Francuski gradovi, odnosno, preciznije, francuska predgrađa buknula su pošto je jedan policajac, tokom onoga što je trebalo da bude rutinska saobraćajna kontrola, ubio sedamnaestogodišnjeg Naela, Francuza alžirsko-marokanskog porekla. Tačne okolnosti incidenta još nisu poznate. Prema jednoj verziji, policajac je pucao pošto je mladić odbio da zaustavi vozilo na zahtev saobraćajne policije i krenuo ka njima, a po drugoj, vatra je otvorena iako je vozilo već zaustavljeno i nakon što mu je policajac prišao i uperio pištolj u vozača.
Šta se tačno dogodilo, utvrdiće istraga tragedije čiji su protagonisti policajac bez ijedne mrlje u karijeri i mladić koji je imao dosije zbog nepoštovanja zakona. Ova drama je simbolična za „kvartove” (što je reč koja se u Francuskoj sve manje odnosi na susedstva karakteristična po nekoj primamljivoj osobenosti, poput boemštine u pariskom Latinskom kvartu, a sve više za problematična predgrađa u koja i policija više zaluta nego što namerno ide).
U tim „kvartovima”, najčešće predgrađima-spavaonicama izgrađenim sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, a zarad smeštaja novopridošle radne snage mahom iz Magreba i drugih francuskih kolonija u Africi, mladi ljudi, često veoma mladi, bez ozbiljnije životne perspektive osim prepuštanja kriminalu, suočavaju se s policijom u napetim situacijama u kojima je lako izgubiti hladnokrvnost, ali i život. Ovo ne navodimo da bismo opravdali smrtonosne hice ispaljene u Naelove grudi nego da bismo objasnili kontekst u kojem je policajac, po svemu sudeći, preterano reagovao.
Nenasilni protesti
Francuska jeste zemlja „nepokornih”, kako to često vole da kažu za sebe, a što i pokazuju čim se osete ugroženim. Proteklih godina u više navrata smo videli da ne prezaju da izađu na ulice i protestuju (ponekad i burno) zbog stvari kojima su nezadovoljni. Čitav svet je od novembra 2018. do marta 2020. s pažnjom pratio proteste „Žutih prsluka”, motivisane pre svega poskupljenjem goriva, visokim životnim troškovima i ekonomskom nejednakošću koja je u Francuskoj sve izraženija. Demonstrirali su uglavnom pripadnici radničke i niže srednje klase koji se u današnjoj Francuskoj (s razlogom) osećaju obespravljeno. Protesti su bili mirni sve dok policija nije dobila naređenje da ih nasilno razbije i dok se u redove demonstranata nisu infiltrirali ekstremno levi nasilni elementi iz neformalnih organizacija „Antifa” i „Blek blok”. U svakom slučaju, glavna karakteristika ovog bunta bili su jasno definisani politički zahtevi i mahom nenasilan pristup protestu.
Ranije ove godine na ulice su se slile stotine hiljada demonstranata sličnog profila (radnička i srednja klasa) buneći se zbog njima neprihvatljive penzione reforme i još neprihvatljivijeg načina na koji je ona usvojena (zaobilaženjem glasanja u parlamentu, jer nije postojala većinska poslanička podrška za ono što je Makronova vlada želela da izvede). I ovi protesti su bili uglavnom mirni uz sporadično nasilje koje je uglavnom provocirala policija. Iako su protesti započeti još 19. januara, do ozbiljnijih nereda i sukoba s policijom dolazi tek 20. marta. Značajno je istaći da je u nasilju, uprkos činjenici da su na protestima bile stotine hiljada ljudi u gotovo svim francuskim gradovima (do 3,5 miliona prema organizatorima i sindikatima, odnosno do 1,3 miliona prema ministarstvu unutrašnjih poslova), po procenama policije učestvovalo je nekoliko grupa od po tristotinak ljudi. Dakle, nasilje, iako ga je bilo i iako je privuklo veliku pažnju javnosti, daleko od toga da je bilo masovna pojava i da je imalo značajnu podršku demonstranata. Slično kao i kod „Žutih prsluka”, glavni nasilnici su bili pripadnici ekstremno levih neformalnih grupa.
Neredi koji se dešavaju poslednjih dana mogli bi se opisati zapravo kao čista suprotnost gorenavedenim protestima. Ne samo zbog toga što nemaju jasno definisan politički cilj nego je i odnos nasilnika (Francuzi ih nazivaju „kaseri” – casseurs – što je izvedeno iz glagola casser – lomiti) i mirnih demonstranata obrnuto proporcionalan onom u protestima „Žutih prsluka” i sindikata. Broj nenasilnih demonstranata na ulicama je sada na nivou statističke greške. Glavna karakteristika ovih protesta nije bilo suočavanje s bogatim i moćnim nosiocima sistema koji eksploatišu siromašne, već suočavanje s državom koja se smatra neprijateljskom i uopšte belim čovekom koji se drži za neprijatelja. To dokazuje i činjenica da meta napada nisu bili simboli klasne, nego pre svega nacionalne različitosti poput Spomenika deportovanima (uglavnom Jevrejima odvedenim u nemačke koncentracione logore u vreme Drugog svetskog rata) u Nanteru ili brojna iživljavanja nad francuskom državnom zastavom.
Da se u ovom slučaju nikako ne može govoriti o nekakvom „svenarodnom” protestu nego o izlivu nasilja čiji su protagonisti uglavnom pripadnici manjine, potvrđuje više stvari. Na primer, otprilike u isto vreme, neposredno posle incidenta formirana su dva fonda. Jedan za pomoć porodici ubijenog mladića i drugi za pomoć uhapšenom policajcu. Do 3. jula građani su u prvi fond uplatili nešto više od 260.000 evra, a u drugi više od 1,2 miliona evra. Žan Mesia, bivši član pokreta Nacionalno okupljanje pod vođstvom Marin le Pen, koji je organizovao ovo drugo prikupljanje novca tvrdi da „nije mogao ni da sanja koliku će podršku dobiti” i da se radi o „desetinama hiljada ljudi koji hvale njihovu podršku snagama reda” i „ljudima koji iz svog skromnog budžeta izdvajaju po nekoliko evra, iako nemaju ništa”. Drugi važan argument u ovom smislu je činjenica da čak 70 posto Francuza podržava angažovanje vojske u rešavanju nemira i uvođenje vanrednog stanja u državi, koja se ponosi što takvoj meri nije pribegla od Drugog svetskog rata.
Evolucija nereda 2005-2023
Slične scene koje vidimo danas dešavale su se i pre 18 godina, 2005. godine. Sličnosti postoje: povod za nerede je i onda bila pogibija mladića afričkog porekla posle čega je sledio požar u predgrađima francuskih gradova. I tu se sličnosti završavaju.
Pre svega, postoji velika kvantitativna razlika i u broju ljudi koji učestvuju u nemirima, i u broju zahvaćenih gradova, te angažovanim policijskim snagama (10.000-12.000 2005. godine, a sada više od 45.000 ljudi), ali i kvalitativna – dok su napadi na policiju 2005. bili oni „klasični” uz upotrebu uobičajenog arsenala za nerede (kamenice, flaše i u najgorem slučaju Molotovljevi kokteli), sada je jednom policajcu život spasio samo pancirni prsluk iz kojeg je izvučen metak kalibra devet milimetara, a mnogobrojni su i snimci na društvenim mrežama na kojim se jasno može videti da su demonstranti naoružani čak i automatskim puškama, pa i mitraljezima. Treća velika razlika je izbor meta koji je sada proširen i na poslanike i predsednike opština, poput napada na dom gradonačelnika mesta Ej le Roz Vensana Žanbrina koji su nasilnici pokušali da zapale. U napadu su povređene njegova žena i jedna od dveju ćerki.
Sadašnja dešavanja i nasilje ne smeju se posmatrati i van konteksta onih sporadičnih, da ne kažemo individualnih, izliva mržnje prema Francuskoj (jer upravo se o tome ovde u najvećoj meri radi) poput klanja sveštenika Žaka Amela u crkvi koju je vodio 2016. godine, odrubljivanja glave nastavnika Samuela Patija ispred škole u kojoj je predavao 2020. godine, klanja troje vernika u Notr Damu u Nici 2020. godine, gaženja kamionom 86 osoba na promenadi u Nici 2016. godine, i tako dalje i tako dalje…
Očito je da se situacija u Francuskoj iz godine u godinu dramatično menja, da je sadašnje nasilje na znatno višem nivou od onog 2005. Situacija će se najverovatnije smiriti (dok pišemo ovaj tekst, već se nazire silazni trend), ali, po svemu sudeći, više nije pitanje da li, nego kada će ova vrsta nereda prerasti u ozbiljniji sukob između dva dela francuskog društva između kojih je jaz, čini se, sve nepremostiviji.
Izvor Pečat
Naslovna fotgrafija: EPA-EFE/Yoan Valat
BONUS VIDEO:
