Kineska inicijativa „Pojas i put” našoj zemlji je pružila suštinski bitnu priliku da intenzivira ekonomski razvoj kroz brzu izgradnju kvalitetnih drumskih i železničkih saobraćajnica, a kineski kapital i tehnologija praktično su spasili našu državnu blagajnu i olakšali teret poreskih obveznika, tako što su krupne gubitaše skinuli sa državnog budžeta i transformisali ih u stabilna, profitabilna i perspektivna preduzeća.
„Pojas i put” je posebno obradovao narod u siromašnim državama Azije i Afrike – koje su decenijama bile zapostavljene od međunarodnih finansijskih institucija kojima gospodari Zapad (OVDE) i koje su, zahvaljujući ovoj inicijativi, prvi put dobile priliku da dođu do preko potrebnih mostova, železničkih pruga i aerodroma – do kvalitetne infrastrukture, poput one koju poseduju razvijene industrijske zemlje (OVDE).
Neosnovane kritike
Inicijativu „Pojas i put” pokrenuo je 2013. godine kineski predsednik Si Đinping tokom zvanične posete Kazahstanu (OVDE). Do 2022. godine ona je obuhvatila preko 140 zemalja. U sklopu nje, smatra se, Peking je već uložio oko bilion (hiljadu milijardi) dolara u infrastrukturne projekte u inostranstvu – uglavnom u Aziji, Istočnoj Evropi i Africi.
Ta inicijativa i, uopšte, kapitalne investicije Kine u inostranstvo već nekoliko godina trpe kritike sa Zapada da predstavljaju postavljanje dužničke zamke. Pritom se kao konkretan primer preteranog zaduživanja prema Pekingu naročito uzima slučaj Šri Lanke, a nešto ređe i Zambije, Kenije i Džibutija. (U medijima vojnopolitičkog saveznika SAD – Japana, kao primer kineske dužničke zamke, navođena je i izgradnja skupog autoputa Bar-Boljare u Crnoj Gori.)
Naime, Šri Lanka je uzela veliki zajam u iznosu od oko 1,1 milijardu američkih dolara od kineskih banaka za izgradnju luke dubokog gaza Hambantota, koja je otvorena 2010. Međutim, njen rad nije donosio očekivane prihode, pa vlada u Kolombu nije bila u stanju da vrati dug po ugovorenoj dinamici, već je sedam godina kasnije bila primorana da kineske poverioce obešteti ustupanjem devedesetdevetogodišnje koncesije za korišćenje te luke. Štaviše, 2022. godine, usled posledica pandemije COVID-19 i lošeg ekonomskog upravljanja zemljom, država je doživela bankrot i tako postala miljenik zapadnih medija kada su u pitanju napadi na kinesku spoljnu ekonomsku politiku.
No, Hambantota ne samo što je građena u periodu od 2008-2010, čitave tri godine pre objavljivanja incijative „Pojas i put” – što njeno pominjanje u vezi sa tim divovskim programom izgradnje infrastrukture čini netačnim i tendecioznim – nego je i najveći deo spoljnog duga Šri Lanke u trenutku bankrota (47%) otpadao na zapadne poverioce, Japan i Indiju, a samo 11% na Kinu.
Naravno, kineski projekti unutar programa „Pojas i put” su, tipično za sve složene i krupne poduhvate, iskusili niz poteškoća, kao što su kašnjenja u realizaciji ili prekidi usled logističkih i finansijskih problema. U tom smislu, naročito težak je bio period trajanja pandemije COVID-19.
Međutim, istina je i da su desetine zemalja sveta – naročito one u Južnoj Americi i Africi – upravo žrtve dužništva prema Međunarodnom monetarnom fondu, Svetskoj banci i Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) – u kojima dominiraju kapital i birokrate sa Zapada – kao i prema anglosaksonskim i francuskim bankama i investicionim fondovima.
Krediti bez prisile
Jasno je i da odgovornost za prekomerno uzimanje kineskih kredita ne leži na kineskoj strani koja ih nudi – već u pohlepi, ambiciji i izbornim i drugim interesima lokalnih političara u zemljama koje ih uzimaju – jer ne postoji nikakva prisila.
Kada Kinezi nude svoje kredite, tehničko znanje i građevinske kapacitete, oni svojim potencijalnim mušterijama ne prete sankcijama i političkom izolacijom, već ih pridobijaju svojim smelim idejnim rešenjima, finansijskim potencijalom i niskim kamatama.
Osim relativno povoljnih kredita, upravo je neuslovljavanje političkim i ideološkim zahtevima najveći uzrok popularnosti projekta „Pojas i put” i uopšte kineskih zajmova i ulaganja.
Primer za to je i Zambija – koju zapadni mediji uzimaju za dokaz „kineskog ekonomskog neokolonijalizma” – gde je unutrašnji politički pritisak javnosti na vladu da obezbedi asfaltiranje svih zemljanih puteva u državi istu naveo na podizanje novih kredita – koje niko osim Kine nije želeo da joj pruži. Uprkos tome, spoljni dug te afričke zemlje prema Pekingu iznosi samo 17% njenog ukupnog zaduženja u inostranstvu.
Iz SAD i EU se čuju i snažne kritike da se kineskih investicija i globalne inicijative za izgradnju infrastrukture treba kloniti, jer je Kina „autokratska i nedemokratska” država. Izvesno je, međutim, da je reč o prilično praznoj ideološkoj frazeologiji, jer forma i karakter unutrašnjeg političkog uređenja Kine nisu relevantni kada su u pitanju infrastrukturni radovi njenih građevinskih preduzeća u inostranstvu.
Takve jalove kritike, naprotiv, samo navode na pomisao o licemerju Zapada, koji navodna autokratičnost Pekinga proteklih decenija nije omela da uloži stotine milijardi dolara u fabrike i poslovnice u Kini i primi krupne kineske investicije u sopstvenu privredu. Ti tendenciozni prigovori dodatno bude i sumnju u vezi sa demokratičnošću samih zemalja Zapada, u svetlu njihove cenzure društvenih mreža, kulture „otkazivanja” nepodobnih ili zabrane ruskih medija koje sprovode poslednjih godina.
Otud, razložno je reći da su te kritike, kao i zlurade objave da se inicijativa „Pojas i put” gasi, koje su kao po komandi pre par godina istovremeno zapljusnule ne samo američke i zapadnoevropske medije, već i njima bliske žurnalističke ispostave na Bliskom i Dalekom istoku, uglavnom neopravdane – one su prevashodno izraz nemoći Kolektivnog zapada da na smislen način parira kineskoj ekonomskoj snazi i uticaju koji iz nje proističe.
Ekonomija iznad svega
Kineski motivi za sprovođenje mega projekta „Pojas i put” su očigledni i razumljivi. Mada političari sa Zapada vole da naglase kako on predstavlja nastojanje najmnogoljudnije zemlje sveta da u imperijalnom maniru zagospodari planetom, za kineske kompanije i državu on je najpre sredstvo za ostvarivanje i uvećanje prihoda, a potom i za upošljavanje kapaciteta koji su za vreme dve decenije ubrzanog unutrašnjeg razvoja 1990-ih i 2000-ih narasli do te mere da je dinamičniji izlazak u inostranstvo postao neophodan za njihovo dalje održavanje.
Rad u okviru inicijative „Pojas i put” je i način da se osiguraju saobraćajni koridori kroz koje će dalje teći roba, sirovine i materijali koje Kina uvozi i izvozi, odnosno, da se ubrzaju, pojeftine i stabilizuju transport i snabdevanje.
Izgradnja brana, auto-puteva i pruga, mostova, aerodroma i naftnih terminala u sklopu tog programa takođe funkcioniše i kao konkretna demonstracija umeća i stepena tehnološkog razvoja kineskih preduzeća, odnosno, kao dobra reklama koja im može u budućnosti doneti nove poslove u inostranstvu.
Šuplja kritika
Istina je da zajmovi i investicije donose i politički uticaj, ali navedeni ekonomski podsticaji za inicijativu „Pojas i put” toliko su brojni i snažni da isticanje u prvi plan navodne želje Kine za političkom dominacijom nad celim svetom deluje ne samo preterano, već i zlonamerno. Pogotovo kada dolazi od onih koji vojnu, političku i ekonomsku hegemoniju globalnih razmera svesno i planski ostvaruju decenijama, pa i vekovima.
Ta neosnovana optužba je pokazatelj kolonijalnog mentaliteta – koji u svemu vidi borbu za prevlast i moć – te materijalnu dobit nastoji da ostvari kroz vojne i političke pritiske umesto ekonomske aktivnosti. Ona je i izraz nerazumevanja Kine i njenog naroda, odnosno njihove pragmatičnosti i snažne usmerenosti na ostvarivanje ekonomskog prosperiteta.
Ove tvrdnje je lako dokazati: Kina u ovom trenutku ima jedno trajno vojno uporište u svetu (bazu u Džibutiju namenjenu borbi protiv somalijskih pirata), a SAD, smatra se, preko 800 vojnih baza.
Peking nije član nijednog vojnog saveza, dok je Vašington ispleo alijansu od 32 severnoameričke i evropske države i kuje planove da je dalje proširi preko celog Zemljinog šara tako što će oformiti tzv. „globalni NATO”, koji bi uključivao ne samo zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza – poput Ukrajine i Gruzije – već i države kao što su Japan, Republika Koreja ili Australija.
Propagandno delovanje
Retorika o sopstvenoj demokratičnosti i autoritarnosti geopolitičkih takmaca poput Kine, te koordinisana medijska kampanja diskreditacije projekta „Pojas i put” Zapad (i njegove saveznike) može zaštiti od gubitka tržišta i ekonomskog i političkog uticaja u svetu samo privremeno.
Politička elita u Vašingtonu i Briselu svesna je toga, pa sve češće pod raznim izgovorima poteže ekonomske sankcije protiv kineskih preduzeća, poput uvođenja visokih carina na njihove proizvode ili ograničenja lokacija i oblasti privrede u koje kineski kapital sme biti uložen (OVDE).
Uvode se i zabrane za deljenje tehnologija sa kineskim kompanijama kako bi se usporio njihov tehnološki razvoj (OVDE), naređuje se prodaja, ili bolje reći, predaja preduzeća u kineskom vlasništvu američkim ekonomskim subjektima i vrše pritisci na zemlje koje prihvataju kineski kapital i tehnologiju (OVDE). No, i efekti tih mera mogu biti samo kratkoročni.
Zato su lideri Grupe 7 (G7) najrazvijenijih zemalja Kolektivnog zapada pre tri godine konačno odlučili da pokušaju da uspostave konkretni investicioni program koji bi bio pandan kineskom „Pojasu i putu”.
Reč je o projektu „Ponovo izgradi bolji svet”, koji bi trebalo da usmeri nekoliko stotina milijardi dolara njihovog kapitala u infrastrukturne projekte širom sveta, pri čemu bi, teoretski, kriterijumi za izbor destinacija za ulaganje trebali da budu transparetniji i stroži kada je u pitanju očuvanje životne sredine od kineskih. Taj projekt, međutim, još uvek nije odmakao dalje od mrtvog slova na papiru.
Zajednički prosperitet
Pariranje programu „Pojas i put” i uopšte rastu kineskog ekonomskog uticaja u svetu moguće je, dakle, na dva osnovna načina:
- kroz ucene, pretnje i pritiske ili
- kroz investicije, izgradnju infrastrukture i transfer znanja i tehnologije.
Prvi je destruktivan jer podrazumeva fabrikovanje atmosfere straha i neizvesnosti i slabi trgovinsku razmenu i ekonomsku aktivnost. Drugi znači rad, stvaranje i ekonomski rast, odnosno, podsticaj opštem društvenom napretku.
Dok Zapad u inostranstvu troši stotine milijardi dolara na naoružavanje, otvaranje i održavanje vojnih baza i finansiranje opozicije neposlušnim režimima, Kina van svojih granica isto toliko novca uliva u pletenje mreže saobraćajne, energetske i poslovne infrastrukture.
Kineski put je put izgradnje zajedničkog prosperiteta, a ne ometanja tuđeg ekonomskog razvoja i podrivanja vlada. Zato su kineski krediti, preduzeća, poslovni projekti i zvaničnici dobrodošli svuda gde ne postoji kolonijalni mentalitet i ideološko slepilo.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS
Naslovna fotografija: Tanjug/Rade Prelić
BONUS VIDEO:
