Ivo Andrić bi se svakako cinično nasmejao iracionalizmu i neverovatnim političkim savezništvima koja se sklapaju uoči izbora u Republici Srpskoj i Bosni, stvorenoj da vri emocijama, uspomenama i melanholijom.
Šifra balkanskog apsurda krije se u političkom putešestviju Milorada Dodika, odlazećeg predsednika Republike Srpske i kandidata za srpskog člana Predsedništva BiH. Bio je Mile član i poslanik reformskih snaga Ante Markovića uoči sloma Jugoslavije, osuđivao je Radovana Karadžića u vreme njegove najveće moći, a zatim su Mileta preuzeli Amerikanci, s idejom da ga, u laboratorijama Stejt departmenta, smućkaju kao hipi lidera koji će konfliktno područje voditi u pravcu demokratskih i multietničkih promena.
Zapadne sile i visoki predstavnik za BiH Karlos Vestendorp toliko su želeli opstanak Mileta na mestu premijera 1998. godine, iako je njegova stranka osvojila tek šest mandata, a SDS čak 19, da su uslovile dalju finansijsku pomoć Republici Srpskoj njegovim reizborom. Uzgred, tadašnji glavni operativac Vestendorpa za sprovođenje dejtonskog mira bio je mladi Pedro Sančez, današnji premijer Španije, što znači da je Bosna u to vreme bila idealna bašta za uzgajanje budućih kadrova krupnog kalibra.
Kako je, dakle, eksperiment nazvan „multinacionalna operacija Dodik” postao najžešći balkanski buntovnik protiv svojih tvoraca? Zašto je Mile od lojalnog američkog igrača postao neposlušni avanturista, kandidujući se za „Bolan Ladena” srpske politike, koji se zbližio s Rusima? Glavni Dodikovi politički protivnici nisu se promenili. Promenile su se samo okolnosti. Nekadašnji Karadžićev SDS provučen je kroz program ispiranja prošlosti i postao poželjan partner Zapada. To su učinili oni koji su poslednjih godina šminkali Mileta ratničkim bojama, dakle Amerikanci, te SDS predvodi redizajnirani četrdesetdvogodišnji Vukota Govedarica. Sličnih dimenzija kao i Dodik, visok i krupan, Govedarica je retoričko i pevačko iskustvo sticao kao istaknuti narodni guslar, menjajući vremenom repertoar. Nekada je guslao o Ratku i Radovanu, a danas preferira multiumetničke šlagere u desetercu.
Hoće li Govedarica na guslarskim večerima pevati o Ratku Mladiću, ratnom idolu iz mladosti, koji je iz Haga poslao pismo podrške Miloradu Dodiku, antiratnom lideru u doba građanskog rata u Bosni?
U tom pitanju krije se ne samo odgovor već i paradoks odnosa velikih sila prema Republici Srpskoj. Da li je Dodik zaista imao drugačiji izbor i da li bi i Čeda Jovanović postao Mile?
Nije se Dodik okretao od Vašingtona, razmišljajući o referendumu o otcepljenju Republike Srpske, zato što su ga iz Kremlja zatrpali delima Dostojevskog, već su upravo pisci Dejtonskog sporazuma, preko visokih predstavnika, počeli da vrše lekturu plana koji je doneo mirnu Bosnu. Svako naredno oduzimanje nadležnosti Republike Srpske okretalo je Dodikovu glavu ka Beogradu, a potom ka Moskvi. Naravno da je Mile infantilno verovao u vrednosti zapadne liberalne demokratije, poput Đinđića, Koštunice i Tadića. To se može reći čak i za Miloševića, koji je posle Dejtona opisivan kao princ mira na Balkanu, da bi posle svega dve ili tri godine primetio kako mu se grančica u ruci pretvara u sekiru. U odajama Stejt departmenta počeli su da ga crtaju kao balkanskog kasapina.
U nedavnom intervjuu agenciji Rojters, Dodik je istakao da nije spreman da deluje protiv Dejtonskog sporazuma i Ustava, pa je slika njegove sudbine, kao srpskog lidera, tako tipična. Mirovni sporazum koji je prekinuo krvoproliće drastično menjaju njegovi pisci, pridobijajući za saveznike upravo naslednike ratnih partija koje su se borile protiv njegovog usvajanja. Zato se, u igri krivih ogledala, čini da se promenila kako politika Mileta Dodika, tako i on sam. Ali njegovo dubliranje Mitra Mirića na konvencijama, psovke upućene političkim protivnicima i pretnje otpuštanjima radnicima javnih preduzeća koji ne glasaju za njega ili premijerku Željku Cvijanović, kandidatkinju za predsednicu Republike Srpske, deo su njegovog trampovskog vođenja kampanja koje je vežbao još u svojim Laktašima.
Amerikanci su ga dobro upoznali dok je bio mirovnjak teške kategorije. Nekada je za Medlin Olbrajt bio dašak svežeg vetra i balkanski džentlmen, koga je Džems Rubin primao van svih nazora strogih diplomatskih protokola. Uticajni američki mediji su o tim susretima izveštavali naglašeno srceparajuće, a Dodik nije bio tako romantičan. Uglavnom se raspitivao kada će da stignu pare.
Kako je dobro upoznao svoje bivše mentore, sada ih optužuje da su kofer pun dolara isporučili njegovim političkim protivnicima, šaljući britanske agente koji ordiniraju po Srpskoj, a navodno će pojačati aktivnosti uoči sledeće izborne nedelje.
Ako se može pomisliti da Mile preteruje i da postaje pretežak čak i za zvanični Beograd, kako onda protumačiti reči Aleksandra Vučića, koji je kazao da će posle izbora izneti frapantne dokaze o najbrutalnijem mešanju pojedinih zapadnih sila u izbore u RS.
Ako Srbi nisu dobili 6. oktobar 2000. godine, hoće li ga Dodik dobiti dan pre izbora 2018. godine? Sve opcije su u igri, ali je Milorad Dodik u petak učinio moralnu i ispravnu stvar. Izvinio se porodici stradalog mladića iz Banjaluke Davida Dragićevića zbog toga što se neprimereno obratio njegovom ocu Davoru.
Ko je Milorad Dodik? Da li je mirotvorac zaista oboleo od nacionalizma, te postao mirnodopski dr Dabić? Ili je ostao onaj Dodik, koga su Amerikanci postavili na čelo RS, a da ga pre toga nisu odveli na skener. Da su to učinili, izabrali bi nekog drugog, s manje tvrdom glavom!
Izvor Politika, 30. septembar 2018.
