Na Svetog Stefana, na dan svoje Krsne Slave, u 92. godini, upokojio se srpski psihijatar Svetomir Bojanin. Intelektualac evropskog formata, čije obimno, filosofski usmereno delo nudi mnogo podsticaja ne samo za psihijatriju, nego za sve akademske discipline koje teže razumevanju čoveka i smisla njegovog postojanja, Bojanin je u srpskoj kulturi, kojoj je svim srcem pripadao, ostao nedovoljno poznat.
Glavni razlog za to trebalo bi tražiti u njegovom odbijanju da se pokori duhu vremena i sredini u kojoj je živeo. Izrazito srpski usmeren, duboko pravoslavan, ponosan na svoje građanske korene, u Titovom dobu niti je hteo, niti je mogao da računa na prve redove i položaje. Otmene i nenametljive prirode, on se nije gurao, niti preporučivao. Tada je mogao da bude poznat samo kao psihijatar koji je sa usavršavanja u Francuskoj u Srbiju doneo nove stručne metode i uvide, ali i kao pisac umnogome subverzivne knjige rečitog naslova Škola kao bolest. Posle pada Berlinskog zida i Titovog režima, međutim, on se nizom knjiga otkriva kao pisac širokog zahvata, autentične misli i bogatog životnog iskustva. Istinska priznanja počela su da stižu tek sa sazrevanjem srpskog društva, u Bojaninovim poznim godinama.
Potpisnik ovih redova, koji je imao sreću da Svetomira Bojanina upozna pre gotovo četiri decenije, u njegovom najintimnijem, porodičnom okruženju i da sa njim često razgovara, sreo je malo ljudi sa tako izgrađenom i razuđenom istorijskom svešću. Svaku novu kulturnoistorijsku ili političku činjenicu smeštao je u kontekst svog ličnog, zavičajnog, nacionalnog, pravoslavnog, evropskog iskustva.
Nacija za njega nije bila samo put ka transcendentnom, od ličnog ka zajedničkom, od prolaznog ka trajnom, od trenutnog ka istorijskom. Tvrdio je da je ona prevashodno etički pojam – moralna zajednica, koja jasnim i drevnim moralnim normama čuva svoje pripadnike od ogrešenja. Ukoliko smo ponosni jer pripadamo narodu kneza Lazara ili Nikole Tesle, mora nas biti stid kada pripadnik našeg naroda učini nešto loše. Osećamo se dužnim da ga u tome sprečimo i da ga na taj način sačuvamo. Milorad Ekmečić se u uvodu Dugog kretanja između klanja i oranja ne poziva slučajno na jedan dragoceni ogled Svetomira Bojanina posvećen naciji i nacionalnom identitetu.
Istorijska svest Svetomira Bojanina proistekla je iz dugog i bogatog životnog iskustva. Rođen u Bolmanu, u Baranji, bio je pravi smireni, sređeni, samosvesni i istrajni panonski Srbin. Na studijama medicine u Zagrebu 1950-ih godina 20. veka, iz prve ruke je upoznao sve pojavne oblike srednjoevropskog borbenog rimokatolicizma, svu strpljivost i upornost hrvatske identitetske politike, kao i sve zablude srpskog jugoslovenstva. U Jasenovcu je video jedno od odsudnih istorijskih iskustava srpskog naroda, polaznu tačku u sagledavanju svakog srpskog istorijskog, političkog, ili egzistencijalnog pitanja. O tome je, u zagrebačkim, studentskim danima, često razgovarao sa kolegom i prijateljem Jovanom Raškovićem.
Svetomir Bojanin je sagovornika uvek iznova iznenađivao svojim kulturnoistorijskim studijama i produbljenim, promišljenim znanjima, posebno onim posvećenim srpskom srednjem veku. Ona su dodatno uobličavana u njegovim beogradskim godinama, kada je kao mladi psihijatar pripadao krugu prijatelja koji se, oko Milana Kašanina, okupljao u kafani „Vidin kapija”. Sa nekima od njih, i posle Kašaninove smrti, kakvi su bili Žarko Vidović, Đorđe Ocić, Vladeta Jerotić, ostao je u trajnom i živom kontaktu.
Kašaninov formativni uticaj, ojačan zajedničkom baranjskom zavičajnošću, bio je posebno vidljiv u ovoj vrsti Bojaninovih interesovanja. Intimno poznavanje duha srednjeg veka, ukorenjeno u evropskoj kulturnoj istoriji – od Milana Kašanina do Johana Hojzinge, od Šarla Dila do Žorža Dibija i Žaka le Gofa – prošireno kretanjima u savremenoj antropološki usmerenoj medievistici, danas ispoveda njegov sin, vrsni srpski vizantolog Stanoje Bojanin. Kćerka Jelena Bojanin nasledila je očevu ljubav prema medicini, pomaganju deci i svima kojima je podrška potrebna.
Od svega što sam, na dar, primio iz ruku Svetomira Bojanina, možda je najdragocenija njegova misao da je čovekova najvažnija osobina – dobrota. Verovao je u dobrotu i govorio da je lako biti dobar, jer se tada postupa po čovekovoj urođenoj, Bogom danoj prirodi. Kada činimo drugačije, verujući da će nam tako biti lakše, mi povređujemo sebe i biramo teži put.
Verujem da će tek doći vreme u kome će se pažljivo čitati knjige Svetomira Bojanina. One će, ukoliko dođe do preporoda, ili do bar delimičnog ozdravljenja srpskog naroda, moći da posluže kao dragoceni putokazi.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Andrićev institut
Naslovna fotografija: agape.rs
BONUS VIDEO:
