Nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer je u pauzama između dužnosti koje obavlja našao dovoljno vremena da se posveti pisanju. Kao plod tih napora nastala je knjiga pod naslovom „Mi” (OVDE), koja se nedavno našla u nemačkim knjižarama. Razume se da u pitanju nije lepa književnost. Predsedniku je stalo do toga da kaže neku reč o političkoj situaciji, odnosno da izrazi svoju zabrinutost zbog stanja u kome se nalaze Nemačka, Evropa i svet, te da ukaže na pravce kojima treba poći u budućnosti.
Najava knjige i reklama upućuju na to da je stvar ozbiljna i da predsedniku treba pokloniti dužnu pažnju. Prošlo je 75 godina od donošenja Osnovnog zakona i 35 od rušenja Berlinskog zida, ali ovaj dvostruki jubilej ne pruža razloge za slavlje i samozadovoljstvo. Naprotiv. Zadaci koji stoje pred zemljom su krupni. Međunarodne krize i zadaci privredne transformacije izlažu društvo stresu, pada poverenje u politiku, a ton postaje sve oštriji. „Ekstremistički populisti” sve otvorenije dovode u pitanje liberalnu demokratiju. Tekst reklame ne ostavlja prostor za sumnju, vremena su ozbiljna, a zadaci teški.
U tim kriznim vremenima Frank-Valter Štajnmajer je, kao čovek od autoriteta i sa pozicije predsednika države, preuzeo na sebe zadatak da ukaže na one putokaze i iskustva koja su kroz poslednjih 75 godina oblikovali Nemačku. Kaže se da predsednik osvetljava neprijatne istine, ali pre svega one faktore koji zemlju čine snažnom. On poziva na napor zajedničkog delovanja iz koga niče politička snaga. Nemačka je, dakle, postala jedno raznoliko društvo, koje ponovo mora da uoči šta je ono što ga povezuje. Tako je barem izdavač ukratko predstavio Štajnmajerovu knjigu.
Identitetska kriza
Na poleđini knjige odštampan je citat koji kao da je preuzet iz nekog priručnika za samopomoć: „Stajati sam rizično je kako za nekog čoveka tako i za jednu zemlju. Sposobnosti za politiku potrebno je ujedinjenje mnoštva interesa pod jednu zajedničku stvar. Tek sposobnost da se kaže ‘mi’ pruža nam snagu za delovanje i hrabrost. Nemojmo otuđenju prepustiti poslednju reč i preuzmimo odgovornost jedni za druge. Uočimo i ojačajmo sve ono što nas povezuje. Dobro je moći kazati ‘mi’.”
Na prvi pogled bi se iz ovog citata moglo zaključiti da je predsednik – kao jedna od najvažnijih ličnosti političke elite – napokon nešto napipao. To „mi” i kriza u kojoj se Evropa nalazi su nekako povezani. Naime, konzervativci u Evropi već duže vreme govore da je u korenu ekonomske i političke krize današnjice zapravo duboka identitetska kriza – koju politička elite nije u stanju da prepozna – pa prema tome ni da reši na odgovarajući način.
O tome je, na primer, u svojoj knjizi Zalazak ubedljivo pisao prof. David Engels (OVDE), poredeći današnju krizu u Evropskoj uniji sa krizom Rimske republike. „Kako u Rimu tako je i u Evropi manjak temeljnih identifikacijskih činilaca jedan od najoštrijih elemenata moralne, ljudske i materijalne krize u ova dva društva. Ako uspostavljanje kolektivnih identiteta omogućuje da se pronađe kontinuitet s prošlošću i da se pojedinac, kao i društvo, projektuje u budućnost, onda raskid s tradicionalnim idealima te prošlosti čupa sadašnjost iz korena i, dugoročno, blokira svaku smislenu organsku koncepciju budućnosti”, piše Engels.
Jedan drugi konzervativni autor, ser Rodžer Skruton (OVDE), takođe je ukazivao na problem prvog lica množine i ukazivao na raširenu oikofobiju. Oikofobija, kako je određuje Skruton, predstavlja averziju prema domaćem, sopstvenom, odnosno prema domu i baštini. Svako društvo zavisi od osećaja ko smo to „mi”, šta nas povezuje i šta delimo. To iskustvo prvog lica množine je za Skrutona pretpolitičko. Ono, dakle, prethodi svim političkim institucijama. U konačnici, to osećanje omogućava zajednici da ostane na okupu i onda kada se ljudi ne slažu oko konkretnih političkih rešenja. Liberalne elite nisu ksenofobne, već oikofobne. Kod njih je izraženo odbijanje domaćeg u korist stranog. Nacionalno se shvata kao opasnost i svako iskazivanje lojalnosti prema zajednici i njenoj kulturi žigoše se kao opasan nacionalizam. Za Skrutona nije bilo sumnje da će takav odnos prema sopstvenom nužno izazvati katastrofalne posledice.
U svakom slučaju, desnica se već umorila ponavljajući iznova i iznova da je pitanje identiteta osnovno političko pitanje u našem veku. Da li je moguće da je predsednik Štajnmajer razumeo poruku? Bio bi to važan momenat, jer bi ispalo da je jedan nemački političar – koji pripada establišmentu – smogao dovoljno hrabrosti da progovori o identitetskoj krizi u koju je zapala njegova zemlja. Kada govori o prvom licu množine, misli li predsednik na permisivizam i prenaglašeni kosmopolitizam, razaranje porodice, rastakanje tradicionalnih autoriteta i religije, karijerizam, konformizam, hedonizam i materijalizam koji kidaju spone društvene lojalnosti među građanima i otvaraju prostor za unutrašnje konflikte? Uočava li Štajnmajer da se od mase pojedinačnih atoma koji se klone obaveza ne može stvoriti zajednica sposobna za napore?
Štajnmajerovo „mi”
Stara je istina da ne postoji zajednica koja je apsolutno inkluzivna i da svako „mi” živi od razlikovanja između onih koji pripadaju i onih koji ne pripadaju zajednici. Postavlja li to Štajnmajer svojom knjigom pitanje dometa multikulturalnog projekta? U tome ne bi bio prvi. Sa mesta kancelara Angela Merkel je već jednom konstatovala da je multikulturalizam propao (OVDE), samo što se tada ostalo na nivou neobavezne izjave. Umesto da ozbiljno shvati sopstvene reči, Merkel je 2015. godine širom otvorila granice za nove migrante i tešku situaciju učinila još gorom. Da li sada predsednik želi da ispravi tu grešku?
Može biti da je Štajnmajer shvatio još jednu istinu, a to je da se identitet jedne zajednice ne može graditi na negativnom odnosu prema sopstvenoj prošlosti. Nije li cilj njegove knjige da prekine sa kulturom krivice? Možda je nemački predsednik mislio na to da svako „mi” ima određene zajedničke interese i da je zadatak politike da štiti taj interes. U tom slučaju, treba li njegov poziv na delovanje i hrabrost shvatiti kao poziv da se Nemačka emancipuje i umakne kontroli transatlanskih struktura, te da sama počne da formuliše svoju politiku, u skladu sa sopstvenim interesima? Tada bi „politička snaga”, koja se spominje u reklami, možda značila i snagu da se prekine sa dosadašnjom ukrajinskom politikom, jer nemačko „mi” na kraju krajeva mora da vodi računa o sebi, na prvom mestu.
Reč na koricama i izdavačka reklama nude još jedno moguće tumačenje. Možda predsednik želi da podvuče crtu u sopstvenom političkom delovanju? Ako su vremena ozbiljna i ako je Nemačka u identitetskoj krizi, ima li u tome i njegove lične odgovornosti? To pitanje se ne može zaobići, imajući u vidu da je Štajnmajer u dva navrata obavljao funkciju ministra spoljnih poslova, te da se već sedam godina nalazi na mestu predsednika. Osim toga, on kao i nepopularni kancelar Olaf Šolc, dolazi iz redova Socijaldemokratske partije. Ukoliko poverenje u političare opada – u tome i predsednik ima udela.
Ipak, nijedan od ponuđenih odgovora nije tačan. Štaviše, Štajnmajer ne samo da nema nameru da se ozbiljno bavi identitetskim pitanjem, nego ovo pitanje zaobilazi. Zapravo, Štajnmajerovo „mi” nema nikakve veze sa tradicijom. Njegova Nemačka postoji tek 75 godina, i to je sve. Šta je bilo pre toga nije do kraja jasno. Možda samo Aušvic i nacistički režim od koga se treba distancirati. Nekada je za jugoslovenske komuniste istorija počinjala od 1941. godine, a sada Štajnmajerova Nemačka postoji od kada je donet Osnovni zakon, a druge prošlosti i tradicije nema.
Neprijatelji slobode
Uostalom, već na prvim stranicama predsednik ne propušta da spomene da se mnogi njegovi zemljaci za tih 75 godina bliske saradnje sa susedima više ne osećaju samo kao Nemci, nego istovremeno i kao Evropljani. Time je „mi” relativizovano, da bi već na sledećoj stranici predsednik okrenuo koplje prema onima koji govore o „nacionalnoj homogenosti”. Od identitetskog pitanja stiglo se tako u par rečenica do standardnih tirada o desnici kao uzročniku svih nevolja. „Mi”, koje nije jasno određeno, ugrožavaju desničari.
„Različitost je signum modernih društava“, poručuje predsednik misliće da je time zapušio usta jogunastoj desnici. Da, ali kakva različitost? Pluralizam interesa, pa i pluralizam vrednosti niko ne dovodi u pitanje, ali je pluralizam identiteta već sasvim druga stvar. Predsednik zaboravlja da je relativna nacionalna homogenost jedan od preduslova opstanka demokratije. I tu leži važan momenat: sva je prilika da se ovde identitet ne zasniva ni na istoriji, ni na tradiciji, već na oktroisanoj levo-liberalnoj ideologiji „različitosti” koja zahteva dosledno suprotstavljanje desnici.
Ono što društvo drži na okupu nije ni poreklo, ni zajednička prošlost, jezik, niti zajednička kultura, već ideološke predstave. Neko bi mogao ponovo uspostaviti paralelu sa jugo-komunizmom. Desničar je neprijatelj – i samo onaj ko je dokazani protivnik desnice spada u naše novo „mi”. Obrt u odnosu na Skrutona je očigledan, jer dok je za Engleza osećaj zajedništva nešto pretpolitičko – kod Štajnmajera on počiva na poželjnom političkom opredeljenju. Ponovo se može postaviti paralela sa jugoslovenskim komunističkim projektom, gde je neprijatelj socijalizma i „bratstva i jedinstva” takođe shvatan kao neprijatelj zajednice.
Pri tome se postavlja još jedno pitanje: Ko odlučuje o tome ko je sve desničar? Podrazumevani odgovor glasi: političko-medijska kasta (OVDE, OVDE). Oni su tu da označe poziciju koja se ubuduće ima smatrati za desničarsku, a to će reći neprijateljsku i svako ko je zastupa biva isključen iz javnog prostora. Kao što je poznato, stavovi koji su pre tridesetak godina bili ne samo legitimni, već su se smatrali samorazumljivim i centrističkim – danas se više ne mogu izgovoriti, jer pripadaju prostoru „desnice”.
Ono što kvari Štajnmajerovu sliku idealnog društva nisu ni zone u koje se ne ide (no–go zone) u nemačkim gradovima, ni migrantska geta, čak ni zahtevi za uspostavljanjem islamskog kalifata u Nemačkoj (OVDE) koji su se nedavno ponovo mogli čuti na demonstracijama u Hamburgu, već desničari. Političari iz redova Zelenih, koji predlažu uvođenje šerijatskog prava u Nemačkoj (OVDE) su deo zajednice – oni koji se tome protive ugrožavaju njegovo „mi”.
Pri tome se predsednik ne oseća neprijatno da govori o slobodi kao osnovi poretka i volji da se živi u slobodi. Sloboda i različitost važe – ali ne za desničare. To su oni „desni populisti” koji dovode u pitanje liberalnu demokratiju – a kao što je poznato – za one koji su žigosani kao „neprijatelji slobode” sloboda ne važi.
Funkcionisanje demokratije
Sa druge strane, predsednička knjiga već u uvodu pokazuje upadljive crte motivacionog govora. Kritičari bi rekli da kada političari nisu u stanju da pokažu rezultate onda posežu za zvučnim frazama: „Vremena su teška, ali hajde da se prisetimo onoga što smo postigli i da se hvalimo uspesima”. Štajnmajer tu ubraja, na primer, socijalnu državu, partnerstvo u Evropskoj uniji ili uspešnu nauku. Ostaje otvoreno pitanje koliko je toga još prisutno u Nemačkoj, kojom upravlja njegova stranka.
Kritičari ukazuju na aktuelnost socijalnog pitanja, kao i na odliv mozgova, dok je stanje Evropske unije i njene sposobnosti za delovanje tema za sebe. Uprkos tome, predsednik izričito kaže da želi da poruči „građankama i građanima” da demokratija funkcioniše. I tako je čitanje uvodnika dovoljno da se Štajnmajerova knjiga vrati na policu – jer je unapred jasno se između korica ne može naći mnogo toga novog ili posebno značajnog.
Tirade protiv desnice mogle su se čuti i ranije, kao i ubeđivanja da građani žive u najboljoj Nemačkoj koja je ikada postojala. Naime, Štajnmajer je i do sada davao izjave da bi migrantska politika desnice nanela štetu nemačkoj privredi, odnosno iskazivao je ponos zbog protesta protiv desnice. Štaviše, predsednik je u februaru tražio i promenu ustava kako bi Savezni ustavni sud zaštitio od uticaja desnice u slučaju da AfD jednoga dana osvoji apsolutnu većinu. U tom smislu, iako se neće proslaviti kao pisac, Frank-Valter Štajnmajer je barem dosledan.
Dr Dušan Dostanić je saradnik Instituta za političke studije. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: bundespraesident.de
BONUS VIDEO:
