Није риједак случај да се представници опозиције режиму Српске напредне странке позивају на насљеђе борбе против Слободана Милошевића из 1990-их година. Алузије, на „девети март” и „пети октобар” су готово свакодневна сентиментала рефлексија политичара и друштвених дјелатника произашлих из ДС-овог шињела. Некад су те алузије смислене и оправдане, али су најчешће и контекстуално и значењски промашене до мјере да, с правом, бивају извргнуте подсмјеху.
Након недељних избора и посљедичних демонстрација испред РИК-а опет су се јавила носталгична сјећања на једне против-милошевићевске протесте. Наиме, ријеч је о свакодневним скуповима опозиционара широм Србије који су изазвани манипулацијама на локалним изборима 1996. године. Ти исцрпни и дуготрајни протести, уз међународну подршку довели су до пада СПС-а у кључним градовима у Србији.
У прозападним медијима ових дана се више пута могло чути позивање на такав сценарио. Осим представника „Србија против насиља”, о томе су говорили и други њима блиски друштвено-политички радници. На примјер, бивши дипломата Иван Вујачић је говорећи о страној интервенцији на изборима саопштио: „И Милошевић је, након изборне крађе 1996. године, у почетку одбијао посредовање, а онда је прихватио долазак Фелипеа Гонзалеса. Ако Вучић одбије међународно посредовање (…) то ће бити јасан знак да је ова власт дефинитивно одустала од Европске уније”.
Реакција одређених западних (посебно германских) адреса – која ових дана постаје све јача и јаснија – такође је усмјерена ка томе да се понови сценарио својеврсне стране „арбитраже” над српским изборима. Међутим, ту се поставља сасвим природно питање: Колико су ови избори налик изборима из 1996. и колико су општи контекст и политичке прилике сличне тадашњима? Да би то утврдили направићемо преглед догађаја са оба протеста и урадити компаративну анализу истих.
Победа опозиције 1996.
Након потписивања Дејтонског споразума и коначног завршетка ратова у бившој СФРЈ, Савезна Република Југославија се полако интегрисала у тадашњи међународни систем. Милошевић је од, како су га на великим медијима Запада звали, „балканског касапина” и „крволока” преко ноћи постао „принц Балкана” који је могао да одахне од вишегодишњих притисака и санкција.
Његова кооперативност у Рајт-Патерсону показала је Западу да се са Милошевићем може нагодити, што је Милошевићу „код куће” дало до тад невиђено самопоуздање. Међутим, тај однос остао је једним дијелом затегнут. Ипак су они били стари противници, а и природа политике Запада – коју је упечатљиво описао Момир Булатовић – била је да тежи потпуном потчињавању балканских лидера, према чему им Милошевић није био савезник.
Поред дипломатског успјеха у Дејтону, он се могао похвалити смиривањем хиперинфлације, које је одлучним мјерама спровео Драгослав Аврамовић. Тако је народ у Србији напокон назирао економски и политички мирнију будућност у односу на хаотични ратни период.
У том контексту, СПС је кренуо у прве постдејтонске изборе 1996. године. Грађани су тада гласали за састав „савезне скупштине”, а организовани су и локални избори. Пред сам изборни процес Милошевић је направио важан „инжењеринг”, повећавајући број изборних јединица са девет на 29. То је било очигледно „приближавање” већинском систему, који увијек годи великим и снажним партијама – каква је несумњиво била и Социјалистичка партија Србије.
Са друге стране, опозиција је – схватајући позицију у којој се налази – уложила све напоре да се уједини у једну листу против Милошевића. Највеће заслуге за успјех у том послу имао је Зоран Ђинђић. Наиме, њему је пошло за руком да донекле умири сукоб Драшковића и Коштунице и, науштрб својих позиција на листи, доведе до велике опозиционе коалиције „Заједно”. Но – тај успјех је био дјелимичан – јер је на локалном нивоу Коштуничин ДСС изашао самостално.
Резултати „савезних избора” показали су очекивану и потпуну доминацију Слободана Милошевића и коалиције окупљене око СПС-а. Они су тада освојили 46% савезних мандата односно 64 од 138. Уз 20 мандата, тада још јединственог ДПС-а, била је то поприлично комотна већина. Милошевића је тај триумф потпуно опио, због чега није ни слутио да га врло брзо чека изненађење тамо гдје му се најмање надао – у другом кругу локалних избора.
Наравно, то гласање је одржано двије седмице након првог круга и донијело је прави шок за социјалисте. Опозиција је освојила већину у 40 од укупно 189 општина, али највећи пораз СПС-а је био губитак Београда, Ниша и Новог Сада. Тајна опозиционог успјеха је, по Слободану Антонићу, била у позицији Шешељевих радикала. Он наводи да су се његови бирачи у другом кругу локалних избора нашли у дилеми за кога да гласају – СПС или коалицију „Заједно”. Овај пут су се одлучили за опозицију.
„То је била доста логична одлука. Пошто се 1993. године сукобио са Милошевићем, Шешељ је у наредне три године постао оштра, готово крајња опозиција. У својим наступима, не само да је безобзирно нападао Милошевића, већ је и вређао његово супругу Мирјану”, додаје Антонић. [1]
Опозиција је била толико снажна да су у Београду имали 70 од 110 мјеста у скупштини, а у Новом Саду је, рецимо, Милошевић добио само 6 од 70 мандата. У неким београдским општинама СПС није успио ни да пређе цензус. Коалиција „Заједно” показала је доминацију и у Нишу и Крагујевцу освојивши довољно гласова за већину.
Дакле, овдје долазимо до важног закључка: Први прелиминарни резултати објавили су убједљиву побједу опозиције. Унутар СПС-а су на почетку прихватили овај изборни пораз. Поготово је Небојша Човић – тадашњи градоначелник Београда – заступао став да изборе треба признати. Он је исправно сматрао да би непризнавање избора била контрапродуктивна одлука за СПС и њену политичку будућност, као и за међународни углед партије.
Али, током ноћи 18. новембра – само дан након другог круга – по многим тумачењима, притиснут утицајем Мире Марковић, Милошевић мијења став и одлучује да се на све начине бори за изгубљене градове. Наравно, сходно лошем резултату у највећим мјестима, морао је да прави толико очигледне изборне вратоломије – да је на себе навукао бијес огромног дијела Србије.
Постојање „критичне масе”
„Изборне комисије почеле су масовно да поништавају резултате у многим градовима где је опозиција већ прославила победу и да наговештавају да се социјалисти неће тек тако одрећи власти. При томе је обично коришћена, демократском свету до сада непозната, формулација да су „сва изборна места још у разматрању”, чак и после истека законског рока за саопштавање изборних резултата.
О каквом се „разматрању” обично радило – најбоље говори податак из Јагодине. Члан градске изборне комисије из редова ЈУЛ-а одлучио је да се повуче, јер није више могао да гледа како његове колеге из „леве коалиције” фалсификују вољу бирача. „Већ и сама чињеница да се први пут од 1990. године на изборне резултате и нерегуларне услове жале они који су те услове сами прописивали, довољно говори у ком правцу се ствари одвијају”, писало је Време 23. новембра 1996. [2]
Драстичност предузетог „штимања” показује и чињеница да је након истог опозиција у Београду са 70 мандата спала на апсурдних 27 одборничких мјеста. [3] У Нишу је сличним поступцима одузето 11 мандата опозицији и предато СПС-у. То нас наводи на други битан закључак: Крајње очигледне и неумјерене манипулације власти су пресудно утицале на резултат избора довеле су цијели процес до апсурда.
Наравно, то је проузроковало готово невиђену експлозију незадовољства у друштву, па су десетине хиљада демонстраната преплавиле улице. Почевши од Ниша, протести су се ширили по Србији па све до престонице. Њима су се придружили и студенти који су касније постали ударна песница истих. Бројност демонстраната је варирала али је, по многим процјенама, достизала и више стотина хиљада људи. По Владимиру Гоатију, само на улицама Београда знало се скупити око 200.000 људи. [4]
Кључна одлика ових протеста је челична упорност коју су окупљени показивали излазећи свакодневно у сред оштре зиме и правећи несносну буку пиштаљкама, што је узбуњивало читаве градове. Власт није имала рјешење. Покушај контрамитинга – чији је биланс један мртав и један рањен опозициони симпатизер – долили су уље на ватру и повећали међународни притисак на Милошевића. Дакле, бројност протеста и постојање „критичне масе“ су још једна важна и неспорна чињеница из 1996.
Милошевић је морао да попусти пред захтјевима протеста. Послао је Ворену Кристоферу писмо у коме прихвата контролу изборног процеса од стране ОЕБС-а. Мислећи да му је након Дејтона Запад донекле наклоњен, дочекао је комисију предвођену шпанским политичарем Фелипеом Гонзалесом.
Међутим, њени налази ће бити разочаравајући по владајући СПС. Гонзалес је у потпуности стао на страну опозиције и у свом извјештају казао како су они однијели побједу у бројним градовима у Србији, између осталог, и у Београду. Постоји изузетна прилика за Савезну Републику Југославију да превазиђе конкретан проблем, иницира стварну демократију у земљи и да се реинтегрише у међународну заједницу, додао је Гонзалес том приликом у добро опробаном, помало циничном стилу и познатом наративу европских дипломата.
Заправо, комплетна улога Запада у овом процесу је веома занимљива, а показало се и пресудна. Од почетног става уздржаности према протестима, они су се полако помјерили у правцу подршке опозицији. Већ крајем новембра исте године, како су протести јачали, могле су се чути и убједљивије изјаве, прије свега Вашингтона у циљу „признавања воље грађана”. Чини се да су тиме нашли још један адут за уцјену Милошевића у спољној политици, а и будуће уцјене по питању Косова и Метохије.
Као и обично, опозиција је нешто морала да уступи заузврат. То је овога пута било потпуно прихватање Дејтонског споразума, кога су неке опозиционе странке сматрале Милошевићевом лошом погодбом за прекодринске Србе. Да би додатно доказали вјерност савезнику, опозиционари ће на протест 3. децембра донијети и заставе западних држава – Њемачке, Британије, САД и Француске. [5] Тај дан је на скупу присуствовало и пет америчких конгресмена. Тиме је притисак на Милошевића растао, и на концу довео до описане „арбитраже” над српским изборима.
Било како било, извјештај из ОЕБС обрадовао је опозиционаре. Једна од перјаница протеста, Весна Пешић, славодобитно је клицала окупљеним демонстрантима „Ви сте победници, цела Европа признала је вашу победу!” Цијела Европа можда јесте, али ће Милошевић још чекати. Уз помоћ посебног закона – којим је потврђен ОЕБС-ов став – урадиће то тек у фебруару мјесецу 1997. године.
Тај његов потез омогућио је опозицији да увелико уздрма режим кроз запосједање локалних органа власти и, што је још важније, локалних телевизија чији је утицај тада био поприлично велики. Такође, опозиција је, у току протеста, направила јаке конекције са утицајним чиниоцима из САД и ЕУ – што ће јој и убудуће представљати велики извор материјалне и политичке подршке. Све то ће отворити пут за преврат који се десио 5. октобра 2000. године.
Београдски избори
Како се ова ситуација може поредити са овдашњим изборним и постизборним дешавањима? Прва ствар је спољнополитички контекст који је донекле сличан са Милошевићевим. Као што је он 1995. „испоручио” Дејтонски споразум, тако је и Александар Вучић показао кооперативност по питању преговора са Приштином.
Од Бриселског споразума па до недавног Охридског, готово све жеље Запада у том процесу су испуњене. Са друге стране, политика неувођења санкција Русији и приближавање конзервативном кругу Виктора Орбана, су ствари које Запад увелико замјера Вучићу и због чега је овај пут имао, рекло би се, отворене фаворите на другој страни.
Истраживања портала РТ Балкан – који показује позадину иницијативе „Проглас” и њено финансирање из иностранства – најбоља су потврда тога. Такође, брутална изјава њемачког Министарства спољних послова након избора показује озбиљну фаворизацију листе „Србија против насиља”.
Сличност са 1996. годином је и у томе што се проевропска опозиција успјела ујединити. Остављајући по страни Драгана Ђиласа и један дио компромитованих политичара, дјелимично су поправили имиџ међу грађанима, што је и награђено изборним резултатом листе. Њихов велики успјех је то што су коначно скупили довољно гласова да искораче из бирачког тијела Саше Јанковића и пређу тај десетогодишњи праг од 20%.
Међутим, београдски избори – који су за опозицију били најважнији – показују заправо најмање заједничких одлика са оним из 1996. године. Прва ствар која је потпуно различита јесте то што сви прелиминарни резултати који су се појавили нису одступали од званичних резултата или је то одступање било готово незнатно. Дакле, нико у изборној ноћи није могао да прогласи побједу опозиције – јер се, очигледно, та побједа није ни десила. Сви који су пратили изборне резултате су врло брзо разумјели да ће листа доктора Несторовића бити „тас на ваги” и да су у Београду „пата карте”.
Ако је већ идеја опозиције била да се на улици обара власт онда би било учинковитије да су покушали нешто слично ономе што је урадила Јелена Тривић на посљедњим предсједничким изборима у Републици Српској. Наиме, она је мимо званичних резултата, саопштила да – по информацијама изборног штаба – побједа припада њој и позвала је народ на улицу и на славље. Тај покушај је на крају завршен неуспјехом, али је ипак био нешто смисленији, јер су људи широм Српске заиста почели славити и скупљати се.
Према ријечима Здравка Поноша, опоцизија је мислила да ће поред свих наводних махинација већа излазност да их погура ка власти. Како те излазности није било – тако је и београдска трка остала нерјешена и нејасна. Дакле, подвлачимо: Резултат опозиције на овим изборима је био неупоредиво лошији него 1996. и реални подаци са бирачких мјеста им нису ишли у прилог.
Махинације власти
Не прихватајући такве резултате, а ипак не протестујући драстично против изборног процеса, опозиција је одавала утисак некога ко нема идеју „шта сад да смисли” да би се изборни резултат оспорио. Бирачи из Републике Српске! – кликнуло је некоме у једном моменту и повела се права хајка у прозападним медијма против прекодринских Срба. Читава „Твитер заједница” експресно се укључила у кампању блаћења тих људи, износећи безмало расистичке ставове.
Остављајући по страни питање легалитета и легитимитета гласова из Републике Српске, који су овдје дијелом у колизији, осврнућемо се само на њихов број и резултат избора. Прва ствар је бесмисао цифре од 40.000 људи. Сваком иоле поштеном ће бити јасно да тај дан није дошло толико народа преко Дрине. Штавише, премијерка је рекла да је границу прешло свега 20.000 људи, с тим да је велики број дјеце и оних који немају србијанско држављанство. Дакле, број гласача вјероватно није већи од 10.000 у максималној пројекцији.
Схвативши погрешност те тврдње, ЦРТА је проширила оптужбе па су, према њима, долазили људи широм Србије са тобоже „фиктивним” пребивалиштима да, сви до једног, гласају баш за Александра Шапића. Ствар која је ту спорна јесте њихова теза о фиктивном пребивалишту у Београду.
Сви који живе у Србији знају да је Београд пословни, културни, административни и сваки други центар Србије, због чега огроман број људи има „сређено” пребивалиште у њему. Због универзитета, привилегија и којечега некима је то и нужност. Биће да је власт, уистину склона махинацијама, ту чињеницу прије искористила него што је сама произвела. Готово је немогуће спријечити један број таквих гласова и убудуће.
Са друге стране – иако је тог штимованог изборног туризма уистину било – његове размјере се морају кроз конкретне случајеве у готово пуном обиму доказати да би оптужба дала резултат. То је помало и апсурдно радити, у случају након што опозиција прихвати и потпише записнике са бирачких мјеста.
Да би се толико дубоки структурални проблеми двојног држављанства, пребивалишта, односа истог и бирачког права ријешили – потребан је озбиљан и дугогодишњи реформски рад и у законодавству и кроз читаву структуру органа државне управе. Што је посао за готово комплетан један мандат – а не за омањи скуп испред Републичке изборне комисије.
Најзад, ако узмемо да су све оптужбе истините и да је укупно 40.000 „спорних” бирача гласало тај дан, у Београду би по свој прилици опет биле „пата карте”, а листа доктора Несторовића би поново одлучивала о будућности престонице. Ту долазимо до друге битне разлике: махинације власти нису биле ни толико велике као 1996, нити је њихов учинак пресудно промијенио резултат избора.
Обесмишљени протести
Иако закаснили, и донекле обесмишљен, позив на протесте је ипак стигао. И не само то, опозиција је почела и штрајк глађу. Пар стотина до пар хиљада људи – колико се скупило испред РИК-а – иако је заиста показало борбеност и бијес, није било ни изблиза довољно да уздрма власт. Додатно их је компромитовало то што су у првим редовима истих уочени људи који имају озбиљне конекције са Западом, прије свега са Њемачком.
Покушај да се протест омасови позивањем студената није успио. Више је разлога за то, студенти свакако нису ни идеолошки блиски том дијелу опозиције као раније, а ни објашњење протеста очигледно није довољно убједљиво да људе извуче на улицу. Неспорна је чињеница да је бројност демонстраната и њихова спремност неупоредиво мања него у Милошевићево доба – што је недовољно да изазове и драстичнију реакцију Запада.
То је потврдио и шеф посматрачке мисије Европског парламента, Клемен Грошељ, казавши у интервјуу за „Нову С” како ће ЕУ реаговати једино ако ескалирају протести грађана – што се, судећи по атмосфери у Београду, неће десити. У супротном би мијешање Запада вјероватно до те мјере исфрустрирало и власт и грађане, да би подршка опозицији прије опала него порасла.
Наде коалиције „Србија против насиља”, на крају, остају у рукама доктора Бранимира Несторовића – који је чврстог става да неће правити никакве коалиције и компромисе, осим у случају уколико „држава буде угрожена”. Он је казао и да се његова листа не плаши резултата у Београду, због чега су спремни за понављање избора. Ако остане при том ставу и успије да странку одржи на окупу, а власт не придобије одборнике из неке друге партије – избори у престоници ће се неминовно поновити.
Опозиција у том случају мора добро размислити о својим потезима и политици, а поготово о кадровским рјешењима. Безлични и безидејни типови, какав је Обрадовић, и неубједљиве кампање очигледно не воде ка успјеху у престоници, упркос доминантно опозиционог расположења грађана. А кад смо већ направили поређење са протестима из 1996. године, можда би управо из њих могли научити понешто и о упорности, тактици и „раду на терену”.
Михаило Братић је публициста и дипломирани правник из Београда. Ексклузивно за Нови Стандард.
______________________________________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
[1] Слободан Антонић, Милошевић: Још није говотово, Београд: Вукотић медиа, 2015.
[2] https://www.vreme.com/vreme/pobuna-demokratske-srbije/
[3] Владимир Гоати, Избори у Србији и Црној Гори од 1990. до 2013. и у СРЈ од 1992. до 2003. Београд: Центар за слободне изборе и демократију, Национални демократски институт за међународне односе (НДИ), 2013
[4] Исто.
[5] Антонић, исто.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Танјуг/Немања Јовановић
БОНУС ВИДЕО:
