i netolerantniji u odnosu na prethodne decenije, barem po pitanju određenih tema”.
Zeleni mehur
Pojavu da su pristalice Zelenih jedine toliko uverene u slobodu izražavanja – prema oceni komentatora Tobijasa Rigela – lako je objasniti.
„Mnoge političke inicijative Zelenih su od strane mnogih novinara velikih nemačkih privatnih i javnih medija agresivno zaštićene od ozbiljnih kritika, uključujući teme o ponovnom naoružavanju, suočavanju sa COVID-19, raskidu sa Rusijom bez obzira na posledice po građane, (uvozu) tečnog prirodnog gasa (LNG) koji je suprotstavljen ‘zaštiti klime’, kao i snažne tendencije lobiranja za američke interese i generalno za eskalaciju militarizma”, ističe Rigel.
Rezultati ovog istraživanja, smatra on, dobro ilustruju „zeleni mehur” u kojem mnogi Zeleni u nedavnoj prošlosti „nisu prolazili kroz loša iskustva kroz koja prolaze mnogi kritički nastrojeni građani – a to je da od glavnih medija budu etiketirani kao radikalni i antidemokratski nastrojeni samo zato što su njihovi politički stavovi razlikuju od stavova savezne vlade i njenih lokalnih branilaca u mnogim velikim redakcijama”.
Rigel smatra da je ovaj rezultat zastrašivanja kritički nastrojenih građana poželjan, „jer je zgodno kada se toliko mnogo građana više ne usuđuje da iskaže svoju apsolutno opravdanu kritiku politike savezne vlade i sumnjivog formiranja mišljenja od strane velikog dela nemačkog medijskog pejzaža”.
„Očekivane krokodilske suze u vezi sa nalazima (studije) mogu se odbaciti kao licemerje, jer je zastrašivanje predvidljiva posledica otrovnog ponašanja mnogih nemačkih novinara i političara prema političkim neistomišljenicima”, navodi Rigel.
Prema njegovoj oceni, uobičajene priče o važnosti slobode izražavanja redovno su demaskirane blaćenjem, kulturom otkazivanja (cancel culture) i cenzurom: „Pritisak na one koji misle drugačije – na primer o temema ekonomskog poretka, antiruske ideologije, socijalnih pitanja ili poreza na bogate – uvek je bio veliki od strane mnogih političara. Ali su i tokom medijskog kreiranja mišljenja protiv onih koji misle drugačije o COVID-19 politici, razbijeni brojni tabui u vezi sa civilizovanom političkom debatom”.
Upitne nacionalne vrline
Povećani strah od iznošenja stavova dolazi u trenutku kada se sama Nemačka kao država – ali i Nemci kao nacija – nalaze pred brojnim izazovima i u potrazi za novim rešenjima. Može se čak reći da su u krizi identiteta, jer se odjednom urušava sve što predstavlja nacionalni ponos i vrline nemačke nacije, sve ono kako Nemačka sebe sagledava, ali i kako je često i drugi sagledavaju – od nemačke tačnosti, inovativnosti i znanja, preko stabilnih finansija i političke vlasti, do uspešne privrede i jake socijalne zaštite.
Znanje kao „vrlina nemačke nacije” je, sudeći prema rezultatima PISA testova, u slobodnom padu. Nedavno objavljeni rezultati testova u matematici, čitanju i prirodnim naukama pokazali su da je Nemačka ostvarila najgori rezultat otkad se rade ova istraživanja, zbog čega se sa 475 poena nalazi na proseku zemalja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OEBS), ali da je daleko od toga da ima sistem koji deci pruža funkcionalno obrazovanje.
Za ovaj neuspeh je brzo nađen „krivac”. I to ne u premalom ulaganju u školstvo i manjku nastavnog kadra – već u tome što su oko 40% školske dece migranti ili deca migranata, uključujući i tražioce azila, od kojih mnogi ne govore ili vrlo loše govore nemački jezik.
Posrtanju tačnosti kao „nemačke vrline” Nemci svakodnevno svedoče u već hroničnim i rekordnim kašnjenjima vozova nemačke železnice. Ni ekonomija nije kao nekad – jer Nemačka beleži rekordan broj proglašenih stečaja, kao posledice poremećaja tržišta nakon pandemije virusa COVID-19 i dramatičnog skoka cena energenata.
Istovremeno, sidro evropske finansijske stabilnosti – oličeno u nemačkoj državnoj kasi – naprasno je proteklih nedelja poljuljano odlukom Ustavnog suda Nemačke da proglasi neustavnim način na koji je nemačka vlada planirano zaduživanje od 60 milijardi evra za ublažavanje posledice pandemije preusmerila u fond za finansiranje tranzicije na zelenu energiju.
