Jedna od udarnih spoljnopolitičkih vesti u medijima na prostoru bivše Jugoslavije, a posebno u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, bilo je zalaganje predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana za preispitivanje, odnosno reviziju (što je tačniji prevod od „menjanje“, koji srećemo u nekim hrvatskim izveštajima) Dejtonskog sporazuma. Domaćin i njegova visoka gošća navodno su se saglasili da ovaj dokument, pripremljen u hitnji za samo tri nedelje kako bi se zaustavio rat, pa stoga i nužno manjkav, u svom sadašnjem obliku nije stvorio uslove za iznalaženje stabilnog rešenja za budućnost BiH.
Erdogan je svoju ocenu izneo u odgovoru na pitanje hrvatske novinarke Ivane Petrović o tome kako gleda na teškoće u funkcionisanju ove složene države posle spornog izbora nominalno hrvatskog člana tročlanog Predsedništva Željka Komšića većinskim bošnjačkim glasovima, što je uslovilo nemogućnost formiranja organa vlasti u Federaciji BiH i zaoštrilo odnose u Predsedništvu. Indikativno je da u svom tekstu pripremljenom za susret sa novinarima turski predsednik nije specifično pomenuo ovu goruću temu, već se ograničio na to da je sa hrvatskom koleginicom razmotrio određena regionalna i međunarodna pitanja od interesa za obe države, a konkretno je izrazio mišljenje da bi obnavljanje mehanizma trojnih konsultacija (trilaterale) Turske, Hrvatske i Bosne i Hercegovine moglo biti korisno u podršci nastojanjima da se prevaziđu problemi u BiH.
PAS DE DEUX
Pošto sve bilateralne konferencije za štampu, kao svojevrsni pas de deux u diplomatskom baletu, po pravilu podrazumevaju potrebnu meru sadržinske i retoričke, susretno postizane ravnoteže, ni Kolinda Grabar Kitarović nije u svom obraćanju otišla do granice obznanjivanja osetljivih pojedinosti koje su sigurno bile predmet razgovora. Ipak, naglasivši da niko kao Hrvatska nije zainteresovan za dobrobit BiH, napomenula je da je BiH različita od drugih evropskih država i da su u njoj nosioci suvereniteta tri konstitutivna naroda, što je i pre Dejtona bilo zapisano u njenom republičkom ustavu, kao i da ovi narodi moraju biti potpuno ravnopravni.
Jasno je rekla da je Hrvatska obavezna da brine o pravima bosanskohercegovačkih Hrvata, da je promena ustava u isključivoj nadležnosti naroda u BiH, a da je jedini izgledan put ka trajnim rešenjima njihov politički dijalog. Živost u tok ove ne baš naročito posećene konferencije unelo je pitanje, upućeno obama predsednicima, da li podržavaju (legitimitet) Željka Komšića, s obzirom na to da se, zahvaljujući mogućnostima koje pružaju propozicije važećeg izbornog zakona, mesta u Predsedništvu domogao glasovima Bošnjaka.
Erdoganu ovo pitanje nije moglo biti po volji, ali je odgovorio na način kojim je dokazao svoju neospornu i osvedočenu vrlinu veštog političara i komunikatora koji se odlično snalazi u javnom obraćanju, osobito na konferencijama za štampu. Kao uzorni privrženik demokratskim vrednostima, podsetio je na to da je neprikosnovena volja birača ono što se nađe u glasačkoj kutiji, da niko ne može sa sigurnošću tvrditi ko je za koga glasao, već jedino koliko je ko glasova dobio, što važi i u ovom konkretnom slučaju. Iskazana volja birača mora se poštovati.
DUH ZAJEDNIŠTVA
Turska bi, uverava Erdogan, želela da se prema ostvarenim izbornim rezultatima Bošnjaci, Hrvati i Srbi u narednom periodu odnose konstruktivno i kooperativno, u duhu jedinstva i zajedništva, jer je takvo držanje potrebno Bosni i Hercegovini. Za celokupno njegovo obraćanje na ovoj konferenciji karakteristično je bilo insistiranje na nužnosti lojalne saradnje triju konstitutivnih naroda, pri čemu ni u jednom momentu nije pomenuo neki od njih izdvojeno, što je bilo u punom sazvučju sa diskursom hrvatske predsednice.
Uopšte, njihova zajednička konferencija za novinare zaslužuje pomnu analizu, kao važan indikator postavljanja zvanične Ankare u ovom delikatnom trenutku balkanskih previranja. Iako to verovatno i jeste njen najznačajniji konkretni akcenat, istrzanje iz ukupnog konteksta zajedničke konferencije za štampu samo Erdoganovog poziva na neophodnost revizije Dejtonskog sporazuma i izvođenje dalekosežnih zaključaka isključivo na osnovu toga stava, koji uostalom nije nikakva novina, uopšte nije preporučljivo. A baš tako se uglavnom postupa, osobito u medijskim i nekim površnim „ekspertskim“ krugovima, kao i u ideološki tendencioznim tumačenjima, s rizikom da se takvim pojednostavljenim rezonima kontaminira i deo manje obaveštene ili površnije stručne javnosti.
Valja podsetiti na to da je Kolinda Grabar Kitarović pre godinu dana takođe posetila Ankaru, pa je stoga pomalo čudno to što se u nekim hrvatskim medijima ovogodišnja poseta krsti „uzvratnom“ u odnosu na Erdoganov boravak u Hrvatskoj 2016. godine. I tada je ona otputovala u Tursku sa sličnom agendom, da izdejstvuje Erdoganovu podršku za pristupanje izmenama izbornog zakonodavstva u BiH, kojim su sve malobrojniji Hrvati odavno nezadovoljni. U međuvremenu su izbori održani, a Željko Komšić postao hrvatski član Predsedništva. Hrvati i dalje traže promenu izbornog zakona, ali sada se tome protivi i „njihov“ najviši zvaničnik u BiH.
UPADLjIVA PODUDARNOST
Ovogodišnja konferencija za štampu nije se mnogo razlikovala od prošlogodišnje, s tim što je dvoje lidera tada stajalo, a sada sedelo. Ako se izuzme nekoliko sadržinskih elemenata, vezanih za teme (npr. Jerusalim, migracijski talas…) koje su pre godinu dana bile u žiži aktualnosti, glavni stavovi i ton obraćanja gošće i domaćina, uz mnogo opštih mesta o značaju bilateralne saradnje i bliskosti pogleda Ankare i Zagreba, kao i postignuća i planova u privrednoj sferi, gotovo bi čovek, nedovoljno pažljivo gledajući snimke ovogodišnje konferencije, mogao pomisliti da je reč o prošlogodišnjoj, i obrnuto.
Uostalom, ni prošlogodišnja nije bila bolje posećena. Ah, da. Ovogodišnji susret sa novinarima bio je oplemenjen prisustvom hrvatskog fudbalskog reprezentativca, „vatrenog“ Domagoja Vide, čiji je transfer u Bešiktaš Erdogan žovijalno ocenio kao značajan uvozni posao sa Hrvatskom.
Upadljiva podudarnost dveju konferencija za štampu ne bi, ipak, smela da zavara one koji u kontinuitetu prate tursko-hrvatske odnose, naročito u koordinatama regionalnih kretanja i procesa. Posle prošlogodišnje misije svoje predsednice „na dvoru turskog sultana“, hrvatski analitičari i komentatori su je, sa stanovišta učinka u postizanju glavnog cilja, ocenili kao fijasko.
Tako je recimo, obavešteni, iskusni i umereni Žarko Puhovski, uvažavajući činjenicu da je izborni zakon u BiH „duboko diskriminatorski“ prema Hrvatima, zaključio da je „posjet unaprijed bio osuđen na neuspjeh, ako je njegova glavna svrha bila pridobiti predsjednika Erdogana da utječe na bošnjačku stranu u BiH kako bi prihvatila promjenu izbornog zakonodavstva“, jer „Hrvatska, čini se, nema ništa zauzvrat ponuditi Turskoj“. Za Puhovskog nije (bilo) jasno koji bi bio motiv predsjednika Erdogana da udovolji tom zahtjevu hrvatske strane, jer bi jedna od mogućih posljedica bilo pogoršanje odnosa sa bošnjačkom stranom“. Štaviše, čitava stvar je, po njegovom sudu, „izvedena na traljav način koji će se, zapravo, obiti o glavu ne samo gospođi Grabar-Kitarović, što nije najgora stvar na svijetu, nego upravo i hrvatskoj zajednici u Bosni i Hercegovini“.
Bilo je i oštrijih i zajedljivijih kritika, uključujući i one koje su hrvatsku predsednicu optužile za „potpuni prezir spram ljudskih prava“, jer je otišla u posetu bezosećajnom autokrati koji ih sistematski i teško krši. Iz socijaldemokratskih redova, očekivano, došla je „licemerno korektna“ ocena da je, odlazeći Erdoganu, Kolinda Grabar-Kitarović poslala „krivu poruku kako smatra da je Turska tutor Bošnjaka u BiH, a valjda je onda Hrvatska tutor Hrvata u BiH“, što je pogrešno, jer „to su dva politička naroda koji moraju samostalno brinuti o svojoj sudbini“, a to je Erdogan javno i saopštio visokoj gošći.
KALAJEVI UČENICI
Upotreba izraza „politički narod“ ovde je posebno indikativna, a i pogrešna sa stanovišta ideologije onih koji su ga u ovom kontekstu upotrebili, a za koji bi u BiH, u skladu sa modelom Nation state, trebalo da postoji samo jedan „politički narod“, onaj bosanski, u kome bi valjalo da se pronađu pripadnici triju nacija. To su upravo oni fantazmagorični većinski Bosanci iz paradigmatičnog napisa Šona Megvajera i Rajana Šerbe koji se pod naslovom Amerika mora udariti na Dejtonski sporazum u srpskom prevodu može pročitati na portalu Novi Standard. Prema ovim modernim Kalajevim učenicima, za razliku od svojih nacionalnih političkih elita, zaglibljenih u etničkim podelama, politički narod u BiH, alias Bosanci, stremi daljim evroatlantskim integracijama. Ali danas nema Austrugarske!
Iz duboke mirovine oglasio se i hrvatski apostol bosanstva Bosne Stjepan Mesić, omiljeni lik mostarskih Hrvata, optužujući Čovića da je njegova iskrena politika razbijanje BiH, dok, sa svoje strane, Čović govori o „dva bošnjačka člana Predsedništva“. Za godinu dana od prethodne posete hrvatske predsednice, kao da se ništa nije promenilo… Kako se turski predsednik snašao u ovom bošnjačko-hrvatsko-bosanskom vrzinom kolu? Ako je suditi po njegovom nastupu na konferenciji za novinare, on je veoma promišljeno odigrao još jednu partiju u svojoj balkanskoj simultanci na više tabli, ovoga puta sultansku varijantu daminog gambita… Zalaganje za neophodnost revizije Dejtonskog sporazuma u njoj je samo jedan potez, svakako značajan, ali i neobjašnjiv van celine koncepcije.
Turski predsednik je Hrvatsku nazvao pouzdanim saveznikom, ali ju je, u skladu sa geografskom dimenzijom doktrine „strategijske dubine“, koju je najcelovitije programski zaokružio Ahmet Davutoglu, neoosmanistički dosledno smestio u „zajedničku balkansku geografiju“, što je za trenutak zamrzlo osmeh na gošćinom licu. Istakao je značaj savezničke Hrvatske, kao članice EU, a posebno njenog budućeg predsedavanja Unijom, što bi moglo pomoći rešavanju problema u BiH, ali i približavanju Turske višedecenijskom cilju evrointegrisanja, u koje uglavnom i u Ankari i u Briselu još malo ko veruje.
A U SARAJEVU – MUK
Sa druge strane, pak, pozvao je na veće angažovanje UN u vezi sa situacijom u BiH, čime je potvrdio ono što je još poodavno predvideo verovatno najbolji poznavalac turske politike u Hrvatskoj Dejan Jović, da Turska polako napušta „dejtonsku fazu“ i nudi Bosni i Hercegovini globalnu, a ne „briselsku inicijativu“. Nije li, u vezi sa kosovskim pitanjem ( koje, inače, na ankarskoj konferenciji za štampu nijednom rečju nije pomenuto), Putin u Beogradu takođe pozvao na potrebu snažnijeg angažovanja UN? Izgleda da se sa predizbornom i rastrojenom EU mnogo ne računa, iako je njena uloga i dalje iz više razloga nezaobilazna.
Revizija Dejtona, ali uz stalno insistiranje na nužnosti dogovora triju ravnopravnih „konstitutivnih naroda“ i bez specifikovanja u kojem smeru bi ona trebalo da krene, teorijski može pogodovati i idejama/željama o trećem entitetu, unitarizaciji države ili njenom konfederativnom labavljenju. Uostalom, ne zapažaju li pojedini hrvatski komentatori da je Erdoganov poziv na prerazmatranje Dejtona u Sarajevu izazvao muk?
Njegovu paušalnu ocenu da Dejtonski sporazum nije obezbedio osnovu i okvir za funkcionalnost tronacionalne i dvoentitetske „nemoguće države“ (N. Kecmanović) teško je osporiti, ali jedino ako se na polazištu zamene teze, pa se dejtonskim papirima pripiše odgovornost za posledice njihove neadekvatne i tendenciozne primene. I ovom prilikom ponovljena (po mnogima apokrifna) anestetička mantra o tome da je pred smrt Alija Izetbegović Erdoganu ostavio Bosnu u amanet, za Izetbegovića i družinu ne bi trebalo da bude dovoljna satisfakcija posle ove posete hrvatske predsednice njihovom tutoru, koji po hrvatskim socijaldemokratima to jamačno nije, kao što Hrvatima ne bi bilo mudro da se odviše raduju trilaterali Hrvatska-BiH-Turska, na kojoj je Erdogan ovoga puta naročito insistirao.
TRILATERALNI FORMAT
Postoje nagoveštaji da je MIP Turske M. Čavušoglu onomad iznosio ideju o uspostavljanju još jedne zanimljive trilaterale: Rusija-Srbija-Turska. Uopšte, Turska voli trilateralni format saradnje sa državama među kojima su odnosi komplikovani i/ili sa kojima ona ima teškoća. I na Balkanu, i na Bliskom istoku, i na Kavkazu… Uzdajući se u svoj kapacitet i komparativne prednosti polivalentnog (makro)regionalnog faktora ili sile u nastajanju, ova ambiciozna država, nostalgična ali i pragmatična naslednica jednog velikog carstva, u trilaterale svakako ne stupa samo da bi posrednički doprinela ublažavanju oštrica i premošćivanju bilateralnih razilaženja i sukoba, već prvenstveno da bi unapredila ostvarivanje sopstvenih interesa koje uvek taktički operacionalizuje u horizontu strategijskih projekcija.
Kad je pre desetak godina nametljivo i, pokazalo se, prilično naivno isticala svoju posredničku ulogu u prevazilaženju jaza između Bošnjaka i Srba, zvanična Ankara je bila spiritus movens problematične trilaterale BiH-Srbija-Turska. Nije joj, međutim, palo na pamet da bi „kvadriliterala“, u kojoj bi se našla i Hrvatska, bila primereniji okvir za produktivno razmatranje izukrštanih odnosa u BiH. Jer, u tom slučaju bi Bošnjacima bilo teže.
NEZGODNI PARTNERI
Na strategijskom nivou, muslimanske zajednice na Balkanu trajno ostaju glavno regionalno uporište turske politike, ali Ankara planski i sistematski nastoji da je diverzifikuje, u čemu su joj realno važne i Hrvatska i Srbija, inače nezgodni partneri baš zbog svojih glavobolja sa Bošnjacima, a Srbija i s Albancima na KiM. U skladu sa svojim potencijalima, i Srbija i Hrvatska teže da prošire krug i kvalitet političkih i privrednih odnosa na države koje im u sadašnjoj međunarodnoj konfiguraciji ne izgledaju kao prirodni i lagodan izbor.
Primeri za to su i otvaranja Hrvatske prema Turskoj i Rusiji, što joj kao članici EU i NATO, pogotovo u obnovljenom „vremenu netrpeljivih“ (A. Mitrović) nije jednostavno, ali jeste u objektivnom državnom i nacionalnom interesu. U tom svetlu treba sagledavati i analizirati skorašnju posetu Kolinde Grabar-Kitarović Ankari, kao i njen javni odraz na slojevitoj zajedničkoj konferenciji za novinare.
Nije mudro upuštati se u dalekometne spekulacije samo na osnovu nekog iz konteksta izvučenog stava ili naglaska. Da se poslužimo formulacijom iz izveštaja već pominjane hrvatske novinarke Ivane Petrović – u toku je ozbiljno mešanje karata. Da bi ostali u partiji, svi zainteresovani pripremaju svoje adute.
Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, prevodilac i ambasador. Autor je preko 600 naučnih i stručnih radova, među kojima je i studija ,,Islam, dogma i život“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Anadolu Ajansı/Murat Kula
Izvor Novi Standard
