Mi gradimo društvo u kojem će patriotizam i građanska svest biti sudbina i udeo „plebsa“. I, koliko shvatam, država ne namerava ništa da čini po tom pitanju.
Možda zato što joj odgovara. A možda jednostavno ne zna šta da čini?
Izdajnici su kod nas nešto često počeli da vaskrsavaju. Uskoro ćemo početi i božanstva od njih da pravimo.
Danas kada javna ličnost kaže neku gadost o svojoj zemlji – to uopšte ne znači kraj karijere. Naprotiv! Veća prašina, veća slava, veće svote u ugovorima.
Izdajnike voli vlast.
Žaleći zbog „prerane smrti Arkadija Babčenka“, jedna poznata domaća političarka obećala je da će pomoći njegovoj porodici. Ali, nešto nigde nisam našao da je pomogla ili obećala da će pomoći porodici (ubijenog heroja Donbasa) Arsena Pavlova, na primer.
Izdajnike voli i narod: Babčenko na Fejsbuku ima dvesta hiljada pratilaca, a Zahar Prilepin (koji je takođe ratovao, takođe piše i takođe je ćelav) – manje od sto hiljada.
Zar je Babčenko toliko talentovaniji?
Biti izdajnik nije opasno, nije sramota. Može se, na primer, slobodno govoriti da mrziš „sramni rat u Siriji“ – i shvatiće te. A ako te i ne shvate, lako će ti oprostiti: „Čovek mira i tome slično“. A reći obrnuto… Ne, to u većini slučajeva nije baš pametno.
Navešću jedan veoma karakterističan primer.
Dečijem časopisu u kom radim poslata je priča. Kratak sadržaj: u školama se održava akcija „Zbogom, oružje!“ – učenici donose od kuće plastične pištolje i puške, koje zatim u školskom dvorištu svečano pregazi valjak za asfalt, a kao zamenu im daju meke igračke ili „lego“ kocke.
Jedan dečak nije doneo ništa. Zašto? Njegov tata je rekao da oružje predaju samo kukavice.
„Ja nisam vojnik, naravno – odgovorio je dečak. – Ali sam muškarac. Za sada imam dečije oružje. A kad porastem i postanem oficir – imaću pravo. Sve počinje od nečega – dodaje on rezonski. – Ako počneš da predaješ dečije da te ne bi grdili, daćeš i pravo da te ne bi ubili. I, kako onda da ratuješ?“
Dalje on objašnjava da se rat uvek negde vodi i da se njegov tata, oficir, nedavno vratio sa „službenog puta“.
Tu je nastao skandal, ali dete u odbranu uzima nastavnik, koji objašnjava nezadovoljnom „stručnjaku“ iz departmana prosvete da čast ni za decu nije igra. „Stručnjak“ beži iz učinioce sa željom za osvetom, a nastavnik počinje čas.
Priča mi se svidela, obavezno ću je objaviti. A u međuvremenu sam rešio da je objavim na stranicama posvećenim časopisu na društvenim mrežama. Radi diskusije.
Uh, kako se tu zakuvalo!
Treba reći i da se kod nas za vaspitavanje i razvoj dece interesuju uglavnom liberalne organizacije. Ne, i državne se naravno, takođe „interesuju“ i s vremena na vreme realizuju nekakve „projekte“, ali sve se to obično svodi na birokratsko naklapanje i popunu budžeta. Konkretan posao – „na terenu“ – vode liberali.
Samim tim, mnogi roditelji naših čitalaca (pratioci stranica posvećenih časopisu na društvenim mrežama) dolaze kod nas već prilično „obrađeni“. Tako da sam, objavljujući priču, znao da će biti loše. Ali, nisam ni slutio koliko…
Psovke, pritužbe, zgražavanje, škgrut zuba.
„Debilna priča, sve rečenice vrve idiotizmima“. „I vi OVIM kljukate decu?“ „Hvala, sad znam koje časopise ću zaobilaziti“. „Vi namećete arhaične predstave“…
Samo sakramentalna fraza o „doticanju dna“ iskorišćena je 20 puta, ne manje.
Po čemu je ovo dno? Po tome što dečaci postaju muškarci, i što nije loše da se upoznaju sa moralnim pojmovima koji će im biti potrebni kad postanu zaštitnici otadžbine?
Ako postanu, naravno… Jer, kod nas je armija – sudbina obespravljenih. Neka bude da u njoj služe dečaci iz „ne baš dobrostojećih porodica“. A mi od tri godine, od vrtića učimo engleski – dajte da pogodim zašto… Ali, ono što je sigurno – ne kao „jezik mogućeg protivnika“.
Naravno, čuli su se i drugačiji glasovi. „Hvala, sjajna priča“. „Hvala“. „Obavezno ću na list pretplatiti unuke“. Ali, njih je bilo… otprilike triput manje. Eto kakav je „odnos snaga“.
Ti ljudi teže da pruže svojoj deci najbolje obrazovanje. Brinu o njihovom intelektualnom i duševnom razvoju. A, to znači da će njihova deca postati dobri stručnjaci, pametnice, nezamenljivi na svojim mestima, uspešni… Samo što neće imati „arhaične predstave“ o svojoj otadžbini.
To jest, mi gradimo društvo u kojem će patriotizam i građanska svest biti sudbina lošije obrazovanih, lošije razvijenih – „plebsa“. A „patriciji“ – viši slojevi – baviće se isključivo ličnom karijerom. Ama, šta „gradimo“?
Već smo izgradili.
Ako vas zanima – imam još 99 tačaka. Ali, za početak – treba prestati uzmicati pred izdajnicima i dodvoravati im se.
Preveo Srđan Bilbija
Izvor Fakti, 12. jun 2018.