Političko-finansijsko rasulo dovelo je ne samo do natezanja unutar vladajuće koalicije, već su minulih meseci nastradala i pojedina socijalna davanja, koja su bila sinonim Nemačke kao socijalno tržišne ekonomije.
Sve to je stavilo pod znak pitanja i tradicionalnu stabilnost političke vlasti u Nemačkoj. Ne samo zbog razmirica između Socijaldemokrata, Liberala i Zelenih – već i rekordno male popularnosti ovih stranaka i samog kancelara. Stranke semafor-koalicije zajedno trenutno uživaju podršku tek 33% birača, dok je samo 17% birača zadovoljno radom Šolcove vlade. Sam Šolc uživa odobravanje tek svakog petog Nemca – što je rekordno nizak rejting nekog kancelara otkad se radi ovo sondiranje javnog mnjenja.
Svi ti silni neuspesi utiču na psihu nacije, čije elite su našle jednu oblast u kojoj dokazuju da su ispravni – a to je podrška Izraelu i odbrana izraelskih vlasti od bilo kakvih kritika.
Antisemitizam i islamofobija
Ta odbrana – koju je još Angela Merkel svrstala u sam državni razlog postojanja Nemačke – postoji već decenijama, ali sada su rasprave dobile intenzivniji oblik i novu dimenziju. Naprosto, to nije ona ista bura u javnosti koju je pre 11 godina izazvao Ginter Gras kada je u uskršnjem broju Zidojče cajtunga objavio poemu „Šta mora biti rečeno”, kojom je kritikovao izraelsko zveckanje oružjem protiv Irana, optužujući da bi „atomska sila Izrael mogla da satre ceo iranski narod” i da time „ugrožava već krhki mir u svetu”.
I Gras je tada sa svih strana bio kritikovan i optuživan za antisemitizam, ali cela debata i borba protiv njegovog navodnog antisemitizma nije dovodila do toga da u javnom govoru postane opšteprihvaćeno da su i pripadnici palestinskog naroda i uopšte poklonici Muhamedove vere kolektivno automatski osumnjičeni za antisemitizam.
Sve je krenulo od toga da su u oktobru i najmanji propalestinski protesti označavani u medijima kao prohamasovski. Hapšene su čak neke žene koje su same izlazile na pojedine berlinske trgove sa kartonskim plakatima na kojima je bila ispisana poruka protiv ubijanja palestinskih civila. Suzbijanje malih propalestinskih protesta samo je dovelo do njihovog omasovljenja, pri čemu je na njima ovog puta bilo i islamista.
Najpre u Bavarskoj – a potom i na nivou cele Nemačke – usledila je zabrana korišćenja slogana „Od reke do mora, Palestina će biti slobodna”, koji je označen kao navodni „antisemitski poziv da se Jevreji izbace iz Izraela”.
Uzalud su pojedine jevrejske organizacije objašnjavale da je ovaj uzvik nastao kao protivljenje represiji – kako jevrejske, tako i arapske vlasti na teritoriji istorijske Palestine – ali je činjenica da su ovu frazu koristili i hamasovci za mnoge bila dovoljna da je označe kao poziv na uništenje Izraela.
Usledilo je „otkazivanje” Palestinaca, što se odmah videlo po tome što je palestinska književnica Adanija Šibli obaveštena da joj Nemačka nagrada za literaturu za 2023, koja joj je ranije dodeljena, neće biti uručena na tradicionalnoj ceremoniji na Frankfurtskom sajmu knjiga. Kao razlog je naveden rat – ali očigledno je da nagrađeni roman nije bio „politički korektan” – budući da za temu ima ubistvo palestinske devojčice koje su 1949. počinili izraelski vojnici.
Potom su usledili zahtevi političara – od pokrajinskih, preko saveznog vicekancelara do predsednika Frank-Valtera Štajnmajera – da se muslimani u Nemačkoj javno i jasno distanciraju od antisemitizma, osude Hamas i priznaju pravo Izraela na postojanje. Drugim rečima, svaki musliman u Nemačkoj je automatski postao „sumnjiv”.
To je dovelo čak i do političkih zahteva da se u novom zakonu o državljanstvu uvede obaveza da novi državljani, prilikom dobijanja nemačkog državljanstva, potpišu odricanje od antisemitizma i priznanje da Izrael ima pravo na postojanje. Kao odgovor na propalestinske demonstracije, jedan od poslanika vladajućih Liberala je čak pozvao Bundestag da ukine strancima pravo da organizuju proteste i pravo na udruživanje.
Politika berlinskih kafića
Na stub srama je stavljena i Greta Tunberg zbog svojih simpatija prema Palestincima, a nemački ogranak ekološke organizacije „Frajdejs for fjučr” prekinuo je veze sa ovim međunarodnim pokretom upravo zbog njegove podrške Tunbergovoj.
Čak se i nemačka levica podelila oko izraelsko-palestinskog sukoba. Ove tenzije su došle do tako apsurdno velikih razmera da su čak i hipsterski kafići u Berlinu prinuđeni da na društvenim mrežama objave svoje stavove.
Tako je levičarski kafe „K-fetiš” objavio da „osuđuje narastajuće pumpanje antimuslimanskih i rasističkih sentimenata od strane nemačke vlade i medija, kojima pokušavaju da prikriju sopstveni antisemitizam”, istovremeno osuđujući „antisemitsko nasilje u svim oblicima”, te da „neće tolerisati antisemitizam u svojim redovima, kao što neće prihvatiti rasizam i antimuslimansku mržnju”.
Da komplikovanost ovakvog pozicioniranja bude još veća, ovaj kafić – koji vodi jedna levičarska komuna – istakao je i da oni nisu „protivnici nemačkog establišmenta”.
S druge strane, berlinska platforma za striming uglavnom tehno muzike otkazala je početkom novembra nastup dva di-džeja, koji nisu želeli da ispune zahtev organizatora da ne nose odeću kojom pokazuju svoju podršku Palestini.
Levičarski nastrojena tehno scena u Berlinu je burno reagovala, tako da je ova striming platforma – inače u vlasništvu Izraelaca koji žive u Berlinu – pokušala da saopštenjima smanji bes publike, ali ne odustajajući od stava da majica na kojoj je prikazana palestinska zastava i na arapskom ispisano „Palestina” predstavlja „odeću koja bi mogla da se tumači kao uvredljiva i kao poziv na uništenje Izraela”.
Trivijalizacija nacizma
U javnom prostoru u Nemačkoj je protiv Palestinaca, ili muslimana koji podržavaju Palestince – naprasno postalo dozvoljeno sve reći. Pa je tako lider opozicione Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Fridrih Merc rekao da se protivi eventualnom prihvatanju izbeglica iz Gaze, rečima da „mi ovde već imamo dovoljno mladih antisemitskih muškaraca”.
Tabloid Bild je naslovom pozvao na oduzimanje nemačkog pasoša Palestinki Rem Sahvil, jer je na svom Instagram nalogu okačila fotografiju na kojoj je mapa ukupne teritorije Izraela i Palestine sa srcem u njemu, uz hešteg „od reke do mora”. U pitanju je dvadeseddvogodišnja devojka, koja je svojevremeno sa svojih 14 godina nakratko postala poznata kada je u jednoj TV emisiji zaplakala, jer joj je tadašnja kancelarka Angela Merkel rekla da neće još dugo moći da ostane u Nemačkoj.
Ni nemački novinari na terenu nisu bili umereniji, pa je tako Tobijas Huh u svojim izveštajima govorio da svi pričaju o Hamasu kao počiniocu napada 7. oktobra, ali da je i „civilno stanovništvo Gaze aktivno učestvovalo, podržalo i promovisalo taj zločin”. I novinar i TV voditelj, Klaus Štrunc, se pobunio što se stalno ističe stradanje civila, rečima „da već postoji sumnja da li među odraslima u Gazi uopšte postoje civili, kakvo je naše razumevanje te reči”.
Opravdavanje etničkog čišćenja Gaze je u nemačkoj javnosti, očigledno, postepeno normalizovano, ali često dovođeno u vezu i sa nacističkom prošlošću. Pa je tako jedan ugledni konzervativni komentator podelio sliku razrušenog Univerziteta Alazar u Gazi uz komentar da je to „palestinska verzija uništenja Drezdena”, bezmalo ga opravdavajući. Vrhunac ovog trenda je nedavna izjava prvog čoveka medijske korporacije „Aksel Špringer” Matijasa Defnera, da je uzvik „Slobodna Palestina” zapravo novi „Hajl Hitler”.
U moru primera u kojem se – pod okriljem istorijske odgovornosti prema Jevrejima u Nemačkoj – Palestinci portretišu kao neki savremeni nacisti, nemoguće je otrgnuti se utisku da sva ta poređenja, zapravo, nisu samo pokušaji demonizacije i dehumanizacije Palestinaca – već da se tu provlači i svojevrsna trivijalizacija nacističkih zločina.
A upravo neosporavanje nacističkih zločina je bio deo nemačkog posleratnog identiteta, u kojem je svaka vrsta patriotizma bila skrajnuta i zamenjena nacionalnim ponosom sopstvenom ekonomskom snagom, efikasnošću, tačnošću, stabilnošću političke vlasti i finansija… Naprosto, patriotizam je zamenjen samouverenošću u „nacionalne vrline” bazirane na odličnim „performansama”. Sada, kada su te performanse upitne – nestala je i samouverenost, ustupajući mesto potrazi za novim identitetom. I novim patriotizmom.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Clemens Bilan
BONUS VIDEO:
