Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da mu se dopao film „Dara iz Jasenovca“ i istakao da je veoma važan za naš narod, jer govori o mestu najvećeg stradanja našeg naroda.
Film Dara iz Jasenovca na Radio-televiziji Srbije imao je svetsku TV premijeru. Srpski kandidat za Oskara izazvao je brojne polemike u javnosti u čitavom regionu, a filmski kritičari su podeljeni.
– Gledao sam film i ja ne mogu to da posmatram sa umetničke strane, ne mogu da budem profesionalan i objektivan. Film mi se dopao. Težak je, ali mislim da je važan za naš narod jer se konačno neko setio da napravi film o mestu najvećeg srpskog stradanja. Država je pomogla i bilo je na moju inicijativu. Ja sam inicijator toga. Ponosan sam na to. Ako smo napravili neku grešku, odgovaraćemo prema građanima Srbije. Ne bežim od toga, ponosim se time što smo uradili – rekao je Vučić.
„Gledao sam film, nisam neko ko sa umetničke strane može to da posmatra, ali film mi se dopao, jako je težak ali veoma važan za naš narod. Konačno se neko setio da napravi film o mestu najvećeg stradanja našeg naroda ikada. Ne postoji nijedno veće stratište srpskog naroda od logora Jasenovac“, naglasio je Vučić.
Predsednik je o govoreći o utiscima o ostvarenju i dilemi da li je reč o priči o stradanju Srba ili propagandi, istakao da je država pomogla film i to na njegovu inicijativu.
„Ako neko treba da odgovara zbog toga, to sam ja, ponosan sam na tu činjenicu – što su se posle 75 godina neka država, predsednik i neka vlada setili da bi trebalo da se pomogne nešto što će da govori o našim žrtvama u Drugom svetskom ratu i našem mnogostradalnom narodu“, naveo je Vučić.
Ako smo napravili neku grešku, odgovraćemo pred građanima Srbije, nemam tu dilemu, poručio je predsednik Srbije.
Vučić je dodao da je ponosan na taj film da i da ne beži od odgovornosti, kao što je ponosan i na Hram Svetog Save, spomenik Stefanu Nemanji, Bulevar Junaka sa Košara i na još mnogo drugih stvari.
Izvor RTS, 21. februar 2021.
V. Vukosavljević: Film nije idealan, ali…
Tema filma je najpotresnija i najtragičnija u srpskoj istoriji pa je samim tim i film potresan i s razlogom izaziva veliko uznemirenje i pravi kovitlac emocija.
S druge strane, kao i u slučaju filma „Zaspanka za vojnika“, autorski tandem Antonijević-Drakulić nije bio na visini zadatka. Radnja je spora, rasuta, nekonzistentna, skokovita a dijalozi parolaški, predvidivi, pomalo neživotni i donekle izveštačeni. Osim kad su mala Dara i još par izuzetaka u pitanju, gluma uglavnom neubedljiva. To se naročito odnosi na ustaše, koji su prikazani kao robotizovane zveri, bez nijansi, bez raznovrsne lične psihopatologije i bez bilo kakvog objašnjenja za nepojamno zversko ponašanje, verski fanatizam i antisrpski genocidno-pogromaški rasizam.
Gledaocima širom sveta, bez posebnog istorijskog znanja o okolnostima, neće i ne može biti jasno zašto se u logoru dešava takvo zlo i šta ga motiviše. Ako je neko želeo da prikrije motive zlikovaca, u potpunosti je u tome uspeo. Ipak, neuporedivo više verujem u trapavost i površnost reditelja i scenariste nego u neki plan s tim u vezi.
Ovaj pakao na Zemlji i nezapamćeni pokušaj istrebljenja čitavog jednog naroda pružao je svojom kompleksnom tragikom skoro beskrajne izražajne mogućnosti za prikaz u sedmoj umetnosti ali, da ponovim, kao i u slučaju prethodnog filma i takođe velike teme, zanatsko-umetnički duet nije od ubedljivog istorijskog predloška umeo da sačini ono što se moglo i moralo. Tragika zaprepašćujućih činjenica govorila je svojim jezikom i bez suštinske pomoći autora.
Ipak, ako imamo u vidu da iz različitih razloga, malo zbog titoizma malo zbog autocenzure malo zbog sramotne inertnosti srpskih filmadžija, film na ovu temu (osim delimično „Okupacija…“ i „Kozara“) za 75 godina nije snimljen, i ovakav kakav je, donekle ispod očekivanja, dobrodošao je. Filmove o Pokolju tj. genocidu nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni za vreme Drugog svetskog rata, koje su vršile hrvatsko-muslimanske „ustaše“ a na podstrek Vatikana, trebalo bi snimati svake godine. Verujem da će biti i vrhunskih.
A dotle, „Daru“ bi trebalo prikazivati po školama, salama domova kulture, na internetu i na TV stanicama svakom prilikom. Ova tema za nas je važna koliko i Holokaust za Jevreje, ona je jedno od stožernih pitanja našeg identiteta u prošlosti i opstanka u budućnosti.
To je najkraće što mogu da kažem, pojednostavljeno i načelno, kao prvi utisak odmah nakon poslednjeg kadra.
Možda se prvi utisci u vodu bacaju ali bar imaju autentičnu svežinu.
Greh mi na dušu, ali tako sam video i doživeo „Daru iz Jasenovca“…
Izvor Fejsbuk profil Vladana Vukosavljevića, 20. februar 2021.
Goran Šarić: Kako Srbi ne razumiju ustaško zlo?
Trebalo je proći više od sedam decenija da se u Srbiji snimi film o jednom od najmonstruoznijih genocida koje je čovječanstvo zapamtilo (ako ga uopšte pamti), a istorija ljudskog roda je istorija genocida, zločina, grijeha i pobune ljudi protiv Boga.
Nikad neću zaboraviti suze Hrvata, bivšeg jasenovačkog logoraša, koji je tada već kao sjedi starac prepričavao događaj kojem je svjedočio u logoru. Pedeset godina je jako puno vremena, pa ipak, plakao je kao dijete dok je opisivao kako je izvjesna ustašica Marija ubijala bebu udaranjem glave o zid.
Ljudski um ne može pojmiti razmjere tog zla. Jasenovac nije bio neka izolovana kuća strave, nego je čitava NDH natopljena krvlju nevinih žrtava. Četiri godine pakla na Zemlji. Nije moguće ni u jednoj knjizi, niti na jednom filmu prikazati ono što se tada događalo. Svakako je pohvalno što je neko pokušao to ekranizovati, što je film prikazan na RTS-u, što je država stala iza projekata.
Međutim, ponovno se (nakon katastrofalne serije „Nemanjići“) pokazuje da Srbi nisu u stanju snimiti dobar film o sebi i svojoj istoriji, ako nije sa autošovinističkih pozicija. Ako se sami sebi ne rugaju.
Problem filma nisu ni patetika ni crno-bijeli prikaz karaktera. Svaki hrvatski ratni film ili svaki film o Srebrenici ima sto puta više patetike. I može li među ustaškim čuvarima u dječjim logorima iko biti ne bijel, nego i tamno-svi?
Problem je što film, ako je rađen za međunarodnu publiku nije objasnio ko je i zašto pobio stotine hiljada Srba, Jevreja, Roma i Hrvata u desetinama logora i u nebrojnim stratištima po selima NDH. Nije objasnio genezu zla. Nije ga potpisao, imenom i prezimenom.
U jednom ovakvom filmu atmosfera pakla se ne postiže brutalnim scenama nasilja ni divljačkim ispadima ustaških zlikovaca i to je najveći promašaj filma. Režiser i scenarista pokazali su potpuno nerazumijevanje istorije, duha onog vremena, duha ustaškog klero-fašizma. Oni ustaše prikazuju kao neke alfa nasilnike iz kraja, gnjevne vođe navijača, Zemunce, Velju Nevolju. Ne, ustaše su bile hladni i mirni sadisti, zlobni i pakosni, ljigavi, ali staloženi.
Da sam ja snimao film, za uloge ustaša koristio bih današnje negatore ustaškog genocida, Igora Vukića i njegovu besramnost kojom negira pokolje u Jasenovcu, Stjepana Razuma i njegovu perverznu mirnoću, Romana Ljeljka i onaj pogled prevaranta. Režiser, scenarista i glumci trebali su gledati nastupe u hrvatskom Saboru Hrvoja Zekanovića i sladostrasnu mržnju kojom govori o Srbima, fanatičnost Karoline Vidović Krišto, lukavost Željke Markić ili pasivnu agresiju Vlatke Vuković dok izjavljuje da dječje logore nisu osnovale ustaše nego Crveni krst. Trebali su prisustvovati propovijedima biskupa Košića. Ili bar, ako im je bliže, otići u krug dvojke, poslušati Sonju Biserko, Dubravku Stojanović, Nikolu Samardžića, Svetislava Basaru…
Bez obzira na sve mane filma, pustio sam suzu na kraju…
Naš Bog je Bog živih, a ne mrtvih, kao što kaže jevanđelje po Ivanu. I svi jasenovački mučenici sada su, neka im je vječna slava u Bogu. Suština Isusove poruke je praštanje, ali oprostiti možemo samo onome ko se pokajao!!! A gore spomenuti likovi, svojim narativima o vječnoj srpskoj krivici i Srbima kao vizanticima i primitivcima, svojim negiranjem genocida, svojim pravdanjima zločina nad civilima, starcima, ženama i djecom, po drugi put ubijaju te žrtve. Ponovno stvaraju preduslove za nove ratove i genocide, za nove krugove pakla.
Ne mogu Srbi shvatiti to zlo. I bolje da ne mogu.
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/MegaComFilm
Izvor Fejsbuk profil Gorana Šarića, 20. februar 2021.
BONUS VIDEO:
