Teza po kojoj su kolonizacija srpske nauke i propadanje srpskog Univerziteta već uveliko poodmakli procesi, ovih dana dobila je gromoglasnu potvrdu.
Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu godinama predaje Dinko Gruhonjić – poznat po antisrpskim stavovima i po medijskom uticaju – podržanom stotinama hiljada američkih dolara i evrounijskih evra. Ovaj profesor Univerziteta u Novom Sadu tvrdi da živi u „duboko degenerisanom društvu”, među „malim primitivnim narodom”, s „ljudima čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika” kojima će u budućnosti „noge biti sve kraće, a pogledi sve tuplji”, a čija deca žele „samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli”.
Poredeći Srbe sa ustašama i nacistima, on piše da je „Srbija postgenocidno društvo”, da se „takva društva ne leče licemernim ‘malim koracima’”, kao i da se „ne reformišu duboko fašizovana društva poput srbijanskog”. Pošto naširoko citira jedan od ratnohuškačkih, senatskih antisrpskih govora Džozefa Bajdena, u kome se Srbi izjednačavaju sa nacistima, i naglasi da odobrava „ama baš svaku reč”, Gruhonjić zaključuje da je Srbija zaboravila zbog čega su je, sa očigledno dobrim razlozima, bombardovali 1999. godine: „Utisak je da je zaboravila. Zadah kleronacionalizma i šovinizma se iz Beograda ponovo pokušava proširiti Balkanom. Jedna poznanica je to formulisala ovako: ‘Taj smrad mora prestati!’”
Odbrana „slobode govora”
Ove izjave mnogo više liče na propagandne poruke kojima su pravdani pokušaji uništenja srpskog naroda od 1914-1918, od 1941- 1945. i, naročito, od 1991. do današnjeg dana, nego na akademski diksurs. Po stepenu mržnje i rasističkoj retorici, podsećaju na paškvile dede i oca ustaškog pokreta – Ante Starčevića i Josipa Franka – kao i njihovih ustaških potomaka; mržnja prema Srbiji, začinjena deklarativnim jugoslovenstvom liči na doba Tita i likvidacija iz 1944-1945;
Gruhonjić sada, faktički, zastupa ratnohuškačke stavove muslimanskog Sarajeva, koje Republici Srpskoj preti gašenjem i ukidanjem. On, međutim, tako piše i govori već godinama pri čemu se – uprkos protestima pojedinih profesora – Univerzitet nije ni osvrnuo na suštinsko pitanje: može li neko sa takvim stavovima da predaje na državnom univerzitetu Republike Srbije? Jesu li takve ideje, takav jezik i postupanje dostojni jednog univerzitetskog profesora? Kako se u zemljama čiji su građani pretrpeli genocid reaguje na ovakve poruke?
Studenti su, na kraju – povodom najnovijeg Gruhonjićevog ispada, kada je na tribini u Dubrovniku u šaljivom tonu podsetio prisutne da je imenjak komandanta logora smrti Jasenovac Dinka Šakića – blokirali Filozofski fakultet. Profesori su na to – podržali Gruhonjića. Osudili su blokadu i započeli, pred fakultetom, okupljanja na kojima se branila „sloboda govora”.
U takvom stavu upravu Filozofskog fakulteta u Novom Sadu podržala je i uprava Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja je osudila blokadu i pozvala „nadležne institucije da reaguju”. Podršku im je uputio i kolegijum Filozofskog fakulteta u Nišu.
Deo profesora Univerziteta u Novom Sadu i Univerziteta u Beogradu podržao je – posebnim javnim saopštenjem – pravo Gruhonjića na „slobodu govora”. Njihov broj zaista je impresivan i on, mnogo više nego Gruhonjićeva „priključenija” svedoči o stanju na našem univerzitetu i, sledstveno, u našoj nauci (Akademska zajednica o Gruhonjiću: Svako ima pravo na slobodu izražavanja mišljenja u okvirima koji su zakonom definisani, Danas, 4.4.2024). Oni su dobili gromoglasnu podršku nekoliko televizija i listova.
Kriza Univerziteta
Protestnim pismom povodom neoustaških ideja u srpskoj akademskoj javnosti (Pokret za odbranu Kosova i Metohije, 1.4.2024), oglasili su se profesori, naučni radnici i javne ličnosti, koji su ustvrdili da ova odbrana Gruhonjićevog prava da na univerzitetu zastupa neoustaške ideje ukazuje na duboku moralnu krizu srpskog univerziteta. Oni su posebno naglasili da pristalice Gruhonjićevog „prava na slobodu govora” nisu većina i da ne mogu da reprezentuju univerzitete u Novom Sadu i Beogradu.
Najšira javnost ne prestaje da se čudi i iščuđava – kako je moguće da se na srpskom univerzitetu, za njihove pare, na državnom budžetu – tako blati i optužuje ceo srpski narod? Čini se da su mladi ljudi i „običan svet” sačuvali mnogo više zdravog razuma i moralnog osećanja od pripadnika srpske „akademske zajednice”.
Reč je, naravno, o načelnom pitanju granica slobode govora, ali i govora mržnje. Mislim da Srbi koji su i sada, dok čitate ove redove, izloženi genocidu, asimilaciji i pretnjama NATO država, ne bi trebalo da pokazuju bilo kakvu toleranciju prema rasističkim, kolektivnim uvredama, kojima su u prošlosti i danas pripremani i pravdani masovni zločini nad nama.
Ima mišljenja da čak i takva shvatanja moraju biti dozvoljena u našem javnom prostoru, ali ne i na univerzitetu. Postoje i oni – i takvih na univerzitetu ima očigledno veoma mnogo – koji u propovedanju takvih ideja na srpskim univerzitetima ne vide ništa sporno, iako ističu da se sa njima ne saglašavaju.
Konačno, na srpskim univerzitetima predaju i profesori koji ispovedaju ideje slične Gruhonjićevim. Među njima su, na primer, istoričari koji smatraju da je Jasenovac bio pravedna kazna za srpske zločine, da bi trebalo obnoviti rad Golog otoka, da su Srbi „biološki otpad” koji će da „zagadi Evropu” (Nikola Samardžić), da je Blagoje Jovović „ubica i nasilnik” (Dubravka Stojanović).
Takva ideje ovih profesora univerziteta javno su nazvane ustaškim i zbog toga su 2020. godine objavljivana protestna pisma (Protestno pismo povodom obnove i odbrane ustaških ideja, Novi Standard 29.7.2020; Protest protiv poricanja genocida nad srpskim narodom, Stanje Stvari, 20.8.2020). Sve to nije izazvalo ni najmanje talasanje na Univerzitetu u Beogradu. Umesto toga, oni su nesmetano nastavili da proteruju profesore i studente sa univerziteta zbog drugačijeg mišljenja, da ih zbog delikta mišljenja i samoodbrane od proterivanja tuže sudu…
Događaji na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu jesu, pored ostalog, izraz generacijskog sukoba. Svako pravilo ima svoje izuzetke, ali se sa mnogo razloga može reći da su u Srbiji profesori većinom prozapadno usmereni, dok su studenti u velikom broju izraziti srpski rodoljubi. Čak i oni pripadnici akademske zajednice koji pripadaju mlađim generacijama – gotovo po pravilu ispovedaju prozapadne stavove – jer su po tom merilu, ili na osnovu poslušnosti, regrutovani na univerzitete. Upravo zbog regrutacije podobnog podmlatka za univerzitet i medije, Dinko Gruhonjić je i dospeo na akademsku poziciju na kojoj se sada nalazi.
Pozadina sukoba
Sukobi u Novom Sadu imaju svoje šire i uže poreklo. Kada smo počeli da gubimo svoju univerzitetsku elitu, kada je ona počela da prezire svoj narod – 1945, 1918, 1905, kada je osnovan naš Univerzitet, 1863, kada je zasnovana Velika škola, ili 1838, kada je u Kragujevcu osnovan Licej? Ili posle Velike seobe 1690, kada su srpske izbeglice – isčupane iz svojih korena – morale da se u stranoj zemlji, okružene neprijateljstvom, pravdaju zbog svoje pogrešne vere? To je velika tema i ona zahteva posebnu obradu.
Važno je naglasiti da slične muke sa svojim otuđenim univerzitetskim elitama muče ne samo bivše vanevropske kolonije, nego i zapadnoevropske zemlje:
- I njihovi univerziteti kolonizovani su anglosaksonskim novcem i uticajem;
- u samim anglosaksonskim zemljama univerzitetske elite ispovedaju prezriv odnos prema nacionalnim kulturama i tradicijama. Tu su one, svojim najvećim delom, bliske „dubokoj državi”.
- Njih očiglednim spoljnim uticajima neguju i uzgajaju; unutar sebe sami se obnavljaju i regrutuju na osnovu poslušnosti i lojalnosti danas aktuelnoj „vouk” ideologiji.
- U Beču ili u Oslu, sasvim je svejedno, ponosno istaknute zastave duginih boja videćete prevashodno na zgradama vlade i univerziteta. Jasno je gde su centri moći i na koga oni koji bi da vladaju svetom ponajviše računaju.
Tu su i dnevnopolitički uzroci. Sukobi su izbili u trenutku probližavanja izbora za novu upravu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Prema najnovijim vestima, uprava koja je odnegovala novopečenog profesora Gruhonjića i stala iza njega – izgubila je vlast.
U isto vreme, političke stranke se uveliko spremaju za lokalne izbore. Naprednjaci na „slučaju Gruhonjić” demonstriraju svoj patriotizam. U Sremu, Banatu i Bačkoj oni računaju na glasove rodoljuba. Jer, sa druge strane nalaze se prozapadne i autonomaške stranke. Njihove vođe pojavile su se na protestnim okupljanjima profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Tu je, između ostalog, uz aplauze, strgnuta i kao krpa zgužvana srpska zastava. Među studentima, kako se tvrdi, ima pristalica naprednjaka. Zaista, kada je Aleksandar Vučić objavio da će da štiti pravo Gruhonjića na „slobodu govora” iako se sa njim ne slaže – preuzevši tako diskurs njegovih branitelja – blokada je, kako je saopšteno, privremeno obustavljena.
U osnovi, međutim, radi se o dve strane iste medalje. Sličnost u stavovima između predsednika republike i Gruhonjićevih branitelja nije slučajna. Ova vlast u najvažnijim pitanjima marljivo ispunjava naloge NATO država. Legitimizovala je posledice genocida nad Srbima na Kosovu i Metohiji tako što je te delove Srbije javno nudila, u okviru pregovora o „razgraničenju”, onima koji su taj zločin počinili i time što im je do danas, korak po korak, de fakto predala u ruke celo Kosovo i Metohiju. Nadajmo se da ono što se događa u Novom Sadu nije znak da se, pošto neki misle da je „posao” na Kosovu i Metohiji „završen”, naprednjaci sada okreću „odbrani” Vojvodine.
Posebno važan pokazatelj je podrška koju ova vlast pruža poricateljima genocida nad Srbima u NDH, koji već godinama sistematski, za državne pare, umanjuju broj Srba ubijenih u Jasenovcu.
Ova odbrana prava na propovedanje neoustaških ideja nije najniža tačka na koju naš univerzitet može da padne. Pred njim je, ukoliko bude zaista želeo da živi, veoma dug put. On će morati da se oslobodi papagajskih, nepromišljenih ponavljanja propagandnih fraza i kolonijalne potčinjenosti stranim, ponekad otvoreno antisrpskim paradigmama. Obnova samosvesti i stvaralačkih snaga srpske nauke trebalo bi da počne resuverenizacijom srpskog univerziteta. Zašto bi autonomija univerziteta značila samo slobodu od srpskih neakademskih pritisaka? Zar ne bi trebalo da se sačuvamo i od stranih kolonijalnih uticaja?
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Andrićev institut
Naslovna fotografija: BETA/Dragan Gojić
BONUS VIDEO:
