Svi znaju da je Moskovska patrijaršija blisko povezana sa Kremljom. Ali malo ko shvata da je Vaseljenska patrijaršija u Konstantinopolju (Istanbulu) u čvrstoj sprezi sa američkom vladom.
Nepoznavanje ove činjenice je iznenađujuće, ukoliko se u obzir uzme da su mnogi grčki pravoslavni poglavari to sa ponosom isticali. Atinagora (Spiru), arhiepiskop Grčke pravoslavne crkve u Americi, pisao je još 1942. godine jednom agentu Kancelarije za strateške službe (Office of Strategic Services, preteča CIA-e; prim. prev): „Raspolažem sa tri episkopa, 300 sveštenika i velikom i razgranatom organizacijom”, pisao je Atinagora. „Svako ko je u mojoj službi, istovremeno je i u vašoj službi. Možete im zapovedati za bilo koju uslugu koja vam je potrebna. Neće se postavljati pitanja i vaša uputstva će se verno izvršavati”.
Godine 1947. Kancelarija za strateške službe je preimenovana u Centralnu obaveštajnu agenciju (Central Intelligence Agency ili CIA). Godinu dana kasnije, Atinagora je izabran za vaseljenskog patrijarha u Carigradu, duhovnog predvodnika istočnog pravoslavlja.
Veze sa dubokom državom
Neko bi mogao da kaže kako je, u vreme kada je Atinagora odlučio da se obrati OSS-u, njegova rodna Grčka bila pod nacističkom okupacijom, pa je razumljivo što je grčki vladika u Americi podržao američki ratni napor. Ali u pitanju je nešto više od toga.
Atinagora je bio snažni pristalica američke izuzetnosti (exceptionalism) i ohrabrivao je vašingtonsku militarističku spoljnu politiku. Američki konzul u Istanbulu prisećao se razgovora sa Atinagorom iz 1951. godine: „Kao i obično, govorio je naširoko o svom uverenju da SAD moraju ostati prisutne na Bliskom istoku nekoliko vekova kako bi ostvarile Bogom danu misiju da obezbede slobodu, prosperitet i sreću svim ljudima”.
(Ovi navodi, uzgred budi rečeno, odabrani su iz predavanja koje je održao pravoslavni istoričar Metju Nejmi u Helenskom koledžu Svetog krsta, grčkoj bogosloviji u Bostonu; ovo nisu zlonamerni falsifikati koje šire ruski propagandisti – Grčka pravoslavna crkva prilično je ponosna na svoje veze sa američkom dubokom državom).
Atinagora nije samo proamerički orijentisan. On je takođe poznat i kao renovacionista, naziv koji se odnosi na takozvano liberalno pravoslavlje. Godine 1964. on se susreo sa papom Pavlom VI u Jerusalimu; zajedno, oni su zvanično uklonili uzajamno izopštenje iz crkve koje su uveli njihovi prethodnici 1054. godine. Ovaj gest izazvao je ogorčenje širom pravoslavnog sveta. Atinagora je optužen da kompromituje pravoslavnu veru u korist „papirne unije” sa Rimom.
Grčki papizam
Trenutni vaseljenski patrijarh, Vartolomej je sazdan od istog materijala kao i njegov prethodnik Atinagora. On je veoma blizak papi Francisku; obojica dele strast prema masovnoj imigraciji i ekološkom aktivizmu. Slično poput Atinagore, Vartolomej ima bliske odnose sa američkom vladom – što je partnerstvo koje se pokazalo kao uzajamno korisno.
Vaseljenski patrijarh je duhovni predvodnik pravoslavlja. Međutim, on ima neposrednu jurisdikciju nad svega nekoliko hiljada pravoslavnih hrišćana u Turskoj. Ostatak istočno pravoslavnog sveta je autokefalan, odnosno samoupravan. Ovo uključuje Grčku crkvu, Kiparsku crkvu, američke arhiepiskopije (ili dioceze).
Mnogi smatraju Vartolomeja poglavarem ali nisu pod njegovom neposrednom crkvenom vlašću. Važno je naglasiti da velika većina pravoslavnih hrišćana širom svega pripada ruskoj pravoslavnoj tradiciji. Ove crkve ne priznaju, na bilo koji način, Vartolomeja kao poglavara. Između nekih od ovih crkava, kao što su Moskovska patrijaršija i patrijaršija u Konstantinopolju, dogodio se raskol (šizma).
Vartolomej nije istočnopravoslavni papa, iako bi on to želeo da bude. Tokom prethodnih nekoliko decenija, vaseljenski patrijarh je radio na tome da učvrsti neposrednu crkvenu vlast nad različitim grčkim pravoslavnim crkvama. Ovo nastojanje se uglavnom pokazalo plodnim u SAD.
Godine 2014, Epidofor Lambrinijadis, trenutni američki arhiepiskop i Vartolomejev verovatni naslednik, objavio je kratak esej pod naslovom Prvi bez jednakih (First without equals). Naslov ovog članka je igra reči izraza primus inter pares, odnosno prvi među jednakima. Ovaj naziv prvo se odnosio na rimskog papu, ali se onda preneo na patrijarha Konstantinopolja, nakon Velike šizme iz 1054. godine. Naravno, šizma je velikim delom bila izazvana osećajem da rimski prvosveštenici nisu dovoljno poštovali prava i privilegije ostalih episkopa, posebno onih sa hrišćanskog istoka. Očigledno, arhiepiskop je ukazao na svoju želju da formuliše autoritarniju, centralizovaliju eklesiologiju u okviru istočne pravoslavne crkve, što je filozofija koja se ponekad označava kao grčki papizam.
Potom, 2022. godine, tokom intervjua za grčke novine Ta Nea, Elpidofor je bio upitan da li očekuje da postane naredni vaseljenski patrijarh. Nećkao se da odgovori na postavljeno pitanje, tvrdeći kako će „Bog odlučiti ko će biti naredni patrijarh”. Ovo je, takođe, radikalni zaokret u odnosu na pravoslavnu tradiciju, koji ide još dalje čak i u odnosu na grčki papizam. Čak i Rimokatolička crkva eksplicitno negira da je papu odabrao Bog.
Bez obzira na to, vlada SAD zvanično podržava doktrinu grčkog papizma, što ćemo u nastavku teksta pokazati. Osnaživanje položaja vaseljenske patrijaršije u okvirima pravoslavnog svega služi dvema svrhama. Prvo, to nužno vodi smanjenju uticaja njenog suparnika, Moskovske patrijaršije. Vašington rusko pravoslavlje posmatra kao alatku kremaljske propagande, koje je kao takvo legitimna meta kontraobaveštajnih operacija. Drugo, renovacionistički vaseljenski patrijarh je voljni partner u vašingtonskoj kampanji širenja liberalnih, demokratskih vrednosti širom sveta.
Ukrajinska crkva
Uzmimo, na primer, šizmu u Ukrajinskoj crkvi. Moskovska patrijaršija je 1990. godine garantovala samoupravni status Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi (UPC). Ali njoj tada nije data potpuna autokefalnost. Međutim, grupa ukrajinskih nacionalista – koju je tada predvodio predsednik Petro Porošenko – organizovala je „nezavisnu” Pravoslavnu crkvu Ukrajine (PCU). Uz podršku zapadnih medija, ovi nacionalisti su uspešno prokazali kanonsku Ukrajinsku pravoslavnu crkvu (UPC) kao „rusku crkvu”.
Kada je 2018. godine upitan o nastojanju Pravoslavne crkve Ukrajine da postane autokefalna, Kurt Voker – koji je tada bio specijalni opunomoćenik američkog Stejt departmenta za Ukrajinu – nije dao jasan odgovor. Insistirao je da se američka vlada ne opredeljuje kada su posredi takva pitanja te da će poštovati odluku patrijarha Vartolomeja i njegovog sinoda.
