Ako se zemlje u razvoju danas smatraju prvenstveno odgovornim za svoj udeo u godišnjim emisijama štetnih gasova, kao da odgovornost za prethodnu „zalihu” emisija nije bitna, to bi usporilo rast novih industrijalizovanih zemalja i nametnulo im nepravedne troškove kako bi sa svoje strane smanjile emisije štetnih gasova. Emisije koje postoje su i problem „zaliha”. Upravo zato što su u prošlosti svet, odnosno današnje bogate zemlje proizvodile toliko emisija, mi se danas i suočavamo sa ovim problemom.
***
Industrijska revolucija u severozapadnoj Evropi – proučavana u bezbroj radova i knjiga – dogodila se uglavnom „endogeno” nadograđujući se na trgovačku revoluciju srednjeg veka, stavljajući nauku u direktnu ekonomsku upotrebu i stvarajući nove tehnologije. Industrijska revolucija u jednom delu sveta bila je, međutim, praćena, ili možda čak i ubrzana s četiri „loše stvari” po razvoj drugde.
Prva je bila kolonizacija mnogih neevropskih delova sveta. Evropske nacije su nametnule političku kontrolu nad većim delom Afrike, Azije i Okeanije i koristile ih za eksploataciju prirodnih resursa i jeftine (ili prisilne) domaće radne snage. Reč je o tzv. „neuzvraćenim transferima” o čijem obimu se naširoko raspravlja, iako nema sumnje da je bio značajan. Angus Madison kaže da je od Indije do Velike Britanije, i od Jave do Holandije, između jedan i deset odsto BDP-a godišnje poticao od kolonija. Utsa Patnaik smatra da je taj procenat bio mnogo veći i da je značajno doprineo britanskom uzletu finansiranjem do jedne trećine sredstava korišćenih za investicije.
Druga „loša stvar” bila je transatlantsko ropstvo, koje je doprinelo profitu onih koji su kontrolisali trgovinu (uglavnom trgovaca u Evropi i SAD) i onih koji su koristili dovezene robove na plantažama na Barbadosu, Haitiju, južnim državama SAD, Brazilu itd. Ovo je očigledno bio još jedan ogroman „neuzvraćeni” transfer vrednosti.
Treća „loša stvar”, kao što su između ostalih tvrdili Pol Bejrok i Angus Medison, bilo je to što su severne zemlje osujećivale tehnološki napredak na drugim mestima nametanjem pravila koja su njih favorizovala (zabrana proizvodnje prerađene robe, akti plovidbe, moć monopsije, kontrola unutrašnje trgovine i nacionalnih finansija itd). Ova pravila su sažeta u terminu „kolonijalni ugovor” koji je skovao Pol Bejrok. Pod njega potpadaju različite zemlje poput Indije, Kine, Egipta i Madagaskara.
„Deindustrijalizacija i činjenica da su profit od izvoza verovatno prisvojili strani posrednici izazvali su katastrofalan pad životnog standarda indijskih masa.” (Pol Bejrok, De Jericho à Mexico, str. 514)
O ovim „lošim stvarima” se raspravljalo – i nastavlja da se raspravlja – ali iako njihovo proučavanje treba podsticati, one nemaju direktne političke ili finansijske posledice na današnji svet. Ideje o novčanoj nadoknadi povodom određenih problema, koje se s vremena na vreme pojavljuju, nategnute su i neostvarive. Niti postoji mogućnost da se jasno identifikuju „krivci” i „žrtve”.
Međutim, to nije slučaj sa četvrtom „lošom stvari” – akumulacijom CO2 u atmosferi, odnosno klimatskim promenama – koje su u velikoj meri proizvod industrijskog razvoja. Četvrta „loša stvar” je današnji problem. To nije tek obična nepravda iz prošlosti koja se može proučavati i o kojoj se može raspravljati, ali s kojom se ništa drugo ne može učiniti. Razlog je taj što današnja industrijska proizvodnja nastavlja da doprinosi problemu klimatskih promena.
Ko je odgovoran?
U meri u kojoj su bivše nacije Trećeg sveta sada u procesu sustizanja „starog” bogatog sveta, a to su azijske zemlje koje se brzo industrijalizuju, kao i one koje su nedavno otkrile velika nalazišta nafte (poput Gvajane), one značajno mogu povećati postojeće količine CO2. Svakako mnogo više nego što su to činile u prošlosti. Kina je, na primer, danas najveći emiter CO2. (Mada, generalno nije očigledno da bi ove zemlje trebalo da budu glavni „akteri” u ovom problemu, zato što su bogati ljudi ti koji su najvažniji emiteri ugljendioksida. (To je pitanje o kome sam ovde raspravljao, pa to sada izostavljam.)
Ako se zemlje u razvoju danas smatraju prvenstveno odgovornim za svoj udeo u godišnjim emisijama (tj. za svoj udeo u godišnjem „prilivu” emisija), kao da odgovornost za prethodnu „zalihu” emisija nije bitna, to bi usporilo rast novih industrijalizovanih zemalja i nametnulo im nepravedne troškove kako bi sa svoje strane smanjile emisije štetnih gasova. Emisije koje postoje su i problem „zaliha”. Upravo zato što su u prošlosti svet, odnosno današnje bogate zemlje proizvodile toliko emisija, mi se danas i suočavamo sa ovim problemom. Drugim rečima, klimatske promene se ne mogu tretirati samo kao problem „priliva” emisija, pa čak ni primarno.
Ovo posebno važi za zemlje koje su danas siromašne i koje nisu doprinele emisijama u prošlosti. Okriviti ih znači usporiti njihov rast i osujetiti smanjenje siromaštva u svetu. Siromašna zemlja koja ove godine emituje 100 jedinica CO2 ne može se tretirati isto kao bogata zemlja koja ove godine emituje 100 jedinica CO2.
Bogata zemlja je odgovornija zbog svojih prošlih emisija. (Da li je neto akumulirani udeo njenih emisija direktno proporcionalan njenom današnjem BDP-u – ne znam, ali da je u pozitivnoj korelaciji – svi priznaju.) Zbog toga, prema bilo kakvom konceptu pravednosti, bogata zemlja bi morala ili da se obaveže na mnogo niže apsolutne godišnje emisije od siromašne zemlje (što bi samo po sebi smanjilo prihode bogate zemlje), ili da siromašnoj zemlji nadoknadi sav prihod koji bi ostvarila kroz proizvodnju nafte ili industrijsku proizvodnju, a koje bi se odrekla da bi smanjila emisije.
Moralisanje bez pokrića
Bogate zemlje bi morale ili da (po glavi stanovnika) emituju mnogo manje od siromašnih ili zemalja u razvoju – u idealnom slučaju, u srazmeri u kojoj su one odgovorne za „zalihe” emisija – ili da nadoknade siromašnim zemljama svaki gubitak prihoda koji je posledica dobrovoljnog smanjenja proizvodnje.
To znači da bogate zemlje moraju ili da smanje nivo svojih prihoda, ili da prebace značajna sredstva u zemlje u razvoju. Ni jedno ni drugo nije politički izvodljivo. Prvi scenario bi podrazumevao smanjenje BDP-a po glavi stanovnika za trećinu ili više. Nijedna politička partija na Zapadu ne može da računa na glasove birača sugerišući pad prihoda koji je nekoliko puta veći od onog koji je doživeo tokom recesije 2007-2008. Drugi scenario je, takođe, malo verovatan jer bi uključivao transfere milijardi, ako ne i triliona dolara kojima se kraj ne vidi.
Pošto bogate zemlje ne mogu da urade nijednu od ove dve stvari – a žele da zadrže neki moralni nivo govoreći o problemu zagađenja – prikazuju nam predstave poput nedavnog intervjua na Bi-Bi-Siju, tokom koga je predsedniku Gvajane držano predavanje o mogućnosti da njegova zemlja emituje milione tona CO2 u atmosferu za slučaj da počne da eksploatiše njena nova nalazišta nafte. Pre nedavnog otkrića nafte, BDP po glavi stanovnika Gvajane bio je oko 6.000 dolara, ili po paritetu kupovne moći oko 12.000 dolara; prvi broj je jednak osmini BDP-a u Velikoj Britaniji, drugi četvrtini. Očekivani životni vek u Gvajani je 10 godina kraći od onog u Velikoj Britaniji, a prosečan broj godina školovanja je 8,5 naspram 12,9 godina.
Stoga je zaključak: ako bogate zemlje nisu spremne da učine bilo šta značajno da se pozabave klimatskim promenama i svojom odgovornošću za njih, ne bi trebalo da koriste moralni stav kako bi sprečile druge da se razvijaju. Inače, nečija prividna zabrinutost za „svet” samo je način da se skrene razgovor i da se mnogi ljudi održe u krajnjem siromaštvu. Logički je nemoguće:
- držati moralne visoke pozicije,
- ne činiti ništa kao odgovor na prethodne odgovornosti; i
- tvrditi da se zalažete za smanjenje globalnog siromaštva.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Global Inequality and More 3.0/RTS OKO
Naslovna fotografija: AP Photo/Manu Fernandez
BONUS VIDEO:
