SAD mogu da promišljaju novu strategiju podrške sirijskim Kurdima koji će sa 300.000 pripadnika graničnih snaga bezbednosti rešiti stare probleme. U suštini, to bi moglo da odnose Turske sa Rusijom gurne ka prelomnoj tački. A ko su zaista ti „novi regruti“?
Nade u istinski mir u Siriji vratile su se nedavnom američkom podrškom „graničnoj policiji“ za koju se očekuje da bude sastavljena od jedinica Sirijskih demokratskih snaga (SDF, pretežno sastavljenih od Kurda) na granicama sa Turskom i Irakom. Koalicija koju predvode SAD je saopštila da pomaže kreiranju novih Graničnih bezbednosnih snaga za koje se očekuje da broje do 30.000 ljudi. Veterani SDF će činiti polovinu jedinice, dok će druga polovina biti regrutovana.
Taj potez SAD sada otkriva šta je američka dugoročna strategija u Siriji i koje su odnose spremni da žrtvuju u tom procesu. To takođe pokazuje da SAD nikada ne održavaju svoja obećanja. Obećanja Vašingtona Turskoj da će uskratiti podršku YPG bila su samo manevar da se kupi vreme sa Erdoganom. Sećate li se obećanja da će Kurdima oružje naknadno biti oduzeto?
TVOJI TERORISTI PROTIV MOJIH
Čak i bez detaljnijeg razmatranja pretnje koju bi predstavljale te „granične snage“, za koje neki tvrde da bi mogle omogućiti mnogim borcima Islamske države da pređu iz Iraka u Siriju, bilo bi razumno obratiti pažnju na to koju cenu Zapad, ili preciznije Vašington, plaća zbog pružanja podrške ovom potezu. Turska je u sirijskom ratu do sada bila relativno limitirana i kasno uključena u igru, imajući u vidu njenu blizinu i vojne mogućnosti. Čak i u Idlibu, graničnoj provinciji od velikog interesa za Ankaru, njena vojna snaga je bila donekle ograničena, dok su trupe mnogo komfornije delovale u ulozi humanitaraca i mirotvoraca, nego u ulozi velike armije koja treba da pobije teroriste.
Međutim, rukavice će možda morati da budu skinute kada predsednik Redžep Tajip Erdogan oseti ne samo da njegove snage dolaze pod narastajući pritisak novih „graničnih“ jedinica – za koje će on pretpostaviti da su delimično sastavljene od grupa povezanih sa PKK– već i da je priča o Trampovoj podršci Turskoj oduvek bila besmislica. To će za Ankaru zaista biti prekretnica jer tada više neće biti moguće mirno diplomatsko vrdanje koje je sprečavalo totalni rat Turske sa YPG, ili čak Asadovim snagama. Tramp će suštinski kreirati novi konflikt u Siriji bez toga da američka čizma kroči na tlo, što je verovatno razlog zbog koga je prvenstveno i podržao takav plan.
Međutim i Amerikanci i njihovi saveznici – kao i Turci – biće u problemu ukoliko se zaista formira granična policija, jer Erdoganov odgovor sa „igranjem vatrom“ verovatno znači snažan ultimatum. A Asadov režim možda dobro predoseća da bi iz toga mogao da profitira, jer se mnogi pitali kada je pravi momenat da Asadova vojska povuče potez u poslednjoj enklavi za koju smatra da je može zauzeti borbom.
Ipak, može se sumnjati i u to da će Turska i SAD želeti da sruše Asada, što i jeste poenta ovog najnovijeg gambita. I Turska i SAD imaju dugoročni plan za rušenje Asada ali to bi u međuvremenu moglo da se završi borbom jednih protiv drugih pre nego što dođu do sirijskog lidera. Tu je takođe i stara ideja koja više odgovara Americi nego Rusiji, a koja se sastoji od toga da bi nova Sirija trebalo da bude podeljena na regione kao deo prihvatljivog „ratnog plena“ od strane SAD koje nisu postigle svoje ciljeve u Siriji. Rusija se sa tim ne slaže i protiv je najnovijeg poteza podrške graničnim jedinicama, pošto Moskva smatra da dalje američke peripetije sa SDF vode ka takvoj pretnji.
RUSIJA PROTIV CEPANjA SIRIJE
Balkanizacija Sirije nije dobila podršku Rusije, a SAD će smatrati da su ostvarile uspeh ukoliko SDF dovedu do toga da Turska okrene leđa Asadovim trupama, preferirajući pobedu nad YPG. Međutim, možda je još važnije da se Rusija protivi turskim avanturama u regionu, i zbog toga smo još jednom svedoci zahlađenja odnosa između Ankare i Moskve.
Turski poduhvat u Idlibu je odnose doveo na prelomnu tačku, nakon nedavnog napada na bazu ruske vojske u Siriji, za koji se veruje da dolazi od strane „pobunjenika“, verovatno povezanih sa Turcima, i takođe otkucavanja tempirane bombe koji predstavlja napredovanje sirijske vojske ka Idlibu, što je nedavno istakao turski ministar spoljnih poslova.
Problem Turske je u tome što iako Rusiju vidi kao potencijalnog saveznika protiv PYD u severnoj Siriji, dugoročni ciljevi Ankare su u suprotnosti sa ciljevima Moskve, a Erdoganove velike ambicije sa vojskom u Afrinu i zauzimanje simboličkog kurdskog uporišta mogli bi za Moskvu da predstavljaju prelazak crvene linije.
Ahmet Kasim Han, profesor međunarodnih odnosa na Kadir Has Univerzitetu u Istanbulu, slaže se i kaže da se odnosi Ankare i Moskve „lome“ na Idlibu. „Najvažniji strateški cilj za Rusiju i vladu Bašara al Asada je potpuna kontrola nad sirijskim obalnim pojasom, i Idlibu nikada neće biti dozvoljeno da ostane pod opozicionom kontrolom i to ugrozi“, rekao je za Middle East Eye.
Uvek se postavljalo sumnjivo pitanje zbog čega su SAD obučavale toliko takozvanih „umerenih“ pobunjenika na istoku zemlje, sve do nedavno, kada su obe strane – Asadove snage i dominantno kurdski SDF – zauzele provinciju Deir ez Zor u posldnjim danima rata. Da li su SAD planirale da svoje novoobučene vojnike koriste kako bi podržale Kurde i njihov arapski kontigent, ili su imale druge planove za budućnost?
Ako pretpostavimo da su „granične snage“ eufemizam za novi puk – možda čak sastavljen i od boraca Al Kaide i antiasadovskih „pobunjenika“ obučavanih od strane Amerikanaca – onda bismo mogli da gledamo novu vrstu regionalnog rata u Siriji koji gura jednu grupu – i njene plaćene džihadiste – na drugu. Kao što smo do sada naučili, oni koji kontrolišu protok ekstremista preko granica imaju veliku moć na bojnom polju.
Martin Džej je nagrađivani britanski novinar koji živi u Bejrutu i samostalno radi za više respektabilnih britanskih medija, dok je ranije radio za Al Džaziru i Dojče Vele. Pre Libana radio je u Africi i Evropi za CNN, Euronews, CNBC, Sandej tajms i Rojters.
Preveo IVAN RISTIĆ