Ali ovo ne sme da nas zavara. Izjavom da je odluka na Vaseljenskoj patrijaršiji, američka vlada jeste zauzela određenu poziciju. Pre svega, autokefalija ne može biti dodeljena jednostrano, potezom bilo kog patrijarha ili episkopa. Drugo, ukoliko pravo na donošenje te odluke pripada bilo kome, to bi onda morao biti moskovski patrijarh – duhovni predvodnik slovenskih pravoslavaca. Čak je i znameniti Kalistos Ver kritikovao Vaseljensku patrijaršiju da se meša u poslove Ukrajinske crkve:
„Iako sam mitropolit Vaseljenske patrijaršije, nisam ni najmanje zadovoljan gledištem koje je zauzeo patrijarh Vartolomej. Uz svo dužno poštovanje prema mom patrijarhu, obavezan sam da kažem da se slažem sa gledištem koje je izneo moskovski patrijarh da Ukrajina pripada ruskoj crkvi. Pre svega, Kijevska mitropolija je sporazumom 1676. godine izuzeta od omoforiona Vaseljenske patrijaršije i preneta pod onaj Moskovske patrijaršije. Tako je tokom 330 godina Ukrajina bila deo ruske crkve”.
Treće, svega nekoliko dana pre nego što je Voker dao svoj intervju, Džo Bajden – koji je tada bio samo bivši potpredsednik – leteo je za Ukrajinu kako bi izrazio podršku za Pravoslavnu crkvu Ukrajine. Čim je patrijarh Vartolomej doneo odluku u korist Pravoslavne crkve Ukrajine, američki državni sekretar Majk Pompeo izrazio je čvrstu podršku Trampove administracije u korist ove odluke. Od ruske invazije na Ukrajinu, naša vlada je implicitno podržavala politiku ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog da konfiskuje imovinu (uključujući crkvene zgrade) od Ukrajinske pravoslavne crkve i da ovu imovinu prenese u vlasništvo Pravoslavne crkve Ukrajine.
U jednoj naročito mučnoj epizodi, nacionalistička rulja je napala crkvu Ukrajinske pravoslavne crkve tokom sahrane, rasterala vernike i toliko pretukla sveštenika koji je vršio službu da je on morao biti hospitalizovan. Povod? U pitanju je bila sahrana ukrajinskog vojnika koji je poginuo boreći se protiv Rusije.
Ovaj detalj je važno naglasiti: šta god da mediji tvrde, Ukrajinska pravoslavna crkva nije produžena ruka ruskog uticaja. Njeni vernici nisu „proruski”, a još manje su ruski kolaboranti. Oni, takođe, žrtvuju živote braneći svoju otadžbinu od ruske agresije. Ali to nije važno Vašingtonu ili Konstnatinopolju. Podržavajući separatiste, Vartolomej urušava moskovski uticaj u okvirima svetskog pravoslavlja. I to je dobro za rusofobe u našem [američkom, prim.prev] spoljnopolitičkom establišmentu.
Podrška Bajdenu
Stejt Department je 2019. godine dao 100.000 dolara Ortodoks tajmsu, novinskom sajtu čvrsto povezanom sa Vaseljenskom patrijaršijom. Svrha ovog izdatka? „Da se suprostavi medijskim projektima koji šire lažne vesti i obmanjuju vernike u pravoslavnim zajednicama”. Drugim rečima: da se bore protiv ruskih dezinformacija.
Ironično je da je Trampov Stejt department zastupao pro-konstantinopoljsku agendu uzimajući u obzir da se Vaseljenska patrijaršija otvoreno i ponosno svrstavala uz Demokratsku stranku. Grčka pravoslavna arhiepiskopija u Americi je jednom prilikom istakla:
„Predsednik Truman često je naglašavao proamerička ubeđenja patrijarha Atinagore, kao i značaj i uticaj Vaseljenske patrijaršije, zajedno sa grčkom pravoslavnom zajednicom u SAD, kao ključne za ostvarivanje američkih spoljnopolitičkih ciljeva. Uistinu, Truman je video patrijaršiju i Atinagoru kao ključne za jačanje prozapadne odlučnosti i u Grčkoj i u Turskoj, kao i za zagovaranje političke stabilnosti na Bliskom istoku.” Patrijarh Vartolomej je 2020. napisao čestitku svom starom prijatelju Džozefu Bajdenu za pobedu nad Donaldom Trampom na predsedničkim izborima održanim te godine: „Možete samo da zamislite moju veliku radost i osećaj ponosa zbog vašeg uspešnog izbora za 46. predsednika vaše izuzetne nacije, SAD”.
Arhiepiskop Elpidofor je u već spomenutom intervjuu za Ta Nea takođe ponudio jedva prikrivenu podršku Džozefu Bajdenu: „U Americi, pitanje abortusa je u potpunosti politizovano… Kao da jedini uslov za dobrog hrišćanina ili dobrog političara predstavlja to kakav je njegov stav po pitanju abortusa. Svi drugi principi i hrišćanska učenja nisu važni, možete biti lopov, lažov, prevarant, ratni huškač, nasilnik ili mrzitelj žena, ali ukoliko ste protiv abortusa – onda ste podobni ‘pobožnim ljudima’ da vam pruže podršku”.
Kao što je Rod Drejer ukazao, ovaj slabo primećeni intervju sadrži nekoliko prilično šokantnih navoda. Na primer, Elpidofor nije samo zabrinut zbog toga što je pitanje abortusa „politizovano”: on otvoreno zagovara opciju slobodnog izbora abortusa (pro-choice). „Žene nose celokupno breme rađanja i podizanja njihove dece, dok muškarci, koji su neposredno uključeni u začeće, ne nose slično breme”, rekao je za Ta Nea. „Stoga moramo da podržimo pravo žene da, u skladu sa svojom slobodnom voljom, donosi reproduktivne odluke”. Elpidofor je, takođe, govorio kako je ponosan što je podržao proteste koji su izbili nakon smrti Džordža Flojda, kao i zbog nečuvenog „homoseksualnog krštavanja”.
Za one koji nisu dobro upućeni u tokove istočnopravoslavne politike: Epidofor je 2022. godine krstio sinove dvojice bogatih Amerikanaca grčkog porekla, Evangela Busisa i Pitera Dundasa (decu su rodile surogat majke). Čin krštenja obavljen je u atinskom predgrađu Vulijagmeni. Ovo je izazvalo ogorčenje u pravoslavnom svetu iz dva razloga:
- Pogrešno je krstiti dete ukoliko su šanse male ili ništavne da će ono biti podizano u skladu sa crkvenim učenjem. Roditelji su obavezali svoje dete na hrišćansku veru, iako mu neće pružiti sredstva potrebna da ispuni tu obavezu.
- Gostujuće sveštenstvo (uključujući i episkope) mora da dobije dozvolu lokalnog mitropolita pre nego što javno obavlja svete tajne u okviru druge jurisdikcije. U ovom slučaju, lokalni mitropolit bio je Antonios od Glifade. Elpidofor je tražio i dobio dozvolu da krsti decu američkog para, ali nije obavestio Antoniosa da su roditelji istopolan par.
Elpidofora su osudili Sveti sinod Grčke pravoslavne crkve kao i monasi sa Svete Gore, ali on za to ni najmanje ne mari. Arhiepiskop je jednostavno nastavio da daje nagoveštaje pravoslavnom svetu kako će delati kada jednom postane vaseljenski patrijarh.
To nije sve. Elpidofor je 2019. godine postavio oca Aleksandra Karlutsosa za glavnog vikara Američke arhiepiskopije. Otac Aleksandar je, faktički govoreći, porodični sveštenik Bajdenovih. On ima mesto u bordu „Fondacije Bo Bajden” i služi kao predsednikov duhovni savetnik. Otac Aleksandar je 2015. godine bio gost na (sada nečuvenoj) večeri čiji je domaćin bio Hanter Bajden u Kafe Milanu u Džordžtaunu.
U pitanju je večera za privatne zvanice za nekoliko istočnoevropskih oligarha, uključujući Jurija Lužkova, duboko korumpiranog bivšeg gradonačelnika Moskve. Ovo je bilo veče kada je Hanter Bajden upoznao svog oca sa Vadimom Požarskim – direktorom kompanije Burizma – čime je navodno ispunio obećanje za koje je Jelena Baturina [tadašnja supruga gradonačelnika Jurila Lužkova i ruska preduzetnica, prim.prev] platila Hanteru 3,5 miliona dolara godinu dana ranije.
Otac Aleksandar je kredibilno optuživan da je služio kao veza između Pulosa i Bajdenovih tokom izbornog skandala 2020. godine. Navodi se da je sveštenih prenosio informacije između dve strane, ali mu se ne može naložiti da svedoči pred sudom zbog njujorških zakona o imunitetima sveštenstva. Iako sve uključene strane priznaju da je otac Aleksandar bio u čestim kontaktima sa obe strane u ovom periodu, ipak insisitiraju na tome da im je on samo pružao duhovne savete. Mora da su i Pulos i Bajden proveli ove teške mesece u molitvi i postu. Ono što više zabrinjava, otac Aleksandar je takođe blizak sa Džonom Pulosom, grčko-kanadskim osnivačem kompanije Dominion voting sistems (Dominion Voting Systems; kompanija koju su određeni pojedinci i mediji u SAD optuživali za krađu izbora u korist Džoa Bajdena; prim. NS)
Kako to već biva, otac Aleksandar se 2018. godine našao usred finansijskog skandala u kojem se spominjao iznos od 80 miliona dolara. Ovaj skandal je istraživala američka vlada. Istraga federalne vlade po ovom pitanju obustavljena je ubrzo nakon što je pokrenuta, premda nije ponuđeno bilo kakvo objašnjenje. Kada je predsednik Bajden nagradio oca Aleksandra Predsedničkom medaljom slobode prošle godine, šaljivo je dobacio „Svojim govorom bih samo mogao da narušim vašu reputaciju”.
Nažalost, takve optužbe za korupciju su prilično raširene u američkoj arhiepiskopiji. Grčka pravoslavna crkva je ubedljivo najbogatija hrišćanska denominacija u SAD u odnosu na svoju relativnu veličinu. (Rimokatolički sveštenik ne može očekivati da zaradi više od 45.000 dolara godišnje; grčki pravoslavni sveštenik može da zaradi i do 130.000 dolara). Postoji mnogo dobrostojećih porodica druge generacije doseljenika koje i dalje osećaju duboku odanost crkvi, iako ne učestvuju naročito redovno u crkvenom životu.
Drugim rečima, američka arhiepiskopija je otprilike u istom položaju u kojem se nalazila rimokatolička crkva pod Kenedijem. Ona raspolaže velikim kapitalom i imovinom ali je takođe veoma zavisna od sekularnih, liberalnih donatora. To je razlog zbog čega je Helenski koledž Svetog krsta, grčka pravoslavna bogoslovija, označila nekadašnjeg kongresmena Majkla Hafintona kao „vernog pravoslavnog hrišćanina”, uprkos činjenici da je javno poznat kao homoseksualac koji otvoreno prkosi crkvenom učenju o ljudskoj seksualnosti.
Srećom, većina istočno-pravoslavnih jurisdikcija se ne mogu podvesti pod renovacioniste, nisu igračke u rukama američke vlade i ne zavise od liberalnih, sekularnih donatora. U stvari, kada je grčki parlament izglasao usvajanje istopolnih brakova, Grčka crkva je nazvala ovu odluku „demonskom” i izopštila nekoliko „nemoralnih zakonodavaca” koji su glasali za usvajanje zakona.
Ali bez obzira šta naša, američka vlada bude govorila, ona će isticati patrijarha Vartolomeja i njegovog verovatnog naslednika, Elpidofora kao „grčke pape” kako bi unela duh liberalizma u istočno pravoslavlje i suprotstavila ga ruskom pravoslavlju. Ovo je politika američke vlade.
Određeni službenici Stejt departmenta (i dolari poreskih obveznika) posvećeni su postizanju upravo tog cilja. O tome se otvoreno raspravlja, čak sa ushićenjem u glavnim institucijama Vaseljenske patrijaršije i američke arhiepiskopije.
Ali prkos svemu, svako ko se usudi da ukaže kako je ovo velika izdaja i američkog naroda i pravoslavnih vernika, smesta biva optužen da je „ruski čovek”. Nad ovim se treba dobro zamisliti.
Majkl Voren Dejvis je autor knjige Reakcionarski um (The Reactionary Mind) i pridruženi urednik portala The American Conservative
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: theamericanconservative.com
Preveo: Miloš Milojević/Novi Standard
Naslovna fotografija: White house
BONUS VIDEO:
