Na pomen koji ovde održavamo svake godine žrtvama komunističkog terora u Beogradu posle 20. oktobra 1944. godine nikada ne dođe mnogo sveta, možda oko 200-250 ljudi. Ipak, meni nikada nije izgledalo da nas je malo; u mislima su mi stalno bili svi oni koji su tih strašnih dana bili dovođeni na ovo tada pusto mesto da tu, nedužni, budu likvidirani a njihova tela sahranjena negde u blizini da im se ni grob ne zna. Zamišljao sam tu ogromnu kolonu žrtava kako se tiska ovde, u Lisičijem potoku – hiljadu, dve hiljade ljudi i žena, možda i više, jer ovo je bilo jedno od najvećih stratišta tih ubilačkih meseci u Beogradu – i nisam osećao da nas je beznačajno malo; bilo nas je dovoljno da posvedočimo o razmerama najvećeg masovnog zločina u istoriji srpske prestonice.
Streljanja su prvih nedelja po oslobođenju vršena svakodnevno na velikom broju lokacija, pretežno na periferiji tadašnjeg Beograda (Lisičiji potok, Banjička šuma, Košutnjak, Marinkova bara, Careva ćuprija, Jajinci, Kula Nebojša, Ada Ciganlija, Veliko ratno ostrvo), ali i u samom centru (park Manjež, park Tašmajdan, dvorski park preko puta turske ambasade, itd). Ubijalo se „skoro svuda, nema mesta na kojem nije obavljano smaknuće“, rekao je pola veka kasnije Milan Trešnjić, načelnik OZNE 12. kvarta (Dedinje) i jedini od organizatora komunističkog terora u Beogradu koji je o tome javno progovorio: „U Beogradu se [tada] više ginulo nego živelo, radi se o desetak hiljada života.“[1] Samo u „prvih petnaest dana po ulasku u Beograd“, kada je „OZNA bila jedini sud i zakon“, po Trešnjićevim rečima, u koje nemamo razloga da sumnjamo, u prestonici je likvidirano nekoliko hiljada ljudi.[2]
Produženi teror
Svi gradovi i varoši u Srbiji, manja mesta i sela preživeli su od jeseni 1944. do leta 1945. istu vrstu komunističkog terora. Viđeniji ljudi i politički neistomišljenici nemilosrdno su ubijani, po pravilu bez suda, eventualno s naknadno fabrikovanim sudskim presudama, koje su imale cilj da daju privid legalnosti već izvršenim likvidacijama. Na desetine hiljada nedužnih ljudi tako je stradalo pod izmišljenom optužbom da su „narodni neprijatelji“, „izdajnici“ i „saradnici okupatora“, dok stvarni razlog za njihovu likvidaciju bez suda uopšte nije bio u onom što su tokom rata činili nego u onom što su bili u javnom i privatnom životu.
U očima Komunističke partije Jugoslavije i njene tek osnovane tajne policije, OZNE, njihova „krivica“ prosto se sastojala u tome što su po svom socijalnom položaju i političkim uverenjima, po svojim moralnim vrednostima i kulturnim opredeljenjima mogli predstavljati smetnju uspostavljanju totalitarne diktature sovjetskog tipa u Srbiji i Jugoslaviji.
Praksu produženog terora u Srbiji možda niko nije tako dobro opisao kao prota Sava Banković, koji je punih šest meseci, od decembra 1944. do juna 1945, proveo u raznim zatvorima OZNE, u prenatrpanim sobama gde se najčešće spavalo na betonu, odakle su skoro svake noći odvodili ljude na streljanje, nekad na osnovu spiska a nekad po slobodnoj proceni, kada je samo trebalo ispuniti kvotu određenih za ubijanje tog dana. „Niko nije siguran da pred novim vlastima neće biti okrivljen i ubijen“, svedoči prota Banković na početku svojih sećanja. „Ko god ima pušku o ramenu i petokraku na kapi ima pravo da ubija, a ko nema može svakog časa da bude uhapšen i ubijen u ime naroda.“[3]
Neposredni izvršioci zločina, ili bar naivniji među njima, kaže on nešto kasnije, možda i „veruju da su ovi ljudi smetnja, kočnica za bolju i srećniju budućnost srpske nacije i celog čovečanstva“. Ali to je daleko od prave prirode komunizma: „Oni što izdaju naređenja i ubijaju ljude znaju da neće biti ništa bolje, ali im treba da se učvrste na vlasti. Treba ubijanjem ljudi uterati narodu strah u kosti, pa da niko ni prstom ne mrdne protiv onoga što vlastodršci budu radili i sprovodili; za postizanje cilja komunistima su dozvoljena sva sredstva, sva zverstva, sve laži i nemoral svake vrste“ (str. 47).
Ovu ocenu potpuno su potvrdili rezultati do kojih su došli istoričari posle pada Miloševićevog režima, kada je prvi put postalo moguće da se slobodno istražuje šta se zaista događalo u Srbiji posle oslobođenja zemlje od fašističke okupacije, pa i da se – doduše, još uvek selektivno – objavljuju sačuvana dokumenta o teroru i represiji koje je nova vlast sprovodila da bi se zauvek obračunala sa svima koji bi, makar i hipotetički, mogli da je ugroze.
Reč „zauvek“ nisam upotrebio slučajno. Milovan Đilas nam je u svojim memoarima sačuvao jedan od retkih iskrenih iskaza pravog arhitekte nemilosrdnog terora koji su 1944-1945. komunisti sprovodili u Srbiji i celoj Jugoslaviji; kada je „u nevezanom razgovoru“ o likvidacijama u Sloveniji u leto 1945. on jednom prilikom rekao Josipu Brozu „da smo tada preterali, jer da je tu bilo i onih koji su [ubijeni] jedino iz ideoloških razloga, Tito je odvratio odmah, kao na nešto o čemu je odavno stvorio konačni… zaključak: Svršiš jednom zauvek!“[4]
Važnost spomenika
Istina o tome kako je krajem 1944. i početkom 1945. godine uspostavljen komunistički režim u Srbiji danas je poznata. To je ostvareno smišljenim terorom koji je odneo na desetine hiljada nedužnih žrtava i potpuno obezglavio srpsku političku, ekonomsku i kulturnu elitu, prepuštajući Srbiju i Srbe u Jugoslaviji na milost i nemilost komunističkom režimu koji im, ni u svojim totalitarnim ni u svojim nešto blažim danima, nikada nije bio naklonjen. Ta istina se posle 2000. može javno reći, može se obelodaniti u naučnom članku ili knjizi: ali ćete je uzalud tražiti u našim udžbenicima istorije, za koje kao da jugoslovenski komunisti na vlasti nikada nisu okrvavili ruke ili kao da nas „voljeni drug Tito“ nije napustio 1980. godine.
Opipljiv izraz ove žalosne situacije jeste činjenica da Srbija do današnjeg dana nema nijedan zvanični dokument, nijednu skupštinsku deklaraciju, koja bi osudila zločine pobedničkih komunista nad nedužnim stanovništvom i tako stavila tačku na jednu od najmračnijih stranica svoje novije istorije, kao što nema nijedan spomenik kojim bi odala poštu žrtvama komunističkog terora, izuzev spomenika brutalno likvidiranim folksdojčerima i Mađarima 1944-1945. godine, očigledno podignutog na zahtev Nemačke, odnosno Mađarske.
Političke i moralne posledice ovog nečinjenja već tri decenije skupo koštaju Srbiju. Država i narod koji ravnodušno okreću glavu od mračnih stranica svoje istorije ne znaju šta je samopoštovanje, niti razumeju koliko ono određuje i to kako jedan narod gleda na sebe i to kako na njega gledaju drugi. Zašto očekujemo da svetski moćnici danas ne budu ravnodušni prema stradanjima Srba na Kosovu i Metohiji, prema stalnom ponižavanju Srba i SPC u Crnoj Gori, prema obnovi antisrpske ustaške ideologije u Hrvatskoj? Zar ne shvatamo da tvorci takve politike prema Srbiji dobro znaju da usred Beograda stoji cinično nazvana, o državnom trošku još održavana „Kuća cveća“, dok žrtve njenog stanara likvidirane na puškomet-dva odatle trunu u neobeleženim masovnim grobnicama? Zar nam nije jasno da je naša ravnodušnost preduslov ravnodušnosti drugih prema nama? Zar ne razumemo da se upravo zato od Srba bez uvijanja javno traži da „promene svest“ i da se upravo zato računa s tim da će Srbija na kraju ćutke preći preko svih progona i poniženja?
Ipak, najdublji razlog zalaganja da srpsko društvo učini ono što su odavno učinila civilizovana evropska društva, odajući na dostojan način poštu žrtvama komunističkog ništa manje nego žrtvama fašističkog terora, ne tiče se drugih i njihovog odnosa prema nama nego nas samih. Inicijativa da se ovde, u Lisičijem potoku, podigne spomenik žrtvama komunističkog terora projekat je od velikog moralnog i istorijskog značaja. Takav spomenik neophodan je srpskom društvu da bi priznalo istinu i pokazalo da u svojoj prestonici može da ima ne samo spomenike pisaca, glumaca, državnika, zaslužnih ljudi uopšte, nego i nešto mnogo važnije: spomenik kao vidljivi simbol sećanja na sve žrtve, naše sugrađane koji su u ogromnoj većini bili krivi samo zato što nisu imali pravo na život po merilima jedne neljudske ideologije.
Taj spomenik bio bi dokaz da se srpsko društvo, barem prvim korakom, vraća velikim tradicijama slobode i pravde, herojstva i praštanja, za koje je toliko žrtvovano u srpskoj istoriji – onim tradicijama koje su komunisti aktivno suzbijali i proganjali, a njihovi naslednici poslednjih decenija vrlo malo učinili da ih vrate u svest i način razmišljanja generacija koje dolaze.
Zbog toga, spremnost da se prihvati inicijativa za podizanje spomenika u Lisičijem potoku zaslužuje svaku pohvalu i daleko je važnija nego što će izgledati onima koji će reći: „Pa šta, još jedan pored tolikih novih spomenika u Beogradu“. Nacionalno pomirenje poželjno je i potrebno. Ali, ono se može zasnivati samo na istini: tek kada dosad prećutkivane i potiskivane istine, koliko god bile teške za mnoge, dobiju javnu, institucionalnu potvrdu moći će da se otvori stvarni dijalog suprotstavljenih shvatanja koji će vremenom ublažiti duboke ideološke podele u srpskom društvu.
Tekst predstavlja obraćanje autora na pomenu žrtvama komunističkog terora održanog u Lisičijem potoku u Beogradu, 6. novembra 2021. godine
________________________________________________________________________________________________
Uputnice:
[1] Milan Trešnjić, „Oslobađenje Dedinja“, razgovor sa Sonjom Kovačević, Krug [nedeljnik], br. 8, 9. mart 1999, str. 66.
[2] Milan Trešnjić, „Oslobađenje Dedinja“, str. 62.
[3] Sava Banković, U predvorju pakla, drugo izdanje, Beograd, 2018, str. 30. Dalji citati iz Bankovićeve knjige označeni su u tekstu brojem stranice u zagradi.
[4] Milovan Đilas, Revolucionarni rat, Beograd, 1990, str. 433.
Naslovna fotografija: beograd.rs
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
