U politici je pretnja jedan od najzastupljenijih mehanizama za ostvarenje određenog cilja jer je vrlo delotvorna. Zar čovečanstvo decenijama ne živi pod nuklearnom pretnjom koju obuzdava samo „ravnoteža straha”, jer u sukobu onih koji poseduju ovo monstruozno oružje ne bi bilo pobednika, a verovatno ni čovečanstva? Tamo gde te ravnoteže nema – psihološki efekat pretnje je mnogo veći, jer je pred žrtvom neizvestan i nedokučiv nivo posledica ukoliko bi se ona ostvarila.
Najbolje je to osetio mađarski premijer Viktor Orban – koji već 13 godina, kao premijer zemlje članice EU, vodi „rat” sa briselskom birokratijom oštro kritikujući čelnike Unije – nazivajući je „lošom savremenom parodijom” koja se još može popraviti (mada je jedno vreme pretio da će Mađarska napustiti EU).
Bes i nepoverenje Brisela navukao je dugogodišnjim sukobima oko homoseksualaca i migranata u Mađarskoj, pooštravanja državne kontrole nad nevladinim organizacijama, visokim obrazovanjem, sudovima i medijima. A naročito zbog svog razboritog i racionalnog stava o ukrajinskom konfliktu, sankcijama prema Rusiji i kritike nerazumnog i iracionalnog ponašanja EU i izlaganja ekonomskim šokovima nastalim sa prekidom u snabdevanju energijom.
Mađarska od početka rata odbija da pošalje oružje Ukrajini i sa tom zemljom ima narušene odnose zbog položaja oko 150.000 etničkih Mađara koji žive na njenom zapadu.
„Kroćenje” Orbana
Tretirajući njegove poteze kao negativne, EU je obustavila isplatu više milijardi evra Mađarskoj zbog „zabrinutosti za vladavinu prava”, komplikujući Orbanove napore da izvuče ekonomiju zemlje iz duge tehničke recesije.
„Istorija se ponekad ponavlja. Srećom, ono što je prvo bilo tragedija, u najboljem slučaju je komedija drugom prilikom”, rekao je premijer Mađarske pristalicama u gradu Vespremu, u govoru povodom obeležavanja godišnjice neuspelog mađarskog ustanka protiv sovjetske vlasti 1956. godine, aludirajući na pritiske koje Brisel vrši na Budimpeštu.
Tamo gde nije bilo direktnog sukoba bilo je indirektnog neslaganja, kao na sastanku evropskih lidera pred božićne praznike, kada je trebalo jednoglasno odlučiti o pristupanju ove ratom zahvaćene zemlje EU. Situacija je dospela u ćorsokak: 26 protiv jednog.
Hitro je reagovao nemački kancelar Šolc, povukao Orbana u ugao prostorije i predložio mu da ode na pauzu za kafu. Orban je otišao na „pauzu” a drugih 26 lidera je nastavilo zasedanje i glasanje je prošlo bez protivljenja. Tako je postignuta obavezujuća jednoglasnost, inače ne bi bila moguća u prisustvu mađarskog premijera. Orban je ostao dosledan svom stavu, a ostale članice su izglasale šta su htele koristeći ovu „stratešku rupu” u zakonu.
Već za sledeći samit (1. februar), kada je odlučivano o 50 milijardi nove pomoći Ukrajini, pretnja je bila mnogo konkretnija i jača, pa je i Orban „legao na rudu” i posle niza sastanaka s italijanskim, francuskim i nemačkim premijerima, pridružio se ostalima u glasanju.
Posle će reći da je „naišao na zid” za svoju zemlju i da je izbegao rizik od gubitka namenskih sredstava EU za Budimpeštu iz zajedničkog fonda. Reći će Orban i da je njegova država dobila garancije da sredstva Mađarske iz fondova EU neće biti poslata Ukrajini, zbog čega je glasao za slanje pomoći za Kijev u vrednosti od 50 milijardi evra, te da će se jednom godišnje raspravljati o tom paketu, što ne znači takoreći ništa jer je dovoljno da jedan navijač Ukrajine blokira moguću negativnu odluku.
Priprema za „kroćenje” Orbana bila je višestruka. Najpre je javno zaprećeno primenom člana sedam Ugovora o EU kojim se suspenduju prava članice da glasa o odlukama EU i tako se Mađarska politički stigmatizuje i izoluje.
„Pečat” je u prošlom broju pisao koliko je to opasno i pogubno i po samu Uniju, pa je ova naddržavna organizacija, valjda toga svesna, pribegla poverljivom planu u koji je uvid imao „Fajnenšel tajms” i naveo da je Brisel zacrtao strategiju za izričito ciljanje na ekonomske slabosti Mađarske, ugrožavanje njene valute i izazivanje kolapsa poverenja ulagača u pokušaju da naškodi „radnim mestima i rastu” ako Budimpešta odbije da povuče veto kojim blokira pomoć Kijevu.
Medijska priprema
Da li je ovaj dokument slučajno procurio baš uoči glasanja, tek u njemu stoji da „u slučaju da se na samitu 1. februara ne postigne dogovor, drugi šefovi država i vlade će javno kazati kako, u svetlu nekonstruktivnog ponašanja mađarskog premijera, oni ne mogu da zamisle” kako se EU fondovi stavljaju na raspolaganje Budimpešti.
Bez finansiranja iz EU, „finansijska tržišta i evropske i međunarodne kompanije mogu biti manje zainteresovane za investicije u Mađarskoj”. Takva kazna bi „mogla brzo da izazove dalji porast troškova finansiranja javnog deficita i pad valute”. Inače, privreda je bolna tačka Mađarske. Velike probleme stanovništvu posebno stvara inflacija. Ona je doduše nedavno pala, ali prošle godine je iznosila 17%, a pretprošle 15%. A nakon članka „Fajnenšel tajmsa” forinta je ponovo pala.
Pa ipak, i pored Orbanovog popuštanja i odustajanja od veta, Evropska komisija i dalje zadržava oko 20 milijardi evra namenjenih Budimpešti zbog optužbi da je Orban navodno unazadio demokratiju tokom svojih 13 godina na vlasti. „Dokument koji su izradile briselske birokrate samo potvrđuje ono što mađarska vlada već dugo govori: pristup fondovima EU, Brisel koristi za političke ucene”, rekao je na Iksu mađarski ministar za pitanja EU Janoš Boka.
Nije slučajno Judit Varga, glavna kandidatkinja Orbanove stranke Fides za Evropski parlament, na svom Fejsbuk nalogu napisala da je Mađarska od početka bila u robovskom položaju u EU. „Brisel sada preti da će nam ukinuti finansijska sredstva i oduzeti pravo glasa ili da će nas isključiti iz svega, na primer, iz zajedničkog tržišta, ukoliko se ne pridržavamo onoga što oni smatraju da je pošteno i dobro. Ali u svim godinama koje smo proveli u evropskom donošenju odluka, za nas se radilo o strategiji, odbrani i održavanju našeg plamena. O zaštiti tog plamena sopstvenim rukama, kako bismo zaštitili naše nacionalne interese od hladnoće, vetra i kiše”, napisala je Varga.
Ova dramatična tvrdnja mađarske poslanice podsetila je na izjavu briselskog zvaničnika iz 2004, kada je kroz smeh priznao magazinu Ekonomist: „Jednom kad neka zemlja aplicira da se priključi EU – ona postaje naš rob.”
Nakon što se Budimpešta konačno pridružila drugim državama EU u dogovoru o novoj pomoći Ukrajini, javio se novi pritisak na Mađarsku da ratifikuje kandidaturu Švedske za pridruživanje NATO paktu. Mađarska je jedina zemlja NATO-a koja još nije ratifikovala zahtev za članstvo Švedske, u procesu koji zahteva podršku svih članica EU.
Kratkoročni gubitak
Reklo bi se da Orban gubi „bitku” s Briselom, ali kratkoročno, jer stara izreka kaže: „Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje.” A za to već ima prilično nagoveštaja. Za jedan se postarao sam Orban. Iako je popustio i dao zeleno svetlo za slanje 50 milijardi evra pomoći Ukrajini, premijer Mađarske se, uoči samita, sastao sa belgijskim poljoprivrednicima jer smatra da briselske birokrate ne shvataju ozbiljno zahteve građana na ulicama. „Ponovo u Briselu! Zastupamo glas građana i pored toga što nas ucenjuju briselske birokrate”, napisao Orban na Iksu.
Saveznika ima i u komšiluku. Premijer Slovačke Robert Fico izjavio je da ova zemlja neće dozvoliti EU da kazni Mađarsku zbog odbrane njenih nacionalnih interesa. Prilikom nedavne zvanične posete Budimpešti, Fico je rekao da Slovačka deli zabrinutost Mađarske u vezi sa sukobom u Ukrajini i podržava stav Budimpešte da svako finansiranje Kijeva od EU treba da se vrši na godišnjoj nivou i da podleže redovnim revizijama.
I bivši premijer Poljske, Mateuš Moravjecki, podržava napore mađarskog premijera da se odbrani od „brutalnih pokušaja ucene” iz EU, poručujući mu da je otvoren za mogućnost da se Orbanova partija Fides pridruži političkoj grupaciji Evropski konzervativci i reformisti (ECR) u Evropskom parlamentu nakon izbora u junu.
A junski izbori prilični su bauk za birokrate u Briselu i one koji ih podržavaju, jer u Evropi sve više jačaju suverenističke struje – od Nacionalnog okupljanja u Francuskoj, s Marin le Pen, preko Slobodarske stranke Gerta Vildersa u Holandiji, pa sve do Alternative za Nemačku, čija popularnost nezaustavljivo raste.
Njihov uspeh može da ugrozi ovakvu EU – koja za mnoge više liči na političko krilo NATO pakta, nego na politički i privredni savez od 27 država članica – zasnovan na ideji da se širenjem privrednih sloboda učvrsti zona bezbednosti u Evropi.
Istorijska paralela
Ako EU posmatramo kao deo šireg evroatlantskog saveza, sa SAD na čelu – kolokvijalno označenim kao Kolektivni zapad – nameće se paralela s Delfskim savezom koji su Atinjani osnovali posle pobede nad Persijancima, a profesor međunarodnih odnosa na Londonske škole ekonomije i političkih nauka (London School of Economics and Political Science), Kristofer Koker (Christopher Coker), obradio u studiji „Filozofi varvari – Razmišljanja o prirodi rata od Heraklita do Hajzenberga”, koju analizira i dešifruje naš teoretičar istorijskog ciklizma prof. Todor Vulić.
Ima tu niz podudarnosti, kao što su pomorski značaj, ekonomska snaga, formalna demokratija, ali i imperijalno širenje i potčinjavanje drugih država. Jedan primer te podudarnosti sasvim je očigledan: kao što su u Delfskom savezu sve članice bile u obavezi da finansiraju ratne pripreme i ratove tog saveza, ali se na kraju sve to svelo na uzurpaciju tih sredstava od Atine i na opštehelensko finansiranje atinske moći i prosperiteta, tako su danas sve članice NATO-a obavezane da finansiraju ratne pripreme i ratove tog saveza, ali se na kraju sve svodi na uzurpaciju tih sredstava od SAD i na evropsko finansiranje američke moći i prosperiteta.
Iako se knjiga prevashodno bavi ratom – za nas je interesantan deo koji govori o urušavanju ovih saveza, zbog oholosti i nadmenosti – a Koker ističe da su to Grci zvali hibris (opijenost uspehom), koji će pre ili kasnije dovesti do samouništenja.
Delfski savez se počeo raspadati zbog izrabljivačke oholosti Atinjana i njihovog surovog ponašanja, ne samo prema neprijateljima već i prema manje poslušnim članicama. Reklo bi se da se i NATO nalazi u fazi hibrisa a, kako kaže Vulić, preterana oholost njegovih Alkibijada će ga pre ili kasnije dovesti do samouništenja.
Ni Atinjani nisu verovali da je moguća propast njihove pomorske imperije. Da su u to verovali, ne bi ni krenuli u pohod na Siciliju – koji se po njih završio katastrofom. Uzalud ih je tragični junak tog pohoda Nikija upozoravao: da je žudnja za posedovanjem onog što je van domašaja – suluda.
Ni danas, očigledno, nije ništa drugačije. Samo je pitanje šta će i kada biti nova Sicilija.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Pečat
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Olivier Hoslet
BONUS VIDEO:
