Ovog ponedeljka ušli smo u poslednju nedelju Vaskršnjeg posta, tzv. Strasnu sedmicu. Sam naziv poslednjeg čina ovog sedmonedeljnog odricanja od loših misli, dela, odricanja od materijalnog i hrane, nosi u sebi čudan prizvuk.
Strast se obično u svakodnevnom životu vezuje za pasiju, za nešto što volimo da radimo, pa u krajnjem slučaju i za ljubav. Ovde, ipak, jasno uočavamo da reč strast u srpskom jeziku ima u svojoj osnovi stradanje. Iako može biti jako zanimljiva tema za razradu, ovde nismo da se bavimo poreklom reči u srpskom jeziku. Za tu temu postoje mnogo stručniji ljudi. Odmah ćemo se vratiti postu i hrišćansvu, ali autor teksta Vam je namerno, poštovani čitaoče, dao temu za razmišljanje odnosno preispitivanje svojih strasti.
Elem, potrebno je sada vratiti se na izučavanje posta kroz kolektivnu svest, kroz svest jednog naroda. Čini se da izučavajući odnos naroda prema postu možemo jasno zaključiti u kakvom se stanju nalazi društvo. Čitanje poslednjeg teksta profesora Stefana Sinanovića, koji Kantovu misao stavlja u kontekst današnje geopolitičke borbe, pomoglo je autoru da jasnije definiše zrelost jednog naroda.
Kant govori o punoletnosti, tj. maloletnosti društva, i u tom svetlu možemo reći da narodi koji su odbacili Boga kao figuru makar neke lažne i prividne moralnosti, osuđuju sami sebe na večnu maloletnost. Tako čitav Zapad – koji je u potpunosti usvojio tezu Ničea da je „Bog mrtav” – ubira gorke plodove takvog shvatanja života.
U Srbiji se taj bogoubilački pristup nije prihvatio i nadajmo se da nikada neće. Srbiju, međutim, vreba jedan jako opasan virus, jedna vrlo podmukla mutacija, a to je folklorni tradicionalizam i, samim tim, folklorna religioznost. Ona se može naći svakodnevno, ali je tokom posta posebno izražena.
Religija kao privatna stvar
Propagatori neoliberalnog i globalističkog sistema često govore kako je 21. vek najotvoreniji za sve različitosti, te kako u ovom veku neohumanizam teži uspostavljanju jednakosti svih ljudi na planeti.
Ta maska se posle samo dvadesetak godina tog novog, prosvećenog veka, svela na izvrgavanje normalnosti u nenormalnost i prevrtanje nenormalnosti u normalnost. Pored toga, glavna borba globalista vodi se u pomaračenju pojedinačnih identiteta. Budućnost će zahtevati što više korisnih idiota, a od čoveka nije moguće napraviti roba ukoliko on ima jasno utvrđen identitet. Ono ko smo, tj. svest ko smo, sačuvala nas je od islamizacije i turčenja više od tri veka i odatle je jasno da je pri čuvanju identiteta moguće samo fizičko ropstvo, a nikako ono bitniji – duhovno.
U dobrom delu sveta, uticajem društvenih mreža, medija, „pop ikona”, uspelo je potpuno oduzimanje svesti čoveku kao bitnom, pojedinačnom biću koje ima svoj zadatak, svrhu i smisao na ovom svetu. Tako danas imamo pojavu ljudi koji se izjašnjavaju kao mačke, miševi, brokoli i šargarepe.
Pokazalo se da ekspirement nije uspeo isključivo u konzervativnim sredinama sa jakim religijskim uporištem. Zato se za glavnog neprijatelja novog poretka uzima – pravoslavlje. Sam Bžežinski je rekao da je komunizam mrtav, a da je na redu da se unište pravoslavlje. Da li je u Srbiji navedeni eksperiment uspeo?
Donekle, ne u potpunosti. Ceo proces globalističke distopije se kod nas nakalemio na jak i prisutan komunistički uticaj. Pedeset godina se u našoj zemlji živelo u strahu od eventualnog saznanja da ste vernik. Taj strah nije moguće iskoreniti preko noći, tako da je on u nekoj meri vidljiv i danas. Spajanjem kolektivnog straha i globalističke propagande nastaje hibrid. Srpski hibrid se ogleda u ubeđenju da je religija strogo privatna stvar.
Vera i način verovanja može i treba da bude nešto što ćemo ostaviti za svoja četiri zida, ali zar religija ne treba da bude deo ličnog identiteta, deo osobe? U Srbiji – ne. Ukoliko se predstavite kao Petar Petrović, pravoslavni Srbin, na vas će gledati kao na čudaka, ekstremistu ili fašistu.
U susret prvom maju
Još jednom se poklopilo da prvi maj, „čuveni” praznik rada, bude usred strasne sedmice. Ove godine pada baš na Veliku sredu – dan u kome je Juda izdao Isusa Hrista. U to ime – valjda u Judinu čast – Srbi će pohrliti da sa svojim prijateljima provedu lep dan, na nekoj livadi uz roštilj i litre i litre piva.
Prosto je neverovatno da i posle toliko decenija od pada komunizma mi proslavljamo ovaj praznik. Ne samo da ga proslavljamo, obeležavamo, mi mu se radujemo i svako od nas pita poznanike i prijatelje čuvenu rečenicu: „Gde ćeš za prvi maj?”. Uzdržavanje i post nisu opcija.
I tu dolazimo do gorenavedenog folklornog tradicionalizma: izjednačavanje praznika i gledanje na iste kao na povod za jelo i piće. Više nije bitno zašto proslavljamo praznik, nije bitna suština praznika. Kao i zapadnjacima, i nama su na Vaskrs prve asocijacije uskršnje zeke i farbanje jaja, a ne vaskrsenje Hristovo. To su nam slobodni dani, šansa da se uživa u životu, da se u potpunosti ovaploti hedonizam.
(Ne)poštovanje sopstvenog
Ako čitate komentare po društvenim mrežama, u potpunosti ćete moći da uvidite kolika je zapravo hajka dignuta protiv ljudi koji poste. Pojava društvenih mreža dovela nas je do situacije da svako bez sankcija može da iskaže svoje mišljenje.
Tako mnogi daju sebi za pravo da isposnike nazivaju „novovercima”, u smislu da su im dedovi bili komunisti, a oni sada „kao” poste, mnogi ocenjuju da njima telesni post nije potreban te da se uzdržavaju loših misli i navika.
Takvi ljudi ne shvataju svoju niskost, svoj greh i hulu na samo pravoslavlje. Ti isti ljudi smatraju da sve treba poštovati, svaku različitost, svaku kulturu, osim svoje kulture i svoje različitosti.
U taj kalup se onda oplakuju žrtve Palestine, ali nikako Kosova i Metohije. U tom kalupu se poštuje islamski post, islamski hidžab, ali se post našeg čoveka uzima za gordost, a naše marame za okove.
Na kraju, post jeste privatna stvar, post jeste odluka čoveka, ali odnos prema pravoslavnima i odnos prema postu te davanje prava svakome da se post i Srpska pravoslavna crkva komentarišu, nikako ne sme biti privatna stvar. Odgovor kako to promeniti, možda leži u obrazovnom sistemu, ali to je priča za neki drugi tekst. A možda i ne treba menjati. Možda je to stradanje, možda su ti napadi sastavni deo posta i možda su baš oni iskušenje koje nam treba.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Leskovačke priče
Naslovna fotografija: EPA-EFE/Valdrin Xhemaj
BONUS VIDEO:
