VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
Naš narod Rusiju doživljava kao veliku, mističnu svoju sestru… Drugo su vlastodršci
Početkom 2014, pisao sam u tekstu Još jednom o Rusiji, Putinu i nama – predbožićna razmišljanja i ovo:
Srbi i Rusi su braća; a to kod nas Srba (a očito i kod Rusa) ne znači samo ljubav i poverenje nego i rođačke netrpeljivosti, svađe, pa čak i nešto gore. Nemca, Engleza i Amerikanca možeš da se gadiš, da ga prezireš, da ga se bojiš i da mu se, ako moralno propadneš, dodvoravaš i budeš slugeranja – on je moćan i prepreden, lukav i spreman na sve da bi te zgazio i porobio; ali Rus je Rus, i s Rusom su odnosi rođački. Mi idealizujemo njih, oni idealizuju nas, a kad se sretnemo – moguća su razočarenja. Evo dva primera iz istorije naše uzajamnosti.“
Kosta Protić piše Milanu Milićeviću 1878, tek što se Javorski rat završio, a Srbija stekla slobodu (u ratu su, kao što znamo, učestvovali ruski dobrovoljci na čelu s generalom Černjajevim): „Ja sam ljut na Ruse. (…) Srbija počinje prvi svoj rat po zapovesti Rusije, a posle je Srbija prestupnik zato što je ratovala protiv volje Rusije. (…) Srbija, za puna četiri meseca, protivstaje najodabranijoj turskoj sili, i car velike Rusije proglašuje u Kremlju na najsvečaniji način Srbe za plašljivce, za kukavice. Zar ti, Milićeviću, i posle ovoga, možeš bez gnjeva da misliš na Ruse? Zar te povređena narodna čast ne bole do srca, do duše?“
A evo šta je jedan ruski dobrovoljac, koji je, skupa s Černjajevim, došao u Srbiju da se bori protiv Turaka, razočaran, pisao prijateljici u Rusiju 1876. godine: „Došli smo ovde da se borimo za srbsku slobodu, a ispostavilo se da nas koriste kao oruđe nekakve partije. Ovdašnji narod je moralno toliko pao da ne želi rat, niti shvata o čemu je reč. Kažu: ‘Zašto se na nas sručila takva užasna nevolja? Dobro smo živeli, a sad će, avaj, Srbija propasti!’ Taj rat je ujdurma Ristića, koji je želeo popularnost, a Milan se nadao da će postati kralj. (…) U novinama su pisali da će Ruse ovde sresti raširenih ruku, a u stvari beže od nas, podsmevaju nam se i nedruželjubivo se odnose prema nama. Kako naše novine masno lažu! (…) U poslednjim borbama tukli su se samo Rusi, srbski oficiri ni ogrebotine nemaju, sa svojim vojnicima krili su se u vinogradima i kukuruzu! (…) Žao mi je ruskih oficira: sve mladi ljudi, razvijotke, a većina će platiti životom! Mada smo ispali budale koje su se upecale na udicu naših ruskih majstora propagande, ali, kad smo već došli, moramo napred ići i pokazati srbskim podlacima (ima, naravno, i mnogo dobrog naroda) da smo toliko iznad njih da ćemo, uprkos svim njihovim podlostima, ipak biti od koristi“.
To je bilo tako 1876-1878: od oduševljenja do razočarenja, ali ruski dobrovoljci su ipak pomogli oslobođenju Srbije, a mnogi Srbi iz pograničnih oblasti sa Turskom, kad su se našli u sastavu slobodne srbske države, uzeli su da slave Svetog Aleksandra Nevskog, pokrovitelja ruskih dobrovoljaca.
Kako onda, tako i danas u Srbiji, ima svega: od rusomanije, preko rusofilije, do rusofobije. A u Rusiji? Mnogi smatraju da Rusija mora pomoći Srbima, ali neki tvrde da nema razloga žrtvovati se za Srbe, zbog kojih je 1914. Rusija ušla u rat protiv Beča i Berlina, pa izgubila svog cara i dobila boljševike na vlasti. Zato se moramo truditi da budemo trezveni i pažljivi, a o svakom pitanju uzajamnih odnosa Rusije i Srbije treba ozbiljno rasuđivati.
I ovo što napisah dočekah da gledam u javljanju brata Rusa Pravosudova, koji se razočarao u Srbe, zapanjen našom narodnom rusofilijom i vlastodržačkom EUmanijom i razočaran u Srbe koji glasaju za EU fanatike. E, pa, brate Pravosudove, budi malo i Pravdoljubov, pa pročitaj redove koji slede. I zbog sebe i zbog nas. Jer, kako reče naš narod: „Pravda drži zemlju i gradove“. I kako reče Sveti Aleksandar Nevski: „Bog nije u sili, nego u pravdi“.
DAČA UČITELj
U selu Vreocu, Dača učitelj
Debeo, nešto podbuo od vina i sedenja,
Sa malenim oštrim očicama,
Sa tankim visokim glasom
Bavio se strasno politikom,
Malom i najmanjom,
Sitnom i najsitnijom.
I svak je morao pomisliti
Da pripada onome poznatome redu ljudi
Bez koga se ne da ni zamisliti naša zemlja
Kojima je partija glavni pokretač misli
I koji i u snu buncaju o partiji.
U istini Dača učitelj
Imao je tajno i veliko zanimanje,
Jedino pravo zanimanje života
O kome niko nije imao pojma.
Naučivši samoučkim načinom
Krijući to od svakoga
Ruski jezik,
Bavio se čitanjem ruske literature.
Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva
Znao je u prste
Sve je čitao po nekoliko puta
Žedno i gladno i čežnjivo.
Zbog Nataše Rostovceve
I Nastasje Filipovne
On se nikad nije ženio.
Na svoje tajno rusko blistanje
Dijamantsko bezdano blistanje
Bio je gord
Bio je srećan
Ali nikome nije smeo da se poveri
Da podeli sreću
Bojeći se razočarenja i bogohulstva.
I u vojsci, u ratovima,
Dospevši do kapetanskog čina
– Sve zvezdica, po zvezdica –
I do komandirstva,
Nastavio je sa tajnom Rusijom.
Imao je pun sanduk ruskih knjiga.
A Vjeročki, Aglai, Nastasji
U evropskome ratu
Pisao je čak i pisma
Sa mekoćom Turgenjeva
I pročitavao ih sa ganućem.
Pisao im kako sirotinjski ratujemo
U slamnim šeširima i gaćama
Sa malo artilerije.
Snabdevanje nam je posve oskudno
Već smo iscrpeni od dva ranija rata,
I kako smo prostosrdačni
I mali, ali čestiti.
Javljao im da cela naša divizija ima
Podarene ruske puške
Sa dugačkim bajonetima, kao ražanj,
Što nas nekako još više zbližava,
I stalno opominje na Rusiju.
U jednom pismu
Objašnjavao im stav Fiće učitelja
Svoga staroga druga
Opet iz nekog šumadijskog sela.
Fića je smatrao
I sad, kao nekad u učiteljskoj školi
Da nas prožima deseterac,
Da se mi bijemo
Za narodnu pesmu
Da pripadamo potpuno narodnoj pesmi
Da svaki naš pokret proističe iz nje
I da uopšte nismo svoji.
Dača je pisao Aglai Nikolajevnoj
Da je to za njega samo delimično tačno,
Da on još uvek najviše pripada
Velikoj Rusiji Turgenjeva, Dostojevskog
I čovečanstvu
I da su i ovi naši krotki i hrabri vojnici
Ma da to ne znaju
U osnovi na istome putu.
…Kada je poginuo Dača
Neko je slučajno razgledao njegove stvari
Našao sanduk sa ruskim knjigama
I mnogo beležaka o borbama
I mnogo pisama nikad neposlatih,
Pažljivo prepisivanih.
I poslednje pismo
Zvezdanome knezu Miškinu
Iz Dostojevskog
U kome Dača, učitelj iz Vreoca
Uverava kneza Miškina
Da nije napustio ni jednu reč njegove poruke,
Da mora doći velika duševna svest među ljude
I da su i kod nas duše sve zrelije
Kao nikad ranije
Za ogromni san ruske književnosti
Za veliki zavet koji se samo naslućuje
I koji se ne da izraziti rečima…
Ova pesma Stanislava Vinavera, velikog Srbina jevrejske krvi, iz čudesne knjige njegovih Ratnih drugova – baš ona mi je pala na pamet dok sam čitao tekst brata Pravosudova o razočarenju u Srbiju. O, Pravosudove, brate mili… Da si Ti znao za Daču učitelja iz sela Vreoca, Ti se nikad ne bi u Srbe razočarao; jer takvih kakav je Dača jeste bilo i ima ih, i naš narod je taj – on Rusiju doživljava kao veliku, mističnu svoju sestru, pa se tako i opredeljuje u istoriji; na prvi pogled, iracionalno, ali časno – za Rusiju… Drugo su vlastodršci, pogotovo ovo današnji. Iako nose kravate i lete avionom, oni ne postoje… To su prečesto gogoljevski homunkulusi koje je vašingtonski Čičikov, uvek oduševljen svojom „njuškicom“ u ogledalu, davno kupio. Recimo, gle Supermena Svevidećeg i Samodovoljnog: zar nije on pljunuti Hljestakov, sitan činovnik što je umislio da i samog ministra može da zameni, i pred uplašenim provincijskim birokratama – jajaricama, priča da mu se ceo Petrograd klanja?
MI NISMO „REALNI POLITIČARI“
Hteo sam i ovo da dodam: Aleksandar Pavić je na Fondu strateške kulture objavio temeljan odgovor bratu Pravosudovu: miran, staložen, objektivan, sine ira et studio, odgovor koji pokazuje ono što mi, pravoslavni Srbi, zaista osećamo i mislimo. A mi osećamo i mislimo da smo braća Rusima, a ne pragmatični korisnici njihovog pokroviteljstva kad treba, i oni koji im okreću leđa kad im, zbog spoljašnjih okolnosti, ne odgovara takvo savezništvo.
Ima nekih drugih koji rade drugačije od Srba – kliču Rusiji kad je moćna, a okreću joj leđa kad im ne treba. Ima takvih, brate Pravosudove. A njih je Rusija i u 19. i u 20. veku volela i tetošila, mada su joj stalno zabijali nož u leđa. Koji su ti i takvi? Evo šta piše mitropolit Venijamin (Fedčenkov) u svojim sećanjima na belu armiju i generala Vrangela na Krimu:
„Kao što je poznato, Bugari su i tada bili s Nemcima. Jednom sam u prodavnici sreo Bugarina oficira i rekao mu sa otvorenim prekorom:
– Kako to vi, braća Sloveni, koje je Rusija oslobodila svojom krvlju od turskog jarma, sad vojujete protiv nas?
– Mi smo – sasvim bestidno mi je na bugarskom odgovorio punački oficir – realni političari.
To jest – gde mi je korisno, tamo i služim. Zgadilo mi se u duši od takve bezdušnosti i okorelosti“ (I. A. Iljin, A. I. Kuprin, Mitropolit Venijamin: Vrangel, Bernar, Stari Banovci, Dunav, Beograd, 2013, str. 66).
SLUČAJ ĐENERALA NEDIĆA
A kod nas ni nemački, po sili okolnosti, kolaboranti, poput đenerala Milana Nedića, nisu kretali u rat protiv Rusije. Nisu bili „realni političari“ bugarskog tipa.
Bez ikakvog neutemeljenog ravizionizma, ostaje činjenica da je, kako o tome svedoči poznati srbski levičar, vođa Saveza zemljoradnika, Dragoljub Jovanović, u svojoj knjizi političkih portreta Medaljoni (knjiga treća, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str.379-382), đeneral Nedić još 1940. godine obavestio Plotnjikova, sovjetskog ambasadora u Beogradu, o svojim saznanjima da Hitler sprema verolomni napad na SSSR. Pošto je Plotnjikov u Beogradu bio izolovan jer niko od jugoslovenskih ministara nije smeo da ga poseti plašeći se italijanskog i nemačkog poslanika, zamolio je Jovanovića da mu nešto proveri kod ministra u koga ima poverenja. Jovanović se obratio Nediću, koji je, kako svedoči autor Medaljona, bio za to da se „odupremo Nemcima“. Nedić ga je, izbegavajući hitlerovske uhode, primio u sedam uveče. Evo šta između ostalog Jovanović kaže o tom susretu:
„Govorio je o velikoj disciplini u sovjetskoj vojsci, prema kojoj je naša disciplina sasvim blaga. Onda je, sasvim iznenada, počeo da izlaže šta sve Nemci rade na ruskim granicama. Imaju već maskirano 120 divizija; prave u Karpatima podzemne aerodrome, rasklopljene podmornice upućuju Dunavom. ‘Zna li sve to g. Plotnjikov?’ Samo što mi nije rekao da treba da mu kažem. Nastavio je još energičnije: ‘Nemci hoće na Istok. Oni znaju da je kombinacija Slovena i Germana dala odlične rezultate, mnoge velike ljude. Hoće nas Slovene da upotrebe kao podlogu za svoj kalem. Možda i kao gnojivo za svoje njive, kao jeftinu radnu snagu za svoje fabrike. Mi to ne možemo dopustiti.’ Završio je dramatično i potpuno neočekivano: ‘Ja ću, gospodine, radije biti redov pod Staljinom nego general pod Hitlerom!’ Jovanović je kasnije razgovarao s Plotnjikovim, kome se dopao ton Nedićevog saopštenja povodom italijanskog (tobož ‘slučajnog’) bombardovanja Bitolja: ‘Tim se više unosio u ono što mi je taj isti Nedić saopštio o nemačkim pripremama na Istoku. Učinilo mi se da je sve to bilo novo za njega. Pomenuo sam da je te podatke naš ministar dobio od svojih atašea u raznim prestonicama. Ti podaci su ga impresionirali,mada je prkosno odvratio da, ‘ako oni imaju na našoj granici 120 divizija, mi imamo bar 121, ako ne i više“.
Stoji i činjenica da je Nedić, već kao „srbski Peten“, odbio da makar jednu jedinu trupu od onih koje su mu bile podređene pošalje na Istočni front, protiv Rusije. Iako su ga Nemci privolevali na ovakav simbolički gest, kao znak pripadnosti „evropskom antiboljševičkom frontu“, Nedić se nije pokolebao. Za to vreme, ustaška vojska Pavelićeve NDH ginula je pod Staljingradom, primajući firerova i poglavnikova odličja za borbu protiv Sovjeta. (A Jeljcin je 1996, povodom proslave pola veka od pobede u Velikom otadžbinskom ratu, odlikovao novoustaškog poglavnika Hrvatske Franju Tuđmana ordenom Žukova za „borbu protiv fašizma“; treba li mi, Srbi, da kažemo da je iza tog čina stajao ruski pravoslavni narod? Naravno da ne!)
ZNACI NADE
I još nas je svojim tekstom Pavić podsetio da su Srbi na ustanke išli sami i oslobađali se sami, mada zahvalni za svaku rusku vojnu i diplomatsku pomoć i podršku (a bile su veoma ozbiljne, ta podrška i ta pomoć) u svim teškim okolnostima naše oslobodilačke borbe. I da je nije bilo, opet bismo se dizali na ustanak protiv Turaka i protiv svakog drugog okupatora, jer smo narod koji ljubi slobodu, a ne ljubi lance, kao i naš veliki Njegoš.
No, posle svega, ima nešto što nas naročito raduje: a to je činjenica da je Pavićev tekst objavljen na srbskoj strani ruskog Fonda strateške kulture. To je dokaz da se s Rusima mogu slobodno razmenjivati mišljenja i da se totalitarizam sa negda komunističkog Istoka preselio na kvazidemokratski kapitalistički Zapad. Na nekom američkom sajtu takvog ranga kakav je Fond strateške kulture ne bi mogla da se čuju nezavisna i slobodoumna mišljenja, nego bi se čulo (i čuje se) samo mrtvačko izgovaranje javke i odziva pod komandom Vašingterne.
„Rusija hiljadama hiljada slobodu ja dala – sjajna stvar, da se pamti“, pevao je Velimir Hlebnjikov. U toj slobodi i uzajamnosti rastu naše bratske veze. Bez toga, nema ni nas, ni Rusa, naroda koji su svagda živeli za Krst časni i Slobodu zlatnu.
