Već dugo vremena ambasadori zapadnih zemalja se u srpskim zemljama ponašaju kao kolonijalni guverneri – a u stvari njihova bahatost je, prije svega, prikrivanje političkih praznina njihovih zemalja i odsustva bilo kakve jasne političke vizije. Sve je postalo privid, a očigledno je da su uvjereni da im ta bahatost uspjeva.
U političkom životu srpskih zemalja je stvoren još jedan neobičan apsurd – zapadni ambasadori se ponašaju ne kao predstavnici svojih zemalja, nego kao ključni igrači na unutrašnjoj političkoj sceni opredijeljeni samo za jednu stranu. Oni – krijući se iza zvučnih imena njihovih zemalja – pokušavaju, i to poprilično agresivno, da kroje unutrašnju političku geografiju.
Ta bahatost povremeno prelazi u pravi politički teror. Oni zahtjevaju i nameću pravila kao da su oni bili na izborima, uvode sankcije, komentarišu i generišu sudske procese i prave kadrovske liste.
Najbizarniji su slučajevi donedavnog ambasadora Norveške i Velike Britanije u Srbiji koji su – posebno norveški – skoro svakodnevno zasipali javnost porukama, gotovo ucjenama, da je za Srbiju jedini put i najbolje da postane članica Evropske unije (EU). Bez obzira što je Norveška već dva puta na referendumima odbila da postane članica EU, a Velika Britanija – odlukom većine njenih građana – izašla iz EU i odbacila Brisel. U čije ime one govore i koga predstavljaju?
Novi model politike
Utisak je da je lider zapadnih ambasadora – u svim srpskim zemljama – američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil. Pored dijeljenja lekcija o unutrašnjim pitanjima Srbije – njemu je najomiljenija tema Rusija – pa je čak jednom, nezadovoljan protivljenjem velike većine građana uvođenju sankcija, rekao kako „Srbi ne znaju šta je Rusija”.
Nedavno je – povodom rata u Ukrajini – izjavio da je „za Srbiju potpuno neodrživo da ostane u dobrim odnosima sa Ruskom Federacijom”. I, nastavio je da „bolje možemo da vidimo šta će biti budućnost Ukrajine, nego Rusije. Mislim da se Rusija zaista dovela u veoma nepoznate vode. Ne znamo gde će biti Rusija”.
A istovremeno u njegovoj zemlji se i zvanično priznaje da nije jasno šta će biti sa Ukrajinom a ne sa Rusijom, i da Ukrajina – uprkos NATO podršci – gubi rat.
Ambasador Hil je, kao pravi kolonijalni guverner, tokom nedavnih izbora u Srbiji u Beogradu obilazio nekoliko biračkih mesta i izjavio kako mu je drago da ljudi glasaju. Nevjerovatno, šta američki ambasador misli o Srbima i građanima Srbije – kao da su oni tek pali s grane!
Jedan visoki zapadni diplomata je autoru ovih redova nedavno u privatnom razgovoru priznao da dosadašnja zapadna politika prema Srbiji, Republici Srpskoj i, posebno prema Kosovu i Metohiji, jednostavno ne funkcioniše, te da se to i priznaje u internim diplomatskim razgovorima na Zapadu. Neophodno je, rekao je, pronaći novi model politike. Neophodno je, ali ga još nema.
Eliminisanje Srpske
Nešto se, ipak, pokušava a najnovija ideja u tim pokušajima je oživljeno proširenje EU. Jedan od glavnih ciljeva te ideje su Kosovo i Bosna i Hercegovina. Vjeruje se, naime, da bi preko mita o Evropi Republika Srpska mogla da bude eliminisana kao politički identitet.
Tako je na sastanku unutar Političkog foruma EU-Bosna i Hercegovina u Briselu svečano saopšteno da je Evropska komisija „spremna da u martu naredne godine odobri otvaranje pregovora sa Bosnom i Hercegovinom”. Ali predsjednik Republike Srpske, Milorad Dodik, je istovremeno poručio da „ako treba da na kraju tog puta bude eliminisana Republika Srpska u tome neće učestvovati”.
Obnovljena priča o proširenju EU je nova obmana i svedočanstvo da Brisel nema ideja kako da izađe iz egzistencijalne krize pa svoje postojanje pokušava da opravda navodno novim članicama. Najveći apsurd je poziv Ukrajini.
Prema pravilima, sve članice moraju da se slože – ali premijer Mađarske, Viktor Orban, je izašao sa sastanka. To je protumačeno kao da je prihvaćeno, jer Orban nije uložio veto. Jeftina obmana. Nije bilo saglasnosti svih. To je novi korak ka kraju EU, a ne proširenju.
Igra reči ili obmana?
Naravno, i u Briselu je tih dana bio američki ambasador Hil, koji je poručio da ako Srbija ispuni zahtjeve EU Amerika će pomoći evropskim ambicijama Beograda. Na primedbu da Brisel traži de fakto priznanje Kosova i Metohije, Hil je rekao da je to igra riječi, a Amerika to vidi kao „normalizaciju odnosa”.
Još jedna obmana! Amerika, dakle, tako vidi „normalizaciju odnosa” između dvije države. To nije igra riječi.
I onda je tu magična formula „reforme” – moraju da se sprovedu reforme. Evropski komesar, Oliver Varhelji, je naveo da je Bosni i Hercegovini potreban dodatni napredak u oblasti reformi i ključnih obaveza. A da li su reforme ostvarene – odlučuju u Briselu.
Dok traju reforme sve ostaje po starom, i visoki predstavnik i strane sudije. U prevodu: sve ostaje po starom dok su reforme, a kad će se završiti odlučuje Brisel – tačnije, američki ambasadori.
Da li ambasadori zaista vjeruju da još jedna obmana može da uspije? Da li ti ambasadori zaista misle da lažima i bahatošću mogu da promijene realnost? Da li stvarno misle da oni koji su lažima doveli do bombardovanja Republike Srpske i Srbije i ubijali nedužne ljude, da im sada oni preživjeli mogu bilo šta vjerovati?
Ako je suditi po njihovoj bahatosti izgleda da oni vjeruju u to. Bahatost i laži ipak ne pomažu. Realnost i promjene u svijetu su sasvim drugačije i – uprkos izjavama ambasadora – toga su svjesni i u EU i u Americi.
Promena granica
Već dugo je uspostavljena praksa da se ono šta misle veliki – a neće da kažu – prepusti manjim zemljama da objave i puste u javnost. Tako je nedavno iskusni estonski diplomata, osnivač Konzervativne partije Estonije i dugogodišnji poslanik, Mart Helme, u estonskim publikacijama objavio analizu u kojoj ističe da se ruši međunarodni prozapadni poredak uspostavljen posle kraja Hladnog rata.
Helme u toj analizi procjenjuje šta bi se moglo desiti tokom narednih 10 godina. A poznat je i do sada po ispravnim i tačnim procjenama. Naime, Helme predviđa da će Bosna i Hercegovina prestati da postoji kao država, a vrlo je vjerovatna i podjela Kosova između Srbije i Albanije.
On procjenjuje da će Abhazija i Južna Osetija – raniji dijelovi Gruzije – postati dio Ruske Federacije. Takođe smatra da je vrlo vjerovatno da će Azerbejdžan, uz podršku Ankare, zauzeti južni dio Jermenije kako bi uspostavio kopnenu vezu sa Turskom. U isto vrijeme Turska će pripojiti sebi i Sjeverni Kipar. Drugim riječima: predstoji promjena granica.
Estonski diplomata i poslanik vjeruje da će EU, OEBS, NATO i Amerika, poslije serije protesta i poziva da se obnove stare granice, na kraju prihvatiti ovu izmjenu geografije. Štaviše, Amerika će potom pokrenuti pomirenje, postaće predvodnik pomirenja.
Vrijedilo bi napomenuti da Estonija ima veoma bliske i intezivne veze sa Amerikom i da je nedavno potpisala novi sporazum o saradnji u bezbednosti za period 2024-2028.
Vodeći geopolitički analitičar u Estoniji, bliska evropskim i američkim krugovima, dr Kristi Raik ukazuje na nedavnu epizodu kada je Rusija na sastanku OEBS-a u Skoplju stavila veto na ambiciju Estonije da iduće godine predsjedava Evropskom organizacijom za bezbjednost i saradnju.
Ona, prema onome što su objavili mediji u njenoj zemlji, ocjenjuje da je to još jedan znak da je „jedinstvo Zapada prema Rusiji slabije nego što se pretpostavlja i kakav se utisak nameće javnosti. Estonija i ostale Baltičke države su potisnute iz Evropske bezbjednosne politike“.
Na samitu u Skoplju čak se nije mogao ni čuti glas stalnog predstavnika Amerike u toj organizaciji Majkla Karpentera. I nije bilo onih koji bi branili prijavu Estonije. „Oni su jednostavno prihvatili veto Rusije i nominovali Maltu kao budućeg predsjedavajućeg”.
I onda je delegacija Estonije odlučila da napusti skup, a potom i Litvanija, Latvija i Ukrajina. I to je, podsjećamo, u medijima predstavljeno kao da su napustili skup zbog prisustva Sergeja Lavrova. A nije zbog njega, napisala je dr Raik i navela da taj protest niko nije ni registrovao.
Susret sa Rusijom
Njena procjena je da izgleda da zapadne, prije svega velike, zemlje ipak žele da sačuvaju OEBS kao preostali, postojeći forum gdje bi mogle da se sretnu sa Rusijom kada se izrodi nova situacija u budućnosti i kada će susret sa Rusijom biti potreban.
Kada bi takva situacija mogla da dođe? Odgovorom na to pitanje se bavi i Mart Helme i procjenjuje da to, prije svega, zavisi od toga šta će se desiti sa evro-atlantskim odnosima u narednim godinama. Da li će Evropa ostati prioritet na američkoj počitičkoj agendi ili će Amerika odlučiti da Evropljani treba da počnu da se oslanjaju sami na sebe, kako bi Amerika svoju pažnju usmjeriti ka Bliskom istoku i Pacifiku.
U slučaju, napisao je Helme, da se Amerika povuče iz Evrope onda će i Vašington i velike evropske države krenuti u trgovačke pregovore sa Moskvom kako bi stvorile novi i prihvatljiv balans na Starom kontinentu.
Meću evro-atlantistima je posebnu zabrinutost izazvalo ćutanje zvaničnog Vašingtona na izjavu ruskog predsednika Vladimira Putina od 14. decembra da Rusija „vjeruje da je Amerika važna i neophodna zemlja u svetu ali sadašnja imperijalna, apsolutno imperijalna, politika nju ometa”.
Izostala je očekivana negativna reakcija Vašingtona, što je izgleda zabrinulo mnoge evropske zemlje. Dinamika promjena u savremenom svijetu sugeriše da bi se sve to moglo da desi mnogo brže nego što se pretpostavlja.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Sve o Srpskoj
Naslovna fotografija: Tanjug/Dimitrije Nikolić
BONUS VIDEO:
