Kao što je još pre više od 30 godina konstatovao Armin Moler (Armin Mohler) – jedan od najmarkantnijih predstavnika nemačkog posleratnog konzervativizma – desničar je danas stvarno smetalo u društvu. „Levičar se još može, uz izvesne napore, uvrstiti u liberalni koordinatni sistem – konačno on još nekako veruje u dobrog čoveka.” Međutim, desničar je ipak apsolutni kvaritelj igre.
Levičarima se „gresi iz mladosti”, odnosno staljinistička, maoistička i uopšte ekstremistička prošlost lako opraštaju i pravdaju dobrim namerama. Njihovi ciljevi su, naposletku, bili humani, čak i ako je njihovo ostvarivanje podrazumevalo sredstva kao što su teror, koncentracioni logori ili masovna pogubljenja. U slučaju desničara takvo izvinjenje ne važi.
Medijski stražari
Danas dominira shvatanje po kome je ekstremni levičar tek pali anđeo, dok je desničar sam đavo i to od samog početka. U medijima su levičari predstavljeni kao „aktivisti”, ili jednostavno „mladi ljudi”, dok se za desničare upotrebljavaju fraze poput „huligani” ili „ekstremisti”. Svima poznata fraza da onaj ko nije bio levičar u mladosti nema srca, ne govori samo o navodnom idealizmu levice, već prećutno ukazuje i na uskogrudost desnice, iako spremnost na samožrtvovanje za svoja ubeđenja nikada nije bila manja na desnici nego na levici.
Iz ovakvog bazičnog stava slede dalje posledice. Jedna od njih je da se sa desničarima – a to će reći ekstremistima – ne razgovara. Može se jedino govori o desnici, naravno iz protivniče perspektive, ali nikako sa desničarima. U današnje vreme se to opravdava time da se desnici ne sme davati platforma i mogućnost da utiče na javno mnjenje. Naivni građani bi mogli da se prevare i poveruju u retoriku desnice. Stoga je potrebno uvek biti na oprezu, a uloga večito budnog čuvara pripada medijima koji paze da neka problematična ideja slučajno ne dospe u javni prostor. Na ovom mestu se ponovo vredi vratiti Moleru – koji je pre više od 30 godina uočio da je levica, i to pre svega jedna naročita vrsta levog liberalizma, sebi već osigurala važne pozicije moći u medijima, štampi, radiju i, još važnije, na televiziji. Ta u medijima ušančena levica javnosti plasira sliku desnice, pri čemu je desnici oduzeto pravo glasa.
Ukoliko se pored medijskih stražara nešto provuče tu su u drugom redu dežurni analitičari, eksperti i aktivisti iz civilnog sektora. U njihove dužnosti spada i to da neukim masama protumače stvarnost. Po tome su oni nešto kao unapređena verzija seoskih vračeva. Ekspertska armija je tu da upozori na pošasti „populizma”, na zavodljivost „lakih rešenja”, skrenu pažnju na „strukturni rasizam”, te da objasni ko su ruski botovi na društvenim mrežama. Svojim autoritetom stručnjaka, ta budžetskim novcem subvencionisana vojska eksperata za desnicu objašnjava kakve su stvarne namere desnice, odnosno šta desničari zapravo misle kada nešto kažu. Nije, dakle, važno ono što se kaže, već ono što, navodno, iza toga stoji, a analitičari su tu da odgonetnu „skrivene namere” desničarskih partibrejkera. Samo po sebi se razume da bi bez desnice, desničara kao večnih neprijatelja sva ta silna masa analitičara i antifašističkih aktivista ostala bez izvora prihoda. Zato ih, pored ideološke pravovernosti, goni i goli materijalni interes da na svim stranama pronalaze desničare, populiste, fašiste, rasiste i ostale nepodobne. Pored toga, i njihova tumačenja „spornih izjava” moraju biti sve kreativnija.
Naravno, i u okviru sloja eksperata postoje razlike, pa dok deo njih vodi svoju borbu protiv desnih stranaka, drugi svoje mišiće pokazuju na marginalnim grupicama. Ipak, najdelikatniji među njima drže se podalje od otvorene propagande. Njihov pristup je suptilniji. Na nišanu nisu u prvom redu deklarisani desničari, već je cilj disciplinovati one potencijalno kolebljive koji bi mogli odustati od levoliberalne dogme. To znači da u žiži nisu toliko desničari i njihove stranke, već navodno tihi uticaj desnih ideja. Zato njihovo omiljeno upozorenje glasi da pod pritiskom desnog populizma čitavo društvo polagano klizi udesno. Drugim rečima, desničari i ne moraju da preuzmu vlast na izborima, jer će, na kraju, njihovu politiku sprovoditi stranke glavnog toka – a to je ono što se mora sprečiti. Dovoljno je da vlast makar i najavi samo jedan potez koji nije u skladu sa levo-liberalnim svetonazorom ili da tek načini neku sitnu korekciju u svojoj politici i već će se naći eksperti koji će u tome videti popuštanje pred desnicom. Od toga se, zatim, gradi katastrofična vizija budućnosti.
Poziv na mobilizaciju
To je bio slučaj, na primer, kada je u decembru mesecu prošle godine u Francuskoj izglasan novi zakon o imigraciji. Odmah su se čule izjave da to nije ništa drugo do „skretanje udesno” (OVDE). Navodno „Nacionalno okupljanje” više ne mora da se brine oko osvajanja vlasti, jer su njihove ideje već prihvaćene i nije od presudne važnosti ko će ih sprovoditi. Nije teško utvrditi da takvi komentari služe zamagljivanju stvarnosti i skretanju teme, jer se rasprava po pitanju imigracije i posledica nekontrolisanog priliva stanovništva iz stranog kulturnog kruga pomera na ideološko polje i priču o trijumfu „krajnje” desnice. Zakon se ne razmatra i ne kritikuje zbog njegovih mana – već zato što je navodno desničarski, pa samim tim i nehuman. Više uopšte nije bitno postoji li ili ne problem sa visokom stopom imigracije i sa njom povezanim islamskim ekstremizmom i rastom kriminala, već se fokus vraća na desnicu i navodne ustupke koji joj se čine. Tako umesto rasprave o posledicama imigracije tema postaje navodna „ideološka pobeda desnice”, a to se ne sme dozvoliti. Time se rasprava ponovo vraća na pridiku o kulturnom rasizam u zemljama u koje migranti dolaze i nespremnost domaćeg stanovništva da prihvati lepote multikulturalizma.
Istovremeno, takvi komentari predstavljaju poziv na mobilizaciju. Jer ako društvo neprimetno klizi udesno i ako rizik od „naginjanja zemlje ka populističkom nacionalizmu nikada nije bio veći”, onda nema hitnijeg zadatka do okupljanja svih snaga pod antifašističkom zastavom. Tada, ponovo, postoji samo jedna strana koja je apsolutno dobra, i druga na kojoj stanuje sam đavo. Razume se samo po sebi da to predstavlja poziv na ukidanje politike, jer preostaje samo jedno dozvoljeno mišljenje. Pored medija i eksperata, u borbi protiv desnice na poslednjoj liniji odbrane stoji država. Ako novinari i eksperti nisu dovoljno dobro obavili svoj posao – tu su državne vlasti koje uvek raspolažu mogućnošću zabrane desnog smetala. Čak i ako do zabrane ne dođe, već samo pominjanje takve mogućnosti predstavlja vrstu pritiska na desnicu i njene simpatizere. Članstvo u organizaciji kojoj preti zabrana može predstavljati opterećenje, a razumljiva je želja da se izbegnu dugi i iscrpljujući sudski procesi. Ukoliko bi se takav postupak čak i okončao pobedom – ugled izmrcvarene i finansijski osiromašene desne organizacije svakako ne bi porastao.
Šta to znači može se najbolje videti u Nemačkoj, gde su omladinske grupe već od strane države klasifikovane kao ekstremističke, uključujući tu i omladinsku organizaciju Alternative za Nemačku (AfD). Naime, Savezna služba za zaštitu ustava je prošle godine „Mladu alternativu” (JA) označila kao ekstremističku organizaciju. Nije teško uočiti da ovakva mera predstavlja pokušaj unošenja podela u redove AfD, budući da se sve više govori o eventualnom pokušaju zabrane ove stranke. Rečju, istovremeni napad na stranačku omladinu i pretnja zabranom imaju za cilj da dovedu do podela tako što bi se stranka navela da se distancira od sopstvene omladine kako bi se barem za neko vreme izbavila iz neugodnog položaja. Štaviše, na meti nije samo stranačka omladina, već i pojedini političari poput Bjerna Hekea. U javnosti se već čuju glasovi koji govore o tome da bi ovom popularnom šefu Alternative u Tiringiji trebalo zabraniti da se bavi politikom.
Slučaj „Akademija kristijana”
Nemačka nije jedina zemlja u kojoj se na sve strane maše zabranama. Iste tendencije opažaju se i u Francuskoj, dakle baš onoj zemlji za koju eksperti kažu da se „pomera udesno”. Decembra 2023, kada je donet zakon o imigraciji, francuski ministar unutrašnjih poslova Žerar Darmanin objavio je svoju nameru da raspusti omladinsku, katoličku i tradicionalističku organizaciju „Akademija Kristijana” (Academia Christiana). Reč je o grupi koja se ne bavi politikom, već obrazovanjem omladine u tradicionalističkom duhu. Prema rečima njihovog osnivača i direktora, Viktora Obera, jedan od ciljeva organizacije bio je da u doba iskorenjenosti omladini ponudi ukorenjenost – a to, između ostalog, znači i „političko obrazovanje u hrišćanskom okviru”. Sa druge strane, motivacija ministra ostaje zagonetka, budući da su razlozi koje je navodio u intervjuima blago rečeno nejasni. Tako on pominje navodno planiranje „oružanog otpora državi ili grupama ljudi”, „idealizaciju Višija”, kao i „pozivanja na diskriminaciju pojedinih grupa ljudi”.
U članku koji je objavio u nemačkom časopisu Tagespost, prof. David Engels takve optužbe naziva apsurdnim. Prema njegovim rečima, „Akademija” je obrazovna organizacija koja upoznaje mlade ljude sa tradicionalnim katoličkim vrednostima kao što su vera i porodica, ohrabruje ih da se ponose kolektivnim dostignućima prošlih generacija i pomaže im da steknu jasan pogled na trenutni moral i politiku situaciju u Francuskoj. Takođe, ona podstiče uspostavljanje kontakata sa istomišljenicima i u tom kontekstu stavlja veliki naglasak na elemente kao što su zdrava ishrana, negovanje tradicionalnih francuskih narodnih igara, svest o regionalnim korenima, posećivanje latinske mise, kao i sportska aktivnost.
To što polaznici „Akademije”, pored trčanja na duge staze i odbojke, imaju i višečasovne uvodne lekcije iz boksa, teško da se može smatrati simptomom pripreme za građanski rat, kao što je puko izražavanje zabrinutosti zbog neizbežnosti ovog guerre civile mogla bi se smatrati nekom vrstom posebnog obeležja „Akademije”, budući da je ta tema već odavno prisutna i u desnim i u levim krugovima u Francuskoj. Engels takođe naglašava da u slučaju „Akademije” nema ni govora o nadovezivanju na višijevsko nasleđe. Svakako, Viši se retorički pozivao na određene vrednosti koje neguje i „Akademija” – rad, porodica, otadžbina – ali to još uvek ne govori ništa o ideološkoj bliskosti. Naposletku, u radu, porodici i otadžbini nema, ili barem ne bi trebalo da bude ničeg spornog, ukoliko ne postoji namera da se porodice i otadžbine ukinu.
Privrženost sopstvenom
Konačno, pozivanje na diskriminaciju je, smatra Engels, potpuno apsurdno. Ako je ministar pod tim mislio na ksenofobiju ili islamofobiju, onda on izbegava da prizna očigledno, a to su ogromni problemi koje Francuska ima sa islamom, odnosno sa kriminalom među imigrantima. Uostalom, kada „Akademija” na to ukazuje – ona, opet, samo konstatuje očigledno. Isto tako, činjenica da je francuska tradicionalna katolička omladinska organizacija uverena u istinitost svoje vere i bogatstvo sopstvene zapadne kulture, i da im iz verskih i patriotskih razloga daje prednost u odnosu na druga verovanja i civilizacije, ne bi trebalo da rezultira bilo kakvim krivičnim sankcijama. Privrženost sopstvenom bi u svakom društvu trebalo da bude prirodna stvar – a ne razlog za zabranu. U tom kontekstu može se postaviti pitanje i šta se i Francuskoj dogodilo sa pravnom državom, odnosno sa slobodom govora? Izgleda da se u ovom slučaju preti zabranom jednoj omladinskoj organizaciji na osnovu prilično tankih optužbi, odnosno da ovde nije u pitanju ništa drugo do pokušaj ućutkivanja neistomišljenika.
U svom članku Engels pokušava da otkrije prave motive koji pokreću ministra. Po njegovom mišljenju, „Akademija” nije formalno, već emotivno povukla svoju podršku sekularnoj republici, postajući sve više mesto zajedništva mladih ljudi koji su – naočigled islamskih paralelnih društava i kriminalnih klanova, kao i sveprisutnog levičarskog radikalizma, nesposobnosti pariskog centralizma i beznadežno diskreditovanog političkog sistema – već izgubili svaku nadu da će francuska država moći da se organski reformiše iznutra, i dalje apelujući na prazne fraze kao što su „republika”, „sekularizam” ili „suživot”. Stoga se, nastavlja Engels, nade omladine koju predstavlja „Akademija kristijana” sve više pomeraju iz političke u kulturnu sferu, a stvaranjem trajnih porodica, osnivanjem škola i integracijom tradicionalnog katoličkog načina života, teži se stvaranju sopstvenog paralelnog društva, po ugledu na prve hrišćane kako bi se popunila praznina koju je ostavila Peta republika koja se više ne može ispuniti nikakvim smislom. Baš to možda može postati prava moralna i kulturna alternativa modernosti i definisati sopstveno polje delovanja u suočavanju sa izazovima našeg vremena.
Englesovo objašnjenje se poklapa sa onim što govori Ober, koji u današnje vreme vidi lažne bogove (zdravlje, klima, konzumerizam), a u medijima prepoznaje novo sveštenstvo. U tim okolnostima on prvenstveno ima u vidu kulturnu borbu, što podrazumeva prenošenje tradicije novim generacijama u smislu kako to predlaže američki konzervativni autor Rod Dreer (Rod Dreher) u knjizi The Benedict Option, odnosno pomenuti Engels u svojoj knjižici Was tun? Čak i ako ova konzervativna niša usled dominacije levičarskih medija teško da može računati na pristup širokim masama, ona je ipak zapala za oko vlastima. I to daje razlog za zabrinutost, jer ispada da se „Akademija” ne sankcioniše zbog onoga što čini, već zbog onoga što misli, kao da je već i sama kritika blagodati modernog društva postala razlog za zabranu.
Slučaj „Akademije kristijana” pruža još jedan primer u kojoj meri je sve što je desno, tradicionalističko i tradicionalno žigosano kao neprijatelj. Desnica se više ne mora baviti politikom – kao što je slučaj sa ovom francuskom grupom – već je dovoljno da samo želi da sačuva i prenese sopstvene vrednosti da bi se našla pred opasnošću da bude raspuštena. Istovremeno, proganjanje desnice nijednog trenutka ne smeta političarima i novinarima kada javnost i dalje plaše baukom „populističkog nacionalizma” koji samo što se nije domogao vlasti, niti ima ikakav uticaj na jadikovanje eksperata kako su, eto, ideje „krajnje desnice” našle svoj put do glavnog toka politike deluju. Inicijativa da se zabrani „Akademija kristijana” na najbolji način opovrgava sve halucinacije o trijumfu ideja „krajnje desnice”, jer je očigledno da vlasti pokazuju sve manje tolerancije prema konzervativnim uverenjima. Slučaj „Akademije” takođe potvrđuje ne samo postojanje snažnog neprijateljstva prema desnici, već i hroničnu odvojenost od stvarnosti koja vlada među novinarima i ekspertima.
Dr Dušan Dostanić je saradnik Instituta za političke studije. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Nicolas Messyasz/SIPA
BONUS VIDEO:
