Bivši japanski premijer Šinzo Abe preminuo je nakon što je na njega izvršen atentat u gradu Nari u centralnom Japanu dok je tamo držao predizborni govor. Abea je iz vatrenog oružja ranio četrdesetdvogodišnji Tecuja Jamagami, bivši pripadnik japanske mornarice, koji je odmah potom uhapšen. Abe je podlegao povredama nekoliko sati kasnije.
Oružje koje je upotrebio atentator kućne je izrade i napravljeno je od metala i drveta, a sumnja se da je izrađeno 3D štampačem, saopštila je japanska policija. Prilikom pretresa kuće osumnjičenog policija je pronašla nekoliko eksplozivnih naprava i oružje slično onome kojim je ubijen Šinzo Abe.
Iako konkretni motivi ubistva bivšeg japanskog premijera Šinza Abea još nisu u potpunosti rasvetljeni, japanska policija je saopštila da je tokom ispitivanja atentator rekao da ubistvo bivšeg premijera „nije politički motivisano“, već da je bio ljut na Abea jer je bio „član neimenovane organizacije“.
Nasleđe Šinza Abea
Obavljajući funkciju premijera skoro devet godina, Šinzo Abe pokrenuo je niz velikih ekonomskih i društvenih reformi koje su korenito promenili japansko društvo. Iako desničar i konzervativac, Abe je radi ekonomskog boljitka zemlje i rešavanja problema nataliteta i nedostatka radne snage sproveo mere koje su suštinski bile progresivnog karaktera.
Šezdesetsedmogodišnji Abe dva puta je bio na čelu japanske vlade: od septembra 2006. do istog meseca 2007, i od decembra 2012. do septembra 2020. godine, što je najviše u posleratnoj istoriji Japana. Oba puta sa funkcije premijera se povukao zbog zdravstvenih problema, pogoršanja hronične upale creva, mada mnogi analitičari veruju da su pravi razlozi njegove druge ostavke 2020. bili serija korupcionaških skandala, nezadovoljstvo građana epidemiološkom situacijom tokom pandemije koronavirusa i planovima da se uprkos pandemiji održe Olimpijske i paraolimpijske igre u Tokiju.
Uprkos tome, Abe je i nakon tog povlačenja, kao lider najveće frakcije u vladajućoj Liberalno-demokratskoj partiji (LDP), ostao verovatno najuticajniji političar u zemlji; premijer Jošihide Suga koji ga je nasledio bio je njegov dugogodišnji najbliži saradnik, njegova desna ruka.
Preminuli bivši premijer Abe postavio je posleratni rekord u dužini neprekidnog predsedavanja japanskom vladom, nadmašivši rezultat koji je do tada držao njegov rođak Eisaku Sato, koji se na tom mestu nalazio od 1964. do 1972. godine. Pod Abeovim vođstvom vladajuća Liberalno-demokratska partija je pobedila na čak pet parlamentarnih izbora.
Abeove reforme
Nakon što je stupio na funkciju premijera krajem 2012. on je uneo stabilnost u politiku zemlje, jer su se do njegovog drugog imenovanja predsednici vlada menjali svake godine pet puta zaredom .
Kao predsednik japanske vlade Abe je nastojao da kroz politiku fiskalne stimulacije, kroz veće uključivanje žena na tržište rada, povećanje ulaganja u obdaništa, otvaranje vrata za uvoz niskokvalifikovane radne snage iz inostranstva, radno angažovanje zdravih penzionera i drastičnu liberalizacijom viznog režima, stimuliše posustalu japansku ekonomiju koju je dugo godina mučila deflacija i negativan ili vrlo slab pozitivan ekonomski rast, te da reši problem izrazito niskog nataliteta i nedostatka radne snage koji je on vremenom prouzrokovao.
Lanac reformi koje je Abe pokrenuo, naročito one u vezi smanjivanja prekovremenog rada, skraćivanja radnog vremena za majke, davanja više slobodnih dana zaposlenima i masovnog otvaranja obdaništa, duboko su zahvatile u japansku kulturu rada, koja se do tada odlikovala izrazitim žrtvovanjem porodičnog života i mentalnog, pa i fizičkog zdravlja pojedinaca u korist radnog kolektiva.
Njegove reforme počele su da menjaju i odnos Japanaca prema strancima, jer su se pod Abeom strani radnici počeli pojavljivati u japanskim samoposlugama i na gradilištima, čime je bar donekle razgrađen mit o tome da stranci nisu u stanju da se u dovoljnoj meri prilagode japanskoj kulturi i pruže uslugu istog kvaliteta kao domaći radnici u ugostiteljskom sektoru.
Takođe, Japan je od zemlje u koju su bez vize mogli da putuju samo državljani Severne Amerike, Evropske unije i Južne Koreje, postao u turističkom smislu znatno otvorenija država, pa je za vreme njegovog predsedavanja vladom broj stranih turista skočio čak pet puta.
U kostimu Super Marija
Abe je predvodio i oporavak od razaranja koji je pretrpeo severoistočni Japan usled udara velikog cunamija i nuklearnog incidenta u Fukušimi u martu 2011.
Pod njegovom palicom ostrvska carevina je pobedila u trci za organizaciju letnjih olimpijskih i paraolimpijskih igara 2020, a gledaocima širom sveta ostao je u sećanju njegov neobični nastup u kostimu Super Marija iz čuvene japanske video igrice, prilikom ceremonije zatvaranja Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru 2016.
Sam Abe, kao jedno od svojih većih ostvarenja, naveo je istorijsku posetu Baraka Obame Hirošimi 2016. – prvu posetu jednog aktivnog američkog šefa države tom napaćenom gradu koji je doživeo nuklearnu golgotu.
Iako je Abeova politika dala rezultate u podupiranju finansijskog tržišta, podizanju potrošnje, stimulaciji saobraćaja, turizma i ugostiteljstva, on je kritikovan da nikada nije uspeo da preokrene dugogodišnju deflaciju i sprovede stvarne, duboke strukturne privredne reforme koje bi omogućile osetniji rast realne ekonomije.
Neuspehom su se završili i njegovi brojni pokušaji da nuđenjem japanskih investicija i ličnim zbližavanjem sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom izdejstvuje povratak japanskih teritorija u južnim Kurilima koje je na kraju Drugog svetskog rata zauzela Crvena armija.
Pri odlasku sa mesta premijera 2020. godine Abe je izjavio da mu je vrlo žao što nije priveo kraju nekoliko bitnih zadataka vezanih za bezbednost zemlje: reformu ustava, potpisivanje mirovnog sporazuma sa Rusijom i povratak u zemlju japanskih državljana koje su šezdesetih i sedamdesetih godina u tajnim akcijama na tlu ostrvske carevine oteli severnokorejski operativci kako bi ih iskoristili kao informatore i učitelje japanskog jezika.
Japanska vojska
Činjenica da je bivšeg japanskog premijera usmrtio bivši pripadnik vojske je ironična, jer je Abe na vlasti učinio puno toga i za njeno opremanje i jačanje, za proširivanje opsega njenog delovanja u inostranstvu i poboljšanje njenog društvenog položaja, kao i za produbljivanje vojnopolitičkog saveza sa Vašingtonom, čime je nastojao da umanji opasnost po svoju zemlju od jačanja vojne moći Kine i naoružavanja Severne Koreje.
Jedno od njegovih postignuća u tom domenu je osnivanje Ministarstva odbrane, budući da je važeći ustav, koji su 1947. godine sačinile okupacione američke vlasti, a u kojem se narod i država odriču od upotrebe sile u rešavanju međunarodnih pitanja, praktično nalagao da Japan formalno ne sme da ima armiju i ministarstvo odbrane – zato se japanske oružane snage bukvalno zovu „Samoodbrambene snage“ a ne „vojska“. Do reforme koju je Abeova vlada sprovela 2007, dalekoistočna carevina nije imala ni ministarstvo, već „Agenciju za odbranu“.
Abeova vlada takođe je kroz parlament inicirala zakonske odredbe kojima je promenjeno zvanično tumačenje ustava, koji je zbog svog izrazitog pacifističkog tona poznat kao „ustav mira“, čime je japanskim oružanim snagama, koje po starom tumačenju nisu smele da vojno deluju van svoje teritorije, formalno dato pravo da vrše borbene operacije i van Japana pod uslovom da je opstanak države ugrožen.
Pravo na rat
Naime, jedan od najvećih i najtežih zadataka koji je Abe uzeo na sebe bila je promena člana 9 japanskog ustava u kojem stoji da se „japanski narod, u iskrenoj želji za svetskim mirom zasnovanim na pravdi i redu, zauvek odriče suverenog prava države na vođenje rata, te pretnje i sprovođenja vojne sile kao sredstava za rešavanje međunarodnih sukoba“.
Ovaj član decenijama u principu uživa veliku podršku običnih japanskih građana koji listom smatraju da njihova zemlja, kao država koja je preživela stravično razaranje nuklearnim i drugim oružjem, treba da predvodi svet u politici mira i miroljubive koegzistencije, ali su ga Abe i njegovi istomišljenici iz vladajuće partije godinama doživljavali kao prepreku za efikasnu odbranu države.
Međutim, Abeova vlada je 2014. i 2015. godine kroz parlament „progurala“ niz zakona kojima je promenjena dotadašnja zvanična interpretacija ustava po kojoj japanski vojnici u misijama u inostranstvu nisu smeli da upotrebe oružje, zbog čega japanska država nije mogla da podrži savezničke američke trupe van svoje teritorije. Abeova vlada je time, praktično, omogućila sprovođenje kolektivne odbrane sa SAD, ne samo u slučaju da je napadnut sam Japan, već i u scenarijima poput onog kada je ugroženo japansko brodovlje u vodama koje nisu pod japanskim suverenitetom ili u slučaju da neprijateljski nastrojena država preseče morske puteve snabdevanje Japana energentima i hranom, ali i otvorila vrata za eventualno zajedničko vojno delovanje sa SAD i van japanske teritorije.
Ipak, Abeovi napori da kroz unutrašnje političke reforme proširi ingerencije oružanih snaga i ojača vojnopolitičko savezništvo sa SAD u uslovima jačanja vojne moći Kine i Severne Koreje ostali su na tome – na promeni zvaničnog tumačenja ustava, odnosno, nisu doveli do revizije teksta ustava kako je on to želeo.
Abe je, međutim, na zadacima ekonomskog i vojnog jačanja zemlje i ustavne reforme nastavio da radi i nakon odlaska s funkcije premijera, kao lider najveće frakcije vladajuće Liberalno-demokratske partije.
Kao poslanik u parlamentu i bivši premijer, on je uživao povlasticu da može jasnije i glasnije da kaže ono što aktivni predsednik vlade i ministar spoljnih poslova ne mogu. Jedna od njegovih poslednjih izjava koja je odjeknula svetom je ona koju je dao u parlamentu nakon početka sukoba u Ukrajini, u kojoj je, strahujući od rušenja svetskog poretka koji održava japanski vojnopolitički saveznik Vašington i mogućnosti da Kina vođena ruskim primerom pokuša da vojno zauzme Tajvan i ostrva Senkaku oko kojih se spori s Japanom, rekao da bi Tokio trebalo da dopusti stacioniranje američkog nuklearnog oružja na svojoj teritoriji.
Atentat na bivšeg premijera Abea verovatno će snažno uzdrmati politički establišment u Japanu i prouzrokovati dosta frakcionaških borbi iza kulisa, ali nije realno očekivati da bi spoljnopolitički i vojni kurs za koji se zalagao mogao da bude bitno promenjen u skorijoj budućnosti.
Izvor RTS OKO
Foto: Kent Nishimura/Getty Images
BONUS VIDEO:
