Kada je američki državni sekretar Entoni Blinken izjavio da su društveni mediji odgovorni za rasprostranjene međunarodne kritike na račun izraelske intervencije u Gazi, samo je podsetio da je pi-ar (PR) njihovo sredstvo oblikovanja javnog mnjenja, ali da im se sada vraća kao bumerang.
Otuda ideja o rezoluciji o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN (pošto je propala u Savetu bezbednosti, jer su Rusi stavili veto), da se upravo njihovom dobro oprobanom metodom denfuje izraelski zločin u Gazi – čijim strahotama definicija genocida (ubijane žene, deca, cele porodice…) mnogo više priliči nego onom u Srebrenici. Eto zašto je Srebrenica u fokus došla na „jubilarnu 29. godišnjicu”.
Rezolucija o genocidu u Srebrenici bi u Generalnoj skupštini UN trebalo da „zacementira” i zaokruži priču o „najstrašnijem zločinu na evropskom kontinentu od Drugog svetskog rata”, ukoliko bude usvojena glasanjem zemalja članica UN. A kako stvari stoje – zbog agresivnog lobiranja i već pomenutog pi-ara – i hoće, uprkos zaključku Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u Srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995 – da genocida u Srebrenici nije bilo (OVDE).
I Efraim Zurof – jedan od najvećih svetskih stručnjaka za Holokaust – direktor Centra „Simon Vizental”, poručuje da se s pojmom genocida ne treba igrati, pošto je u pitanju naučni termin i da bi označavanjem Srebrenice kao genocida dodatno oslabio značaj tog pojma, koji služi kao važno upozorenje čovečanstvu o opasnostima ratova i sukoba. „Da su Srbi nameravali da izvrše genocid – pobili bi sve bosanske muslimane okupljene u Srebrenici”, izjavio je Zurof (OVDE).
Sponzori rezolucije
Koliko se radi o političkom i neprincipijelnom potezu pokazuje i Rezoluciji Generalne skupštine br. 69/323 iz 2015. godine, kojom je međunarodna zajednica usaglasila jedinstveni datum, 9. decembar, kada se odaje počast svim žrtava genocida ma gde da se on dogodio.
U nacrtu ove iznenadne rezolucije se traži da se bezrezervno osudi svako negiranje genocida u Srebrenici i podstaknu članice UN da čuvaju utvrđene činjenice, a da kroz svoje obrazovne sisteme razvijaju odgovarajuće programe, kako bi se sprečilo negiranje genocida u budućnosti.
Iako glavni mentori ove rezoluciji govore da ona nije uperena protiv srpskog naroda već da je to „put sećanja i pomirenja”, čak i među njima provejava teza – što u stvari i treba da bude poruka Srbima i Srbiji – da Srbija ponovo bude optužena za „učešće u ratu u Bosni i Hercegovini” – uz eventualno potraživanje ratne odštete – dok bi entitet Republika Srpska bio izložen udaru i ukidanju kao „plod genocida”, čime bi se potpuno razgradio Dejtonski sporazum i, pod pritiskom, stvorila unitarna Bosna i Hercegovina.
Nisu slučajno za glavne inicijatore, odnosno „sponzore” rezolucije o Srebrenici izabrani baš Nemačka i Ruanda – zemlje koje su i same počinile genocide. Nemačka je od početka „rastakanja” Jugoslavije imala značajnu ulogu, kao što je sada ima u BiH (preko ilegalnog namesnika Kristijana Šmita) i na KiM kroz nemačko-francuski sporazum. Tek njena prošlost nije zanemariva. Pored Holokausta nad Jevrejima, Nemačka – koja predvodi akciju u UN – teške zločine genocida počinila je i nad Srbima. To je zemlja koja je u jednom veku izvršila četiri agresije protiv srpskog naroda:
- Prvi i Drugi svetski rat,
- bombardovanje Republike Srpske 1995. i
- NATO agresija na SRJ 1999. godine.
- Poznato da je Nemačka izvršila genocid u Jasenovcu, Jajincima, Kragujevcu, Kraljevu, Nišu, na Banjici, Starom sajmištu…
Što se tiče Ruande, za nju se vezuju dve aktuelne stvari. Prva je ovonedeljno usvajanje tzv. Predloga zakona o Ruandi u britanskom parlamentu, koji dozvoljava Velikoj Britaniji da preseli ilegalne migrante u tu zemlju. A svojom tragičnom istorijom i ulogom evropskih kolonizatora, Ruanda je postala pseudonim za zločine i univerzalni simbol nasilja. Ruanda je globalno postala poznata 1994. godine – kada je ceo svet bio zapanjen masakrom koji je eskalirao u aprilu 1994. – prema procenama tada je za samo 100 dana zverski ubijeno 800.000 do čak milion ljudi. Ruanda je, inače, najnaseljenija kontinentalna afrička država, sa više od 10.000 stanovnika po kvadratnom kilometru. A sada će primiti i migrante iz Britanije.
U kreiranju teksta učestvuju i SAD, Albanija, Bosna i Hercegovina (bošnjački deo misije BiH pri UN samostalno, bez odluke Predsedništva BiH, radi na novoj rezoluciji o Srebrenici), Čile, Finska, Jordan, Novi Zeland, Turska… Prema poslednjim informacijama, ukupno 32 države članice UN odlučile su da budu kosponzori rezolucije, odnosno da učestvuju u njenoj izradi, oblikovanju i daljem lobiranju za njeno usvajanje. A da paradoks bude veći – među njima su Hrvatska i Bugarska.
Hrvati su nas „zadužili” još u Prvom svetskom ratu, kada je njihova „Vražja divizija” počinila neviđene zločine u Mačvi 1914. godine. Već u Drugom svetskom ratu imali su Jasenovac – kao Aušvic Balkana – koncentracioni logor za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma koji se prostirao na 240 kvadratnih kilometara, dok je površina nacističkog Aušvica bila šest puta manja. Sem što je logor u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH) bio neuporedivo veći od pomenutog u Poljskoj, daleko jadniji bio je – kažu istraživači – i život njegovih zatvorenika zbog brutalnosti čak 57 načina ubijanja logoraša.
U tadašnjoj okupiranoj Evropi samo je Nezavisna država Hrvatska imala specijalizovane logore smrti za srpsku, jevrejsku i romsku decu. U NDH logorima je blizu milion postradalih, oko 74.000 srpske, jevrejske i romske dece brutalno ubijeno, uključujući i odojčad. Posebno u logoru smrti Jasenovac, gde ih je stradalo 19.432, a od 3.000 u Jastrebarskom, oko 1.000 dece ubijeno je ili im je ukraden identitet (OVDE i OVDE).
„Dan srbocida”
Upravo je u Beogradu održana prava međunarodna naučne konferencija o ozloglašenom ustaškom logoru, uz naučnike i stručnjake iz Indije, Izraela, Amerike, Kanade, Norveške i Srbije. Revoltirani zbog rezolucije u Srebrenici, na konferenciji su predložili da se UN na Dan pobede 9. maja, dostavi Rezolucija o ustaškom infaticidu u NDH nad srpskom, jevrejskom, romskom decom u dečjim logorima smrti od 1941-1945. godine.
Rezolucijom je predloženo da se 28. april proglasi danom genocida nad Srbima, u znak sećanja na prvi ustaški genocid u Gudovcu kod Bjelovara 1941. – a imajući u vidu da su već usvojeni 8. april kao Dan romskog Samudaripena, i 18. april kao jevrejski Dan Holokausta – dok dan srbocida još ne postoji. U prvoj tački ovog dokumenta konstatovano je da je u tadašnjoj okupiranoj Evropi „samo NDH imala specijalizovane logore smrti za srpsku, jevrejsku i romsku decu”.
U genocidu nad Srbima u oba svetska rata istakla su se i naša „pravoslavna braća” Bugari. Uz austrougarske, i bugarski zločini nad srpskim stanovništvom su imali obeležja organizovanog i sistematskog progona i terora koji je sprovođen ne samo u cilju vojnog i političkog slamanja, već i biološkog istrebljenja srpskog naroda.
Hroničari beleže da je cilj bugarske politike bio bugarizacija istočne, južne i stare Srbije. U tu svrhu je deportovano nekoliko desetina hiljada ljudi, žena i dece u logore, vršeni su masakri i ratni zločini nad civilima, niz sela je potpuno uništen, određene kategorije stanovništva posebno su targetirane, sa ciljem da se istrebi srpsko stanovništvo.
Tada su u Bugarskoj osnovana 22 logora u koje su internirani Srbi. Najveće deportacije Srba u logore dogodile su se 1917. godine, posle Topličkog ustanka, kada je usledila strašna represija bugarske vojske. Prema nekim procenama, samo u tom periodu nakon Topličkog ustanka ubijeno je oko 20.000 Srba, a oko 60.000 Srba je deportovano u logore. Istovremeno, u logore su odvođeni ne samo ratni zarobljenici – već i civili – što znači da je postojala namera da se Srbi istrebe. O takvoj nameri govori i izjava tadašnjeg premijera Bugarske Vasila Radoslavova: „Srbija može da se obnovi, Srbija može da se uveća posle rata, ali u Srbiji više neće biti Srba.”
Već tokom aprilskog rata 1941. bugarski fašisti prelaze našu granicu zajedno sa svojim saveznicima Nemcima i okupiraju delove Vardarske i Moravske banovine, odnosno današnju istočnu Srbiju i Severnu Makedoniju (nakon pada Italije u septembru 1943. Bugari će uz Nemce okupirati gotovo celu Nedićevu Srbiju do Drine, a preuzeće i današnju zapadnu Severnu Makedoniju, delove Metohije i Kosovsko Pomoravlje od Italijana).
Davne 1942. godine, 17. februara, Bugari su pobili po nekim procenama čak 90 procenata ukupnog stanovništva mesta Bojnika i okoline. Po stopi stradanja u Drugom svetskom ratu, bugarski zločini u Bojniku mogu da se porede jedino sa Prebilovcima. U avgustu 1941. hrvatske ustaše su u tom hercegovačkom selu pobile 826 od ukupno 994 Srba i to uglavnom žena, dece i staraca, gde je većina bila bačena živa u jamu Golubinku.
U svetu se, inače, uči da je najveći masakr tokom Drugog svetskog rata izvršen u francuskom mestu Oradur sjur Glan koje je brojalo oko 2.000 stanovnika u junu 1944. godine kada su nemački okupatori pobili 642 civila (uglavnom žena, dece i staraca). Zašto se ne uči o Prebilovcima i Bojniku u kojima su pobijeni isključivo Srbi, ni do danas nije poznato.
Mnogi će reći da su države Srbija i Bugarska u dobrim i prijateljskim odnosima. U svetlu bugarskog kosponzorstva rezolucije o Srebrenici, neki sa ironijom govore da Srbi odlaze na bugarske planine i more, na zimovanja i letovanja, neguju dobre susedske odnose s „pravoslavnom braćom”, da se zločini vršeni namenski i sistematski sa ciljem bugarizacije srpskog naroda slabo pominju, kao da su Srbi oprostili sve zločine.
Zauzvrat, Bugari su 1941. godine srušili malu crkvu kosturnicu podignutu u spomen žrtava koje su streljane i na drugi način ubijene u Surdulici. Ovi ironični cinici će naglasiti da ova dva naroda – srpski i bugarski – povezuje kultura zaborava: Bugari čine sve da se zaborave zločini koje su vršili nad Srbima, a Srbi čine sve da se zaborave srpske žrtve koje su mučki pobili Bugari.
Slomiti Srbe
Sponzorstvo ili kosponzorstvo, tek matrica Kolektivnog zapada je ista kao i njenih nacističkih i fašističkih prethodnika – politički, geografski i geostrateški. A rezolucija o genocidu u Srebrenici – kako je to najbolje ocenio ministar spoljnih poslova Ruske Federacije Sergej Lavrov – ima za cilj da se slome Srbi.
„Nemoguće je objasniti čime se na praktičnom planu rukovode Evropljani dok guraju tu ideju, osim jednim razlogom: Srbi su previše svojeglavi. Srbi su previše samostalni u svom ponašanju, ne pokoravaju se zahtevima da se pridruže sankcijama protiv Rusije, neće da priznaju nezavisnost Kosova, ne žele da Kosovo bude član međunarodnih organizacija. A za Zapad je to sada faktički ultimatum Beogradu”, istakao je Lavrov u intervjuu za banjalučku televiziju ATV (OVDE).
Zato su sa Zapada toliki pritisci na srpsko okruženje – od Slovenije do Severne Makedonije – da podrže rezoluciju o Srebrenici. Pritisak se vrši čak i na Crnu Goru, čija vlada je izglasana i srpskim glasovim, a koja se sada koprca, pokušavajući da svoje kompromitovanje ublaži navodnim amandmanima na rezoluciju koje će predati posredovanjem SAD, kao je nezvanično potvrđeno za portal RTCG iz tamošnje vlade.
Prema pisanju portala prvi amandman glasi: „… ponavljajući da je krivica za zločin genocida individualizovana, te se ne može pripisati bilo kojoj etničkoj, verskoj ili drugoj skupini ili zajednici u celini…” Drugi amandman glasi: „… potvrđujući nepovredivost opšteg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini u svim njegovim odredbama…”
Nije jasno ni šta će Vlada Crne Gore uraditi ako se njeni amandmani ne usvoje, hoće li glasati protiv rezolucije? Premijer Milojko Spajić još se ne oglašava o tom pitanju – mada je očigledno da se vrši diplomatski pritisak – naročito od Nemačke, koju je Spajić nedavno i posetio, a koja je i glavni inicijator ove rezolucije.
Previše je indikatora koji govore o nedobronamernosti ove rezolucije, njenih „sponzora i kosponzora”, odnosno glavnih mentora i inicijatora. Rezolucije za koju čak ni formalno nisu ispunjeni uslovi:
- nije konsultovan srpski član Predsedništva BiH,
- preskočen je Savet bezbednosti UN,
- kao i to da su dosad odluke o takvim pitanjima uvek donošene konsenzusom koji trenutno u UN ne postoji.
Međunarodno pravo je u rasulu, što nekome odgovara. Ali ne zadugo.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Pečat
Naslovna fotografija: Timothy A. Clary/AFP via Getty Images
BONUS VIDEO:
