Sredinom juna objavio sam u magazinu Profil članak pod nazivom „Upotreba nuklearnog oružja može da spasi čovečanstvo od globalne katastrofe”. Gotovo istovremeno, objavljen je na ruskom i engleskom jeziku i na vebsajtu žurnala Rusija u globalnim pitanjima. Širom sveta je deljen, rasplamsavajući cunami odgovora, primedbi i debata, zaista desetine hiljada reakcija. Nije manjkalo ni reči podrške.
Kritike pojedinih sunarodnika prihvatio sam mirno i uz zdravu dozu humora. Sa radošću i interesovanjem, prihvatio sam povratne informacije svojih protivnika. Kao ruski patriota i odgovorni građanin čovečanstva, te akademik međunarodnog kova, iskusio sam dozu zadovoljstva uvidevši da uspešno vršim svoju moralnu i profesionalnu dužnost. Međutim, posao je tek počeo.
Započinjanje diskusije
Jedan od direktnih ciljeva ovog članka – da se oživi diskusija o ulozi nuklearnog odvraćanja u sprečavanju velikog termonuklearnog rata i velikog rata uopšte – delimično je ostvaren. Profesionalna strateška zajednica i misleća javnost uopšte počeli su da odstupaju od letargičnog dremeža „strateškog parazitizma”. Ovu letargiju stvorilo je nekih tri četvrtine veka bez ozbiljnog rata, što je – uglavnom na Zapadu, ali čak i ovde u Rusiji – dovelo do naviknutosti na mir, uverenja da će sve ostati kako jeste, te otupljenja instinkta samoočuvanja u značajnim delovima svetskih elita. Aktivno suprotstavljanje pretnji velikog rata, koji bi gotovo neizbežno eskalirao u nuklearni Armagedon, počelo je da deluje čudno i staromodno.
Kasnije ću razmotriti još jedan razlog zašto je potreba akcentovanja nuklearnog odvraćanja urgentna, a to je otvaranje nove faze trke u naoružanju koja je potencijalno daleko skuplja i opasnije od one koju smo videli u godinama prethodnog Hladnog rata.
Stojim pri svakoj reči koju sam napisao u članku iz juna. Pojačaću pojedine argumente i predstaviti nove koje prošlog puta nisam koristio povodom potrebe intenziviranja nuklearnog odvraćanja i zastrašivanja, te otrežnjenja protivnika. Ali, prvo da se pozabavim kritikama.
Odgovarati svima, a naročito pojedinim ruskim glasovima, bilo bi neumesno. Oni nisu vredni pažnje, a naročito cika o tome da se ja i svi oni koji se slažu sa mnom zalažemo za upotrebu nuklearnog oružja. Aktivno nuklearno odvraćanje/zastrašivanje/otrežnjenje koje predlažem usmereno je upravo na sprečavanje globalnog termonuklearnog rata, a po mogućstvu i bilo kakvoj upotrebi nuklearnog oružja.
U dubini duše delimično i mogu da razumem kritiku onih koji govore da se to ne može desiti jer je previše užasno kako bi se i uzelo u razmatranje. Ali moj um to odbija. Pacifisti, uključujući nuklearne pacifiste, mogu da žive udobno, sede i ćaskaju po kafićima samo zato što postoje ratnici koji se bore za njih i ginu. Baš onako kako to naši vojnici i oficiri sada čine po poljima Ukrajine.
Dobro mi je poznata teorija prema kojoj bi nuklearno oružje, ukoliko bude upotrebljeno, neizbežno dovelo do globalne eskalacije i propasti ljudske civilizacije. Takva mogućnost postoji, i nikako je ne treba potcenjivati. Međutim, bez jačanja nuklearnog odvraćanja i obnove straha od nuklearnog rata, uključujući i kredibilnu pretnju ograničene upotrebe nuklearnog oružja, globalni rat je praktično neizbežan, posebno kada se ima i vidu trajektorija razvoja događaja u svetu.
Međutim, automatska eskalacija od ograničene primene nuklearnog oružja do svetskog termonuklearnog sukoba je mit. On je svakako u suprotnosti sa realnim planovima upotrebe nuklearnog oružja, kao i sa zvaničnim doktrinama. U prošlosti, ovaj mit bio je veoma koristan. Kao i drugi eksperti, svesno sam učestvovao u njegovom stvaranju tokom Hladnog rata. Naduvavanje ovih ideja imalo je za cilj sprečavanje bilo kakvog velikog rata između nuklearnih zemalja, iako se vidi da su one u suprotnosti sa logikom pravih doktrina za upotrebu nuklearnog oružja. Ali ova krucijalna funkcija nuklearnog odvraćanja – sprečavanje velikog rata, naročito među vodećim nuklearnim silama, nije postigla uspeh. Zapad je praktično pokrenuo takav rat.
Omalovažavanje nuklearne pretnje
Reakcija zvaničnika, polu-zvaničnika i stručnjaka iz SAD bila je gotovo užasavajuća. Nastavili su da grubo omalovažavaju verovatnoću ruske upotrebe nuklearnog oružja. Oni nastavljaju da govore: „Ne, neće ih oni upotrebiti.” „Njihova (naša, prim. aut.) doktrina (sic) ne dozvoljava upotrebu nuklearnog oružja, osim kao odgovor na napad protiv teritorije Ruske Federacije ili njenih saveznika, ili kada je sam opstanak države doveden u pitanje.” A izgleda da takva situacija ne postoji. Naša lakomislena, ako ne i, avaj, neodgovorna nuklearna doktrina, koja je pisana u neko drugo vreme u skladu sa preovlađujućim strateškim teorijama (koje uglavnom potiču sa Zapada) i očigledno sa starom žudnjom da se dodvorimo drugima, koristi se kao izgovor za beskonačni rat protiv Rusije, do poslednjeg Ukrajinca.
Saopštenja predsednika u kojim se nagoveštava mogućnost upotrebe nuklearnog oružja ili se ignorišu ili ismevaju, i predstavljaju kao šuplja. Apsolutno je jasno da su u toku napori da se politički i psihološki Rusija denuklearizuje, te da se tako praktično liši svog nuklearnog oružja, kad već to nije fizički ostvareno. Zapadnjaci pokušavaju da iz svoje latentne ekonomske prednosti izvuku političke dividende, da iscrpe Rusiju i isprovociraju njen unutrašnji raspad. Ne pokušavam da sebe predstavim kao da sam na istom nivou sa predsednikom, ali čak je i moj skromni članak označen kao propaganda. Nije, on je poziv na razmišljanje.
Omalovažavanje pretnje nuklearnog rata kako bi se opravdala bezumna politika i nametnuo poraz Rusiji doseglo je apsurdne dimenzije. Američki državni sekretar Entoni Blinken nalazi se na četvrtom mestu u liniji sukcesije ukoliko predsednik premine ili bude onesposobljen za vršenje svojih dužnosti. Taj čovek je 30. jula izjavio sledeće: „Potencijalna opasnost od nuklearnog rata nije ništa veća nego egzistencijalni problem klimatskih promena i tu nema hijerarhije pretnji.” Bio sam šokiran. Ali, ni to nije sve. Obraćajući se iz Vijetnama 10. septembra, predsednik Bajden je izjavio: „Jedina egzistencijalna pretnja sa kojom se čovečanstvo suočava, a koja je još užasnija od nuklearnog rata je globalno zagrevanje veće od 1,5 stepeni u narednih 20 ili 10 godina… Nema nazad odatle.”
Kao građanin planete Zemlje, takođe sam zabrinut zbog klimatskih promena. Biće bolno da im se čovečanstvo prilagodi. Ali kada se ta promena smatra gorom od nuklearne katastrofe koja će uništiti stotine miliona života i podriti životni prostor naše vrste, shvatate da imamo posla sa opasnim… (uzdržaću se od upotrebe najadekvatnijeg termina). Na kraju krajeva, ovo su lideri vodeće nuklearne sile. Strah od nuklearnog oružja – i od nuklearnog rata uopšte – mora se obnoviti pod hitno.
Onakve izjave snažno potkrepljuju moju argumentaciju o potrebi grubog buđenja rapidno propadajućih zapadnih elita. „Nuklearni parazitizam” i opadajuća svest o samoočuvanju jasno se vide iz onoga što zapadnjaci rade i govore povodom nuklearne elektrane „Zaporožje”. Kijevska hunta je bombarduje, a mi odbijamo napade, ali ne vidim proteste (sa Zapada; prim. NS), a kamoli masovno protivljenje. Oni se nadaju da će, ukoliko neki od ovih napada uspe, doći do manjeg curenja radioaktivnog materijala i nešto žrtava i opet će moći da okrive Rusiju. Svet neće propasti, a oni će moći da nastave sa svojom ludačkom politikom. Više se ne plaše radijacije, iako je to bila najozloglašenija posledica nuklearnog oružja u svesti javnosti.
Anketa koju je tokom marta sproveo navodno eminentni Istraživački centar „Pju risrdž” (Pew Research Center), pokazala je da Amerikanci za glavne pretnje smatraju sajber napade, lažne vesti, Kinu i Rusiju generalno, globalne ekonomske probleme, zarazne bolesti, a tek onda nuklearni rat. Omalovažavajući nuklearnu pretnju, američka duboka država daje sebi blanko ček za vođenje agresivne i potpuno bezumne spoljne politike.
Neskriveni cilj Amerikanaca i drugih zapadnjaka da nam prirede „naš Vijetnam” ili „Avganistan na kvadrat” je razumljiv. Ukrajinci su im bezvredni, a željni su da degradiraju, ili još bolje demontiraju Rusiju kako bi kasnije mogli da zaustave, pa i ponište pobedonosni marš Kine. Ono što ostaje nejasno jeste bes salonskih stratega koji insistiraju na tome da je bilo kakva pretnja upotrebom nuklearnog oružja neprihvatljiva. Da li planiraju da se bore „do poslednjeg ruskog vojnika”, beskrajno izdvajajući najbolje, najhrabrije, najenergičnije i najrodoljubivije muškarce koje imamo?
Razumem da se među grčevitim kritičarima aktivnog odvraćanja i bilo kakve pretnje upotrebom nuklearnog oružja protiv zemalja koje vode neprijateljsku politiku prema Rusiji, možda nalaze defetisti koji još uvek nisu pobegli iz Rusije, ali mrze samu državu i bilo kakvu njenu vlast. Međutim, odbijam da razumem logiku – ili njen manjak – kod drugih kolega kod kojih ne želim da vidim sumnju u ovaj način razmišljanja.
Razumem želju naših lidera da se ne uzrujava javnost previše. Ali ovaj opušteni stav ne promiče našem protivniku koji odbija da poveruje u naše izjave da je rat sa Zapadom u Ukrajini za nas egzistencijalan ili našu odlučnost da pobedimo, uključujući i najgori scenario i pribegavanje najradikalnijim merama. Ponašajući se ovako, nevoljno idemo naruku onima koji žele da nanesu strateški poraz Rusiji, podrivajući kredibilitet nuklearnog odvraćanja i na kraju uvećavajući izvesnost potonuća u otvoreni Treći svetski rat.
Neophodno je da našim partnerima, i naravno protivnicima, pomognemo da shvate našu odlučnost da „reagujemo u potpunosti” na kontinuitet i eskalaciju njihovih agresivnih poteza. (Nijedan dron, uprkos demonizaciji Severne Koreje, nikada nije pogodio Pjongjang jer njegovi protivnici ne sumnjaju u njihovu spremnost da nasilno odgovore, i to ne nužno nuklearnim oružjem).
Specijalna vojna operacija
Jedna od najvažnijih funkcija nuklearnog odvraćanja jeste da sačuva resurse daleko skupljeg masovnog konvencionalnog naoružavanja. Upravo to je ono što su zapadne zemlje učinile tokom prethodnog Hladnog rata, kada im je pretnja – iako blef, što je druga priča – upotrebe nuklearnog oružja u slučaju pobedonosnog marša sovjetskih trupa ka La Manšu, omogućila da uštede na konvencionalnim snagama. Bio je to razumni deo vojne politike NATO.
Sovjetski lideri i generali, oblikovani sindromom 22. juna 1941, ali i usled odsustva bilo kakvog pritiska odozdo da obuzdaju nesvakidašnje trošenje na oružje, nisu prihvatali ovu logiku. Upleli su se u trku u naoružanju, kako onog nuklearnog, tako i onog konvencionalnog, i držali su gigantsku armiju. Kao što znamo, SSSR je u operativnoj upotrebi imao više tenkova nego čitav svet zajedno i više nuklearnih bojevih glava od SAD. Ova paralelna trka u naoružanju, udružena sa erozijom tadašnje nacionalne ideje komunističkog internacionalizma, te neefikasnošću poljoprivrede, razbila je državu. Da li želimo da se to ponovi?
Poznata mi je činjenica da su se sovjetski pešadijski generali i maršali, kao i deo lidera vojne industrije, gadili nuklearnog oružja. I to ne samo iz pacifističkih razloga. Ono je održavanje gigantske armije i narudžbine astronomskih iznosa konvencionalnog naoružanja činilo besmislenim. Tokom vežbi na kojim je simulirana upotreba nuklearnog oružja, svi vojni planovi su se raspadali, pa je zahtevima za novo naoružanje i budžetske alokacije nedostajao kredibilitet.
Jesmo li zaboravili ovu lekciju? Ponovna izgradnja konvencionalnih snaga – koje su sramotno zanemarivane još od 1980-ih – neophodna je. Očigledno, dok vodimo vojne operacije za potiskivanje Zapada i denacifikaciju i demilitarizaciju Ukrajine, moramo da nastavimo da gradimo našu vojnu proizvodnju.
Takođe je jasno da brz završetak Specijalne vojne operacije nije moguć, a možda nije ni neophodan. Potrebno je vreme da se nacionalizuje elita, oslobađajući nju i umove zapadnocentričnih i pozapadnjačenih kompradora, njihovog karakterističkog načina razmišljanja, te restruktuirajući ekonomiju i samu državu za uspešan razvoj usred geopolitičkog i geoekonomskog zemljotresa koji će, po svemu sudeći, trajati narednu deceniju ili dve.
Nastavak Specijalne vojne operacije je takođe neophodan kako bi se Zapad naterao da se urazumi, odstupi i povuče podršku kijevskoj hunti, i konačno da se saglasi sa denacifikacijom i punom demilitarizacijom državnog entiteta koji će možda ostati unutar ukrajinskih granica. Ukoliko Zapad odbije, trebaće nam vreme da ubedimo sopstveno društvo i naše međunarodne partnere u nedostatak alternativa aktivnom nuklearnom odvraćanju, koje uključuje primenu nuklearnog oružja.
Ovo vreme se, takođe, mora iskoristiti kako bi se svi ubedili u istinu koja je meni očigledna – ne postoji nijedna alternativa sve većem oslanjanju na aktivno odvraćanje kako bi se sprečilo iskliznuće u Treći svetski rat i kako bi se oslobodile države i narodi od ostataka zapadnjačkog jarma. Čak i delimični poraz ili puki neuspeh Rusije podstaći će Zapad da intenzivira svoj agresivni stav. Moramo da se podsetimo kako je taj Zapad pomahnitao i pokrenuo niz agresija nakon što je obuzdavajuća funkcija SSSR/Rusije posustala.
Specijalna vojna operacija inicirala je proces transformacije društva u naciju, razvoja njegovog novog/starog identiteta i jačanja tradicionalnih vrednosti poput kolektivizma i nacionalnog jedinstva. Takođe je osnažila divne odlike našeg naroda poput internacionalizma, kulturne otvorenosti i nepostojanja rasizma. Ljudi iz prve ruke mogu da vide kako se ruski državljani različitog etničkog porekla – ruski Rusi, ruski Tatari, ruski Burjati, ruski Dagestanci, ruski Čečeni, ruski Jakuti itd. bore kao jedan. Ovo udara temelje zamene pasivnih elita onim novim, koje su dokazale svoju posvećenost otadžbini, odnosno ratnicima i civilnim volonterima koji pomažu na frontu.
Povratak meritokratiji
Mi završavamo naše više od 300 godina dugo putovanje na Zapad, koje nam je donelo mnogo koristi, ali je odavno iscrpelo svoju korisnost, pa je čak postalo i štetno, imajući u vidu trend moralnog truljenja i ekonomske stagnacije Zapada. Ubrzani razvoj vojne industrije inicirao je novu fazu tehnološke obnove. Ovo je jedini put napred za našu zemlju, koja je istorijski građena oko pitanja odbrane. zapadno iskustvo, u kojem značajan udeo inovacija potiče iz civilnog sektora, ne može se reprodukovati u Rusiji.
Dugo očekivani povratak ka pravoj meritokratiji kao nacionalnom prioritetu je počeo. Ovaj koncept bio je skrajnut, pa čak i uništen propalim politikama i filozofijama koje su prožimale reforme započete krajem 1980-ih, kada je otvoreno saopštavano da „novac pobeđuje zlo”. Ova meritokratija uključuje inžinjere, vojsku, naučnike (naročito prirodnjake), edukatore, zanatlije, medicinske doktore i poslovne filantrope koji biznis ne vide samo kao stazu za lično bogaćenje, nego i kao službu društvu i državi.
Proces edukovanja novog tipa vladinih funkcionera je otpočeo, i tu su proaktivna služba ideji, državi i vrhovnoj vlasti primarni, dok je individualno bogatstvo sekundarno. Ovo je pojačano intenzivnom borbom protiv korupcije, koja je naročito neprihvatljiva u vremenima rata. Nadajmo se da će ovo takođe dovesti do bitke protiv filozofije konzumerizma, naročito protiv istaknute hiperkonzumpcije. Zahtev da vladini zvaničnici koriste automobile napravljene u Rusiji je zakasneo, ali bolje ikad nego nikad.
Zapadnjaci i stručnjaci koji su usvojili njihovo gledište, kao i svako ko i dalje živi u prošlom veku, skloni su da se isključivo fokusiraju na nuklearnu komponentu u kontekstu trke u naoružanju. Međutim, sa socijetalne tačke gledišta, u kontekstu očuvanja ljudi, stabilnosti i društvenog razvoja, trka u nenuklearnom naoružanju mogla bi da se pokaže daleko opasnijom. Takva trka se odvija širom sveta. Srednjoročno gledano, prolongirani oružani sukobi i trka u konvencionalnom naoružanju donosi manje prednosti zemljama sa relativno ograničenim ekonomskim i demografskim potencijalima.
Iako vreme trenutno radi za nas, SAD i njihovi saveznici imaju značajne rezerve za proširenje vojne proizvodnje. Ukoliko usledi beskrajni sukob, vreme će početi da radi protiv nas. Štaviše, od esencijalnog je značaja da očuvamo svoje najbolje ljude, one koji se bore i ginu za otadžbinu. U suprotnom, neće imati ko da dopuni vladajuću klasu, a genetska snaga nacije će biti oslabljena. Ovo je naročito važno s obzirom na patnje koje je Rusija podnela tokom 20. veka.
Pretpostavka da će Zapad, s obzirom na svoju višeslojnu krizu i relativno ranjiviji politički sistem, biti prvi koji će da posustane u ovoj trci u naoružanju nije mudra strategija. Štaviše, dugoročno posmatrano, trka u konvencionalnom naoružanju možda više pogoduje zemljama sa većim ekonomskim i demografskim potencijalom od našeg. Ovo daje dodatnu snagu argumentaciji jačanja uloge nuklearnog odvraćanja u nacionalnoj strategiji i međunarodnim odnosima uopšte. Osim toga, takva trka bi ne samo našu zemlju, nego i celo čovečanstvo odvratila od bavljenja globalnim pitanjima poput klimatskih promena, nestašica hrane, energenata i neizbežnih novih epidemija.
Da podsetimo da su najvažnije funkcije nuklearnog odvraćanja bile da pobedu konvencionalnim ratovodstvom učini nemogućom, pa tako i da blokira trku u nenuklearnom naoružanju.
U slučaju da se vojne aktivnosti razvuku, čak i ukoliko ostvarimo pobedu u Ukrajini i vratimo tradicionalne ruske teritorije, potpuno denacifikujemo i demilitarizacijemo preostale ukrajinske teritorije i nateramo Zapad da se povuče i prekine sa podsticanjem rata, ova pobeda – kako sam spomenuo u prethodnom članku – mogla bi da se pokaže kao Pirova. Bili bismo iscrpljeni, oslabljeni i obogljeni za uspešnu odbranu svojih pozicija i interesa u budućnosti, u jednom svetu visoke konkurencije. Štaviše, nosili bismo breme obnove ne samo tradicionalno ruskih teritorija, nego makar i delimično onih teritorija koje su demilitarizovane i denacifikovane. To bi nastavilo da nas odvlači od delova naše zemlje koji više obećavaju – poput Urala i Sibira – a fokus bi nam okrenulo ka ćorsokaku zapadnih oblasti.
U prošlom Velikom otadžbinskom ratu pobedili smo uz enormnu cenu i napor, ali nismo bili u stanju da u potpunosti kapitalizujemo tu pobedu, pa smo uglavnom izgubili u miru. Sada je esencijalno pobediti i u ratu i u miru.
Nastaviće se…
Sergej A. Karaganov je počasni predsednik Prezidijuma Saveta za spoljne i odbrambene poslove
Prevod: Vojislav Gavrilović/Novi Standard
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: globalaffairs.ru
Naslovna fotografija: 3rd Assault Brigade/AP photo
BONUS VIDEO:
