Film Radoša Bajića Heroji Halijarda završava se odlaskom prve grupe savezničkih vojnih lica iz Pranjana za Bari i pritom se kaže da uskoro dolaze novi avioni sa drugom – ovoga puta samo američkom – vojnom misijom na čelu sa pukovnikom Robertom Mekdauelom. Ovo je bila sasvim nova situacija: svi Britanci su otišli, a sa njima i gotovo nesavladive teškoće koje su stvarali misiji „Halijard” i operacija je dobila čisto američki karakter. Tako se i dogodilo i to je bio sasvim novi momenat.
Još od decembra 1943. i zaključaka Teheranske konferencije da se napusti general Draža Mihailović – zbog svoje tobožnje neaktivnosti i saradnje sa neprijateljem, a sva vojna i politička pomoć usmeri ka Titu – Čerčil, koji je smislio ovaj veleobrt, činio je sve da diskredituje, a zatim i satanizuje generala Mihailovića – uprkos činjenici da je Mihailović na Zapadu bio opšteprihvaćeni simbol otpora porobljene Evrope i priznati saveznički vrhovni komandant za Jugoslaviju, u rangu ministra rata legalne savezničke Kraljevske vlade.
Amerikanci još u Teheranu ovim zaokretom nisu bili oduševljeni. Pre svih, načelnik Združenog generalštaba američke vojske general Džordž Maršal, zatim komandant budućeg iskrcavanja u Normandiji (i budući predsednik SAD) Dvajt Ajzenhauer i, naročito, šef vojno-obaveštajne službe general Vilijem Donovan, koji je gotovo ignorisao ovaj kardinalni politički zaokret. Vojska je želela da i u ovoj prilici zadrži odrešene ruke u vođenju rata.
Donovan je u dva navrata, u martu 1944, pokušao da – uprkos odluci Konferencije u Teheranu – ponovo uspostavi američku obaveštajnu misiju kod Mihailovića. I dva puta je predsednik Ruzvelt – na samo korak do potpisivanja ove naredbe – morao da se povinuje žestokom protivljenju Čerčila i odloži odluku. Ali kada su u Bari stigli prvi spašeni američki piloti i doneli vesti o sasvim drugačijem stanju na terenu od onog kako su ga prikazvali Britanci u kampanji dezinformacija i kompromitovanja ne samo generala Draže nego i celog srpskog naroda – Donovan je iskoristio jedan povoljan momenat 5. avgusta – i Ruzvelt je potpisao.
Kada je sleteo na Galovića poljanu u Pranjanima, 26. avgusta 1944. godine, novi šef američke misije (pot)pukovnik Mekdauel rekao je otvoreno svom domaćinu: „Sadašnjost vam je teška, budućnost je vaša. Nemačka je izgubila rat, vaša borba s Nemcima nas ne interesuje; vaše je da se održite, a ja sam došao da vam pomognem.” Draža tada još nije znao da je ovaj izuzetni oficir došao sa idejom koja je zaista mogla da preokrene sve. Štaviše, da tu – na Galovića poljani kod Pranjana, u blizini Čačka – završi Drugi svetski rat predajom nemačkog Jugoistoka, još u septembru 1944. godine!
Ulog je bio fascinantan: kapitulacijom svih nemačkih vojnih formacija na Balkanu bio bi otvoren put do „mekog trbuha” Evrope, pretekli bi se Sovjeti i za čitavih devet meseci bio bi skraćen rat, kao što se već dogodilo 1918. posle proboja Solunskog fronta. Drugo, ovo je mogla da bude samo prva, najveća domina u redu hitlerovskih formacija u Evropi i brzo bi došla serija sličnih kapitulacija.
Engleska ujdurma
Ko je bio ovaj čovek? Robert Harbold Mekdauel (Robert Harbold McDowell, 1894-1980) bio je jedinstvena i svestrana ličnost, profesor Univerziteta u Mičigenu, antropolog, istoričar i vrhunski obaveštajni oficir, ličnost sa brojnim političkim i akademskim vezama u intelektualnom svetu Amerike. Rođen na Bliskom Istoku, kao dete američkih misionara bio je jedan od najboljih poznavalaca istočnog Sredozemlja i Balkana, znalac tuceta jezika ove regije (između ostalih i srpskog), kao i širokog kulturnog i istorijskog miljea ovog podneblja. Radeći u Kairu za JICAME (Joint Inteligence Collecting Agency, Middle East), posebno se zainteresovao za balkansko ratište i intenzivno proučavao sve, a naročito obaveštajne aspekte rata u Jugoslaviji.
Odluka u Teheranu bila je i za njega veliko iznenađenje, stoga se posvetio istraživanju metoda i rezultata rada britanskih obaveštajnih službi, naročito SOE (Special Operations Executive), koje su – sve do njegovog dolaska – uživale gotovo apsolutni autoritet u vođenju operacija na Balkanu. A tamo nešto debelo nije bilo u redu. Mekdauel je sa zaprepašćenjem otkrio da su nalazi Engleza bili uglavnom neverodostojni, pristrasni i usmereni na pogrešne zaključke – što su potvrđivali i mnogi britanski izvori, a podozrevali viši obaveštajni organi američke vojske. Posle detaljne stručne analize, ovaj vrhunski američki obaveštajac je zaključio:
„Opšte je uverenje, koje je doskora i dolepotpisani delio, da su operacije SOE važan izvor političkog i vojno-obaveštajnog materijala na Balkanu. To uverenje je pogrešno. Mali broj oficira ima obuku i iskustvo kakvo se traži. Izveštaji britanskih oficira za vezu daju krajnje nepotpunu sliku osnovnih političkih, ekonomskih i psiholoških činilaca, a i ti podaci se u velikoj meri zanemaruju. Oficiri za vezu sa kojima je dolepotpisani razgovarao imaju dosta maglovitu predstavu o međusobnoj povezanosti i značaju političkih i vojnih zbivanja u područjima gde su boravili. Ukratko, rad SOE ne pruža potreban obaveštajni uvid u Balkan.”
U svom opsežnom izveštaju iz juna 1944. godine, Mekdauel nije štedeo ni svoje kolege iz OSS (Office of Strategic Service – Služba za strategijske zadatke, buduća CIA), koje su podržavale britanske signale, iako su znali da su lažni i time dovodili u zabludu vojno i političko rukovodstvo zemlje pre donošenja odluke u Teheranu.
„Mora se pretpostaviti” piše otvoreno Mekdauel, „da je nedostatak ‘balkanskog’ iskustva i kod Britanaca i kod Amerikanaca pri partizanskom Vrhovnom štabu, jedan od uzroka njihovog neuspeha da sačine nezavisnu procenu partizanske vojne i političke snage. Potpukovnik Vejl (američki predstavnik u savezničkoj misiji kod Tita – B.Z.) je i sam kazao da nije bilo moguće proveriti verodostojnost partizanskih tvrdnji o nemačkim gubicima, zaplenama ili o uništavanju komunikacija. I to je čovek koji je vodio našu misiju pri Titovom štabu, za koga sam iz dobro obaveštenih izvora saznao da je direktno najodgovorniji za preokret u politici predsednika Ruzvelta – od pružanja podrške legitimnoj jugoslovenskoj vladi i priznavanje ogromnog doprinosa savezničkom ratnom naporu, do bezuslovne, isključive i trajne podrške vođi komunista Titu.”
U stvari, Mekdauel je bio prvi koji je otvoreno osporio obaveštajnu zasnovanost Teheranske odluke i time dodao neophodne argumente generalima Maršalu i Donovenu, koji su izražavali otvorenu sumnju u ispravnost novog, „teheranskog” kursa. Baš to je, izgleda, prelomilo njihovu odluku da ponovo pošalju vojnu misiju kod Draže – i to predvođenu upravo Mekdauelom. Postojao je za to još jedan, veoma važan, razlog. Ali pre nego što ga iznesem, zaključiću još nešto o Mekdauelovom izveštaju iz juna 1944: taj dokument je, razumljivo, prilično pogodio samog Ruzvelta, koji je već tada doneo odluku da Mekdauelu prvo ograniči sva politička ovlašćenja, a zatim i da uskoro i sasvim „ugasi” njegovu misiju. Čerčil je ionako to zahtevao svaki čas, a ni Staljin, svakako, nije bio zadovoljan što se u već gotov posao meša neki slobodni strelac i, po svoj prilici, antikomunista.
Kako bi, uostalom, Ruzvelt mogao da se složi sa stavom svog podređenog, koji, nešto docnije, nije oklevao da napiše: „U svetlu svih raspoloživih podataka dužan sam da odbacim zvanični stav britanske vlade da je odluka da se podrži Tito zasnovana na vojnoj efikasnosti njegovih snaga u aktivnom otporu nemačkoj okupaciji. Ne vidim nijedan čestit niti logičan način da izbegnem zaključak da su navodi vojne sposobnosti partizana upotrebljene kao izgovor i pokušaj da se opravda napuštanje nacionalista generala Mihailovića. Američka vlada i predsednik Ruzvelt lično snose za ovo svu odgovornost.”
Do tada je malo koji američki oficir ovako skresao u brk svom vrhovnom komandantu. Stoga, ni posledice nisu bile male.
Mi za kralja, kralj za Tita
General Draža dočekao je Mekdauela kao čudesnu projavu i spas u poslednji čas. Generalov položaj bio je najteži od početka rata. Ali, Mekdauelova „pomoć” je zakasnila. „Mefisto” celog Dražinog ratnog napora na Balkanu i otvoreni neprijatelj Srba – Vinston Čerčil – već je stavio omču oko Dražinog vrata i on će je do kraja zategnuti manje od mesec dana kasnije, kada će kralj Jugoslavije, Petar Karađorđević II, preko Radio-Londona objaviti da smenjuje Dražu i pozvati „svoje Srbe, Hrvate i Slovence da pristupe Narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom”. Pa još i ovo: „Ovom mojom porukom odlučno osuđujem zloupotrebu imena Kralja i autoriteta Krune kojom se pokušala opravdati saradnja sa neprijateljem i izazvati razdor među borbenim narodom u najtežim časovima njegove istorije.”
On je, dakle, izričito potvrđivao ceo britansko propagandni inženjering o navodnoj Dražinoj izdaji i saradnji sa okupatorom i za to okrivio svog generala i njegovu armiju! Osim što je konačno shvatila da na jugoslovskom prestolu sedi neodgovoran i nezreo starmali, građanska Srbija i Jugoslavija, naročito kraljevsku vojska, koju je posle ovoga čekalo rasulo i rasap, doživeli su svi zajedno nepotreban šok od koga se nikada više nisu oporavili. Ugledni kraljevski oficiri počeli su da se kolebaju, a zatim se i sami stavili na stranu Engleza. Ceo Beograd je očajno šaputao: „Mi za kralja, kralj za Tita. Šta će biti – Bog te pita.”
„Mihailović se tog prelomnog dana zatekao u selu Draginju”, pišu Nikolić i Dimitrijević u svojoj obimnoj monografiji o generalu (2011). U tom zabitom tamnavskom selu, Draža je sa pukovnikom Mekdauelom očekivao supertajni susret sa izaslanikom nemačke komande Jugoistoka koja je predlagala kapitulaciju svoje grupe armija „E” i „F” da bi izbegli da to učine Sovjetima, čija je Crvena armija već prelazila Dunav. Rudolf Šterker, poverljivi agent nemačkog upravnika Srbije, Hermana Nojbahera, o kome se nije saznalo mnogo, bio je zaista nekakav hrabar čovek, koji se izložio velikoj pogibelji u paklu Hitlerovih nastupa besa posle neuspelog atentata od 20. jula 1944. kada su letele glave feldmaršala i generala.
Iako je Nojbaher, istaknuti austrijski nacista i gradonačelnik Beča bio Hitlerov „alter Kämpfer”, pregovori o predaji celog južnog krila nemačke vojske bila bi prava „poslastica” za Gestapoa. U histeriji veleizdaje, veliki „Austrijanci” koji su došli na ovakav naum (pored Nojbahera, još i komandant grupe armija „F”, Aleksander fon Ler) platili bi brzo najvišu cenu. Zato je Nojbaher i izbegavao da se sretne sa Mekdauelom i na sastanke u srbijansku nedođiju slao Šterkera, koji je, međutim, imao – visoka ovlašćenja. Čak i detaljno razrađen plan predaje naoružanja u više faza i na različitim mestima.
Ali da vidimo sada šta se dalje dešavalo u Draginju posle kraljevog govora od 12. septembra 1944. preko Radio-Londona. „Kada su mu njegovi potčinjeni uneli stenogram sa (kraljevim B.Z.) govorom, Draža je zgrabio svoju šajkaču i tresnuo je o pod”, pišu Nikolić i Dimitrijević. „Zatim je zamolio da ga svi ostave. Bojeći se za svog komandanta, njegovi pratioci su organizovali nadgledanje njegove sobe sa jedne obližnje jabuke. Draža je sedeo kako su ga ostavili. Ispio bi malo rakije i palio je cigaretu za cigaretom na čibuk. Pred samu ponoć uzeo je šajkaču sa poda. Nekoliko sekundi je gledao kokardu, poljubio je i krenuo napolje.”
Tamo ga je sačekao Mekdauel. Svestan odsutnosti trenutka, Amerikanac mu je prišao psihološki sračunato i odlučio da mu pruži poslednje, najveće ohrabrenje. Pošli su niz breg u ličnom razgovoru o kome nije ostalo pismenog traga, ali bi se moglo pretpostaviti da je Mekdauel, prisustvujući tada možda najtežem momentu u životu generala, došao na ideju da predloži Mihailoviću da predaju svih Nemaca na Balkanu primi lično on, armijski general i vođa srpskog otpora – Dragoljub Draža Mihailović!
Naime, general je dugo odbijao da se uopšte sastaje sa Nemcima i jedva je popustio Mekdauelovom navaljivanju. Sada se, savim iznenada, ukazao Kairos, prastari bog srećnog trenutka: samo jednim potezom pali bi i kralj Petar i tragični Teheran i sam Dražin lični demon, Vinston Čerčil. Sve nesreće nestale bi s obzorja. Rat završava general Mihailović, prvi gerilac Evrope! Sa kompletnim naoružanjem dve nemačke grupe armija (više od 700.000 vojnika i pripadajuće im tehnike!) on postaje gospodar situacije na Balkanu, a Tito i njegovi proleteri lak plen njega i njegovih Srba, koje je ionako počeo da mobiliše protiv Nemaca i Tita 31. avgusta iste godine.
I Mekdauel bi dobio svoj deo. Kao mozak i duša nemačke kapitulacije – ušao bi u legendu i našao se u najužem krugu pobedničkih generala. Teško bolesni Ruzvelt brzo bi zaboravio šta je s njim naumio, a generali Džordž Maršal i njegova „desna ruka”, E.G. Linkoln, Mekdauelov moćni zaštitnik, koga je već video kako sleće u Pranjane da stavi potpis na „kraj evropskog rata”, bili bi oduševljeni. Za tako nešto vredelo se naknadno pomučiti. Te noći, 12. septembra 1944, skovan je plan o nemačkoj kapitulacliji i Mekdauel je odmah o tome izvestio svoje pretpostavljene.
Sve ovo je, za volju istorije, trebalo potkrepiti pismenim dokazima. U septembru 2008. saznao sam da je cela pismena zaostavština pukovnika Roberta Harbolda Mekdauela deponovana u arhivu Huverovog instituta Univerziteta Stenford i da je sa nje skinut tridesetogodišnji embargo. Sticajem okolnosti pregledao sam ovu dosta obimnu građu pukovnika Mekdauela u Huverovom istitutu.
Stavili su mi na raspolaganje oko 1.000 različitih dokumenata, među kojima sam pronašao i deklasifikovani izveštaj zbog kojeg je vredelo potegnuti u sunčanu Kaliforniju! Taj izveštaj, datiran sa 7. novembrom 1944. godine, pisan je nedelju dana po povratku Mekdauela u Vašington. Ovaj dokument autorizovao je Pentagon – ali je na njega odmah stavljen desetogodišnji embargo sa oznakom vojne tajne – a zatim je ta zabrana produžavana i narednih 20 godina. Nije ni čudo: izveštaj sadrži nešto što je moglo preokrenuti sudbinu ne samo Mihailovića, Tita i balkanskog ratišta nego i celog Drugog svetskog rata.
U nastavku: „Mesija” na svoju ruku
Božidar Zečević je srpski filmolog, istoričar filma, dramaturg, scenarista, filmski kritičar, reditelj, profesor analize filma, osnivač i glavni urednik filmskog časopisa „Filmograf”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: royalfamily.org
BONUS VIDEO:
