To što je Parlamentarna skupština Saveta Evrope preporučila Komitetu ministara da primi tzv. Kosovo u ovu panevropsku organizaciju, u mnogome je zapravo plod napora nemačkih političara, diplomata, lidera nevladinih instituta i novinara. U koordinisanoj kampanji zagovornika članstva Kosova u Savet Evrope na sve strane pljušte argumenti u kojima ne može a da se ne primeti višestruki cinizam.
Nazdravljalo se 16. aprila uveče, kada je Parlamentarna skupština Saveta Evrope (PSSE) preporučila Komitetu ministara da primi Kosovo u ovu panevropsku organizaciju. Nazdravljalo se ne samo u Prištini, već i u Berlinu, ali i u jednom restoranu tik uz katedralu u Strazburu gde je sedeo i preko laptopa pratio zasedanje PSSE jedan on „operativaca” nemačkih napora da Kosovo postane član Saveta Evrope. On je bio samo jedan u nizu nemačkih ili Berlinu bliskih političara, diplomata, lidera nevladinih instituta i novinara koji su protekle dve godine intenzivno radili na projektu kosovskog članstva u Savet Evrope.
Glasanje u PSSE je bilo jedan od vrlo važnih međukoraka u projektu koji bi trebalo da ubedi, pre svega, evropske države koje ne priznaju samoproglašenu nezavisnost Kosova i Metohije, da Priština ispunjava principe vladavine prava i sprovođenja osnovnih ljudskih prava i sloboda neophodne za članstvo u Savet Evrope. Ali i da Beograd to članstvo više-manje prihvata. Pa je tako insistirano na francusko-nemačkom planu, iz kojeg je pre godinu dana nastao Ohridski sporazum, u čijem članu četiri je navedeno da se Srbija „neće protiviti članstvu Kosova ni u jednoj međunarodnoj organizaciji”.
Mnogo toga ukazuje da je postojao razrađeni scenario kako da se prevaziđu već formulisana tri uslova za Kosovo:
- formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO),
- vraćanje 24 hektara zemljišta manastiru Visoki Dečani i
- revizija spornih eksproprijacija na severu Kosova i Metohije.
Budući da vlasti u Prištini već godinama odbijaju čak i da krenu u ispunjavanje dela Briselskog sporazuma koji se tiče formiranja ZSO, nemački scenario za predstavljanje Kosova kao „spremnog za članstvo” morao je da bude usmeren na bar neku pozitivnu priču.
Pozitivna priča
Za takvu priču izabran je manastir Visoki Dečani, kojem je Ustavni sud u Prištini još 2016. potvrdio vlasništvo nad sporna 24 hektara, ali su izvršne vlasti osam godina odbijale upis u katastar pri čemu je Aljbin Kurti za sudije koje su takvu presudu donele govorio da su „izdajnici i kriminalci”.
Tu na scenu stupaju nemački zvaničnici, diplomate, novinari i nevladine organizacije. Zvaničnici i diplomate kreću sa pritiscima na Kurtija, nevladine organizacije odjednom se interesuju za igumana manastira Savu Janjića, dok istovremeno nemački novinari pišu reportaže o značaju Visokih Dečana i tvituju kako će uskoro doći do velikog preokreta koji će pozitivno uticati na ceo region.
I u toj dramatizovanoj situaciji odjednom dolazi do najavljenog preokreta kada Kurti – kako ističu nemački novinari – „demonstrativno škrgućući zubima” nalaže katastru da manastiru upiše sporna 24 hektara. Najednom svi pomenuti akteri to proglašavaju najvećim dokazom demokratičnosti i posvećenosti vlasti u Prištini poštovanju ljudskih prava i sloboda, tako da glavna izvestiteljka za prijem Kosova u SE, Dora Bakojani, može da preporuči prijem u članstvo na osnovu ispunjavanja samo jednog uslova, dok ostala dva proglašava za „postpristupne obaveze Kosova”.
Doduše, scenario je podrazumevao da pre toga Kosovo podnese nacrt statuta ZSO Ustavnom sudu i da krene s njenim formiranjem, ali je Kurti to uporno odbijao. Iako italijanski poslanici nisu to uspeli da ubace u odluku PSSE, i dalje postoji mogućnost da zbog toga u maju ipak ne dođe do dvotrećinske većine u Komitetu ministara članica SE, što je neophodan uslov za prijem nove članice. Prema rečima šefa srpske diplomatije Ivice Dačića, zapadne diplomate su Aleksandru Vučiću obećale da Kosovo neće biti primljeno u Savet Evrope dok ne formira ZSO.
Ostalih uslova nije bilo. Niko nije razmatrao to što brojni srpski analitičari i političari ističu da će članstvo Kosova u Savet Evrope biti presedan jer nije u pitanju država već protektorat, ili da je sporno to što nije članica Ujedinjenih nacija. To nije razmatrano ne samo zbog očigledne političke volje da se to ne čini, već i zbog toga što su takvi presedani već postojali. Članica Saveta Evrope je svojevremeni bila Sarska oblast – kao francuski protektorat i sporna teritorija odvojena od Nemačke – dok je Švajcarska članica Saveta Evrope od 1963. iako je tek 2002. postala punopravna članica UN.
Kosovska „diplomatija”
I dok zapadna podrška Prištini nikome nije upitna, proteklih godina nema nemačkog i američkog diplomate zaduženog za Kosovo koji nije dobio kritiku Prištine ili albanskih botova na društvenim mrežama zbog navodnog rada protiv interesa Albanaca.
U kritici nemačkih zvaničnika posebno se istakla šefica kosovske diplomatije Donika Gervala-Švarc, koja ima i nemačko državljanstvo. Ona je nedavno tražila od zvaničnog Berlina da udalji aktuelnog nemačkog ambasadora u Prištini, Jerna Rodea, žaleći se da se „mnogo meša”, te da „piše o stvarima koje ga se ne tiču i zbog toga treba da napusti Kosovo”. Ona se žalila i na izaslanika nemačke vlade za Zapadni Balkan Manuela Zaracina, pa čak i na glavnog spoljnopolitičkog savetnika nemačkog kancelara Olafa Šolca, Jensa Pletnera.
Na Pletnera, koji je jedan od zaslužnih za pisanje francusko-nemačkog plana, Gervala se žalila jer se „previše angažuje u nemačkoj spoljnoj politici po pitanju Kosova“ i da je „potpuno amortizovao Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke“. Ona je zamerala da „Pletner ne ostavlja prostor za ministarku Analenu Berbok”.
Ni Miroslav Lajčak joj nije po volji, tvrdi da je Lajčak „dao dovoljno argumenata da pokaže da je veoma jednostran u ovom procesu”. Iako je Lajčak iz Slovačke, koja nije priznala Kosovo, za poznavaoce prilika je sasvim evidentno da je proteklih godina dosledno sledio nemačku politiku da se Srbija kroz pregovore postepeno navikava i suštinski priznaje nezavisnost Kosova. Zbog toga i ne čudi da je već dobio novo nameštenje – ambasadora EU u Švajcarskoj.
A da apsurd bude veći, nemački zvaničnici i novinari uporno prećutkuju ove izjave i fokusiraju se na članstvo u Savet Evrope, pa je tako minulog četvrtka u Bundestagu organizovano obeležavanje 75 godina ove organizacije na kojem je specijalni gost bio Aljbin Kurti. Prethodno je bio primljen u Fondaciji Bertelsman, koja ima izuzetno veliki uticaj u političkoj, ekonomskoj i uopšte društvenoj sferi ne samo u Nemačkoj, već širom EU.
Cinizam argumentacije
U toj koordinisanoj kampanji zagovornika članstva Kosova u Savetu Evrope, na sve strane pljušti argumenti u kojima ne može a da se ne primeti višestruki cinizam. Pa tako zagovornici tvrde da protivljenje zvaničnog Beograda članstvu Kosova u Savetu Evrope znači da Beograd želi da „zaštiti” Srbe sa Kosova od toga da imaju pristup zaštiti Evropskog suda za ljudska prava. Drugim rečima, oni tvrde da je protivljenje Srbije zapravo autogol.
Nemački lobisti time zapravo prilično eksplicitno priznaju da su Srbima na Kosovu ugrožena ljudska prava. Kada se na to doda to da Priština 11 godina odbija da formira ZSO, onda cinizam argumentacije bude još veći uzimajući u obzir koliko je postmiloševićevoj SR Jugoslaviji odlagano ponovno učlanjenje u Savet Evrope „zbog kriminala, korupcije i šverca”, pa je primljena tek kada je ubijen premijer Srbije Zoran Đinđić, 2003. godine.
S druge strane, poseban nivo cinizma je kada dopisnik Frankfurter algemajne cajtunga Mihael Martens, kojeg često predstavljaju kao odličnog poznavaoca Balkana, u komentaru u kojem opisuje „Vučićeve laži i trikove” koji vode „eskalaciji tenzija a ne stabilnosti”, čitaocima nameće zaključak da u stvari zvanični Beograd „sistemski blokira” formiranje ZSO punih 11 godina.
Dok Martens zbog ovakvog zaključka i izjednačavanja Vučićeve politike sa Miloševićevom dobija na društvenim mrežama svesrdne pohvale evropskih novinara, aktivista i diplomata, pomni posmatrači dešavanja na Kosovu bi valjda trebalo da zaborave sve izjave najviših zvaničnika prištinskih vlasti da ne žele formiranje ZSO. Na primer, više puta ponavljane Kurtijeve izjave da je protiv formiranja ZSO jer „sadrži rasističke elemente”, da je „tražiti ZSO pre međusobnog priznanja kao tražiti šoljicu kafe bez šoljice”, kao i mnogo puta izrečene izjave predsednice Kosova Vjose Osmani da „ZSO sa izvršnim ovlašćenjima ne može da bude formirana”, potom da „kršenje Ustava Kosova neće biti dozvoljeno, što znači ni autonomija Zajednice opština sa srpskom većinom”, te da „u najboljem slučaju to može da bude nevladina organizacija”.
Trebalo bi da zaborave i to da je Osmani pre dve godine za RTK rekla da je sporazum o ZSO – kakav je predviđen Briselskim sporazumom – među najštetnijim dokumentima u pogledu „suvereniteta i funkcionalnosti Kosova”, te da se Prištini nanosi šteta jer „još ima ljudi u EU koji zahtevaju da se sprovede Briselski sporazum, onako kako je potpisano”.
LGBT umesto ZSO
Doduše, predsednica, premijer i predsednik Skupštine Kosova su nedavno glavnoj izvestiteljki za prijem Kosova u Savet Evrope, Dori Bakojani, poslali pismo u kojem se obavezuju da će poštovati sve članove Briselskog i Ohridskog sporazuma, uključujući i formiranje ZSO. Iako su 11 godina to uporno odbijali da učine, ovo novo „uradićemo” uticalo je da Bakojani predloži prijem Kosova u Savet Evrope a da formiranje ZSO usledi tek posle toga.
A da cinizam ovog „kaljenja čelika“ bude veći doprinosi i to što je prilikom posete Berlinu Kurti u Bundestagu, na skupu koji je organizovala kancelarova Socijaldemokratska partija, najavio da će njegova vlada u sklopu napora da obezbedi članstvo u Savet Evrope omogućiti sklapanje istopolnih zajednica, kao „druga zemlja na Zapadnom Balkanu“ koja će ponuditi svojim građanima takvo pravo.
Osećaj za plasiranje „pozitivne priče” ovde je došao do vrhunca. Nemački „društveni radnici” odmah su naveliko tvitovali i retvitovali ovu izjavu, a u analizama evropskih medija, poput „Juroaktiva”, ovo se opisuje kao „značajan korak, jer bi to Kosovo učinilo prvom većinski muslimanskom zemljom koja je legalizovala ove zajednice”.
Sve je promptno označavano kao dokaz da se „Balkan postepeno menja” i da „Kosovo napreduje”, te da bi sa uvođenjem istopolnih registrovanih parterstava „trebalo da inspiriše i druge, uključujući i neke članice EU”. Zapravo, po sredi je udžbenički primer „pinkvošinga”, što je termin za opis situacije kada neka osoba ili organizacija naglašava afirmativni odnos prema gej populaciji kako bi skrenula pažnju sa drugih, negativnih vidova svog delovanja.
Princip da se gaženje ljudskih prava jedne grupe – u ovom slučaju kroz odbijanje da bude formirana ZSO – premošćava obećanjem poštovanja prava neke druge, dobro je poznata manipulacija od koje zapravo nemaju koristi ni jedni ni drugi. Da apsurd bude veći, poznavaoci prilika u Prištini tvrde da Kurti za ovakve ideje nema ni blizu većinu unutar sopstvenog „Samoopredeljenja” u kojem je religiozno konzervativno krilo veoma jako.
Štaviše, iz njihovih ocena se nameće zaključak da bi uvođenje registrovanih gej partnerstava moglo brzo da padne u vodu, ili da zbog nesloge oko njih padne Kurtijeva vlada. Doduše, ukoliko u međuvremenu dođe do glasanja Komiteta ministara Savet Evrope, ovakav sukob bi mogao da bude izbegnut tako što bi „pozitivna priča” jednostavno bila zaboravljena.
ZSO kao NVO Kosova
Uostalom, jedan od „operativaca” nemačkih napora da učlani Kosovo u Savet Evrope, prvi čovek Evropske inicijative za stabilnost Gerald Knaus, već uveliko na Tviteru ubeđuju javnost da ZSO nije ništa drugačija od asocijacija opština u drugim članicama Saveta Evrope te da stoga ne bi trebalo da bude kreirana „dekretom odozgo”, već da to urade same opštine.
„Opštine sa srpskom većinom moraju da kreiraju ovu asocijaciju same. Njima nije neophodna dozvola Prištine. Standardi Saveta Evrope, kosovski ustav i kosovski zakoni to sada dozvoljavaju. Oni to moraju jednostavno da urade. Ukoliko žele”, ističe Knaus i pita se „da li oni to zaista žele”.
Ako je Knaus u pravu, prirodno se nameću brojna pitanja:
- A zašto se onda u dijalogu Beograda i Prištine pregovaralo o tome kako će biti formirana ZSO?
- Zašto je 2016. uspostavljen Upravljački tim za uspostavljanje ZSO?
- Zašto su proteklih godina evropske diplomate radile na nacrtu statusa ZSO?
- Zašto se u tom nacrtu pominjalo da će on biti predmet razmatranja Ustavnog suda Kosova?
Sve što se događalo od potpisivanja Prvog briselskog sporazuma 2013. godine do danas, sasvim dobro govori u prilog tezi da ZSO nije neka uobičajena asocijacija opština u skladu sa Poveljom o lokalnim samoupravama Saveta Evrope. Ali, čini se da su mnogi spremni da javnost ubeđuju u suprotno. Drugim rečima, da sve učine da ZSO, kako je rekla Vjosa Osmani, „u najboljem slučaju može da bude nevladina organizacija”.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Georgi Licovski
BONUS VIDEO:
