Док је Рим био Рим важило је: Romano vivito more. Што ће рећи: кад дођеш у Рим понашај се као Римљанин.
Већ у Сенекино време (четврта година п.н.е – 65. година н.е) чувена изрека моћи, оно што би савремени теоретичари рекли хегемоније, била је ad acta. „Од Капитола прођох улицама нашег стоног града. У славном Риму нигде Римљанина нема. Од Сената на све четири стране туђинци су другојаких боја и језика, обичаја и култура из далеких покорених или још неосвојених земаља. Ослобођених робова, неухваћених тата, усељеници удаљених светова – све је то заувек преплавило наш славни Рим. Можда смо мењали свет, али ће свет заувек променити нас.”
Имигрантска окупација
На данашњем Западу Сенеку би прогласили кршитељем људских права и засигурно би му Кристијан Аманпур са Си-Ен-Ен (CNN) екрана објаснила његове заблуде. Да, имао би ко да га чује, али мало ко би се усудио да нешто каже у одбрану његове мисли, јер је то политички некоректно. Видети истину у таквом свету је сувишно. Тако да би Сенека овако шта могао да убаци на ТикТок док Американци и то не забране…
Кад данас идеш у Немачку понашај се… Muslim Land vivito more! Ваљда би у тако нешто могао да стане налаз Института за криминолошка истраживања Доње Саксоније (Немачка) да „већина муслиманских ученика (67,8%) наводи да су им правила Курана важнија од закона у Немачкој”! Налаз је из априла 2024. Чини се да он долази логично из стања које је, на пример, описано у извештају „Дојче велеа” (немачки државни радио и ТВ програм за странце) из маја 2017. а насловљеном „Шеријат или устав?”
„Шта је ислам? Шта је шеријат? Какве то везе има с Немачком? О том питању се не расправља само после недавне изјаве немачког министра унутрашњих послова Томаса де Мезијера који је рекао да ‘Немачка није бурка’. Још пре 10 година, бивши баварски премијер Едмунд Штојбер је изјавио: ‘У Немачкој се мора поштовати Устав, а не шеријат’. Било је то четири године пре него што је бивши немачки председник Кристијан Вулф 2010. рекао: ‘Ислам је део Немачке’. Међутим, тема је постала актуелна због повећаног броја муслимана и раста десног популизма… На састанку одржаном у Франкфуртском истраживачком центру, расветљене су неке од спорних тачака шеријата и Устава.” Регистровање стања је „раст десног популизма”!?
Инфериорност није толерантност
Ако је нека европска јавност стигла до расправе о дилеми устав-или-шеријат, ваљда је логично да деца (испитивани су они од 15 година) која су одрасла у муслиманским породицама – а која Немачку доживљавају као прихватљиву за „бољи живот”, али као страну и негостољубиву не види скоро половина њих (45,8%) – зашто исламска теократија не би могла бити (нај)бољи облик владавине.
Кад су видели како Запад изгледа изнутра, они себе не доживљавају као послугу него као освајаче. Они храбрији зато могу да иду и даље. Они, ако их већ питате, више од 35% њих – „разумеју насиље над људима који вређају Алаха или пророка Мухамеда”. Они верују а они који вређају – не верују! И то што антиверници мисле да је демократија и вређање пророка Мухамеда – то исламска теократија сматра недопустивим. Ту нема места дијалогу. Ни толеранцији, која је иначе подигнута на неморалу. Ако се то не може спречити без насиља? Ништа то не мења!
Пророк и Куран се не смеју поништавати и то је веће од личног комодитета и оправдања: па, шта да им радим? Њих више од петине држи да „претња исламу из западног света оправдава муслимане који користе насиље за одбрану”. Број таквих ће се повећавати, бар у корелацији са слабостима Запада које се увећавају. То што их немачка „супремација” види као примитивне неће имати битан утицај да они макар поразмисле, а камоли да промене мишљење.
Немци су некад знали да су чињенице „тврдоглаве”. Сад су зачуђени, али и уплашени. „Све више немачких родитеља обраћа се школама, наводећи да хришћанска деца желе да пређу у ислам како више не би били аутсајдери у школи”, рекао је анонимни званичник немачке државне безбедности за најтиражнији и најутицајнији немачки лист, таблоид Билд.
Борба за веру
До тога се дошло друштвено логично: „Број муслиманске деце у школама се годинама убрзано повећава, а хришћанска деца су често у мањини, посебно у великим градовима… Сада је у појединим школама у великим немачким градовима проценат муслиманских ученика изнад 80%. То су, између осталог, школе у Берлину, Франкфурту, Офенбаху и Есену.”
А муслиманска деца су предузимљивија. „Када се девојчице у школи понашају превише ‘западњачки’, по разумевању младих муслимана, на пример не носе мараме или се упознају са дечацима немуслиманима, муслимански ученици мисле да морају да бране своју част и упозоравају девојчице да треба да се понашају као побожне муслиманке.”
По социолошким сазнањима о моћи „притиска вршњака” – ако сте мали Немац, осећате се инфериорним. Шта би био њихов одговор? Да се хвале како им родитељи говоре да је вера у Бога глупост неписмених и „опијум за народ”? Али, што рече онај „анонимни званичник немачке државне безбедности”, млади муслимани често „изгледају претеће и прибегавају насиљу”. Кад нешто кажеш – мораш бити спреман да се бориш за то.
То што човек из државне безбедности брани децу свог народа анонимно (!?) – у јавном мњењу које себе на сав глас зове слободним – сугерише да се и тај најоперативнији део немачке државе (да, то је држава коју су створили Немци) плаши нечега у тим догађањима. Не плаше се они још деце и дечачке захукталости, али осећају зебњу јер све то „показује колико је дубок траг који је политички ислам већ успоставио у Немачкој”. Кад би се хришћанска деца (рецимо, руских или украјинских имиграната) у тако хиперсекуларном друштву понашала „слободно”, као млади муслимани, решиле би то немачке тајне службе за час.
Ово је нешто где тајне службе ломе зубе – од Сенекиног Рима до Хабермасове Немачке. Онда пред раним хришћанима, данас пред имигрантима из бивших колонија. Кад отпадник од живе вере стоји пред верујућим – који још и не сањају хуманизам и просветитељство, и чије уши не могу да чују ничеанску поруку: „Бог је мртав!” – он је биће без заштите.
Мултикултурализам којим немачки политичари деценијама млатарају по јавном мњењу „одавно је пропао”, како је оценио стручњак за унутрашње послове ЦДУ-а Кристоф де Врис, наводећи да је посреди „системска индоктринација”. То све објављује Билд који је најватренији заговорник мултикултурализма – по сугестијама свог оснивача Аксела Шпрингера – који им је оставио у аманет да увек и без размишљања слушају шта им Американци говоре.
Колективна шизофренија
Истоветно, што рече инфериорни Де Вирс, Билдовом првом новинару пред смрт а после прошлогодишњих демонстрација у Берлину за Палестинце потврдио је и Хенри Кисинџер. Грешка, рекао је немачки Јеврејин који је учествовао у подизању глобалног мулиткултурализма као идеологије Пакс Американа (Pax Americana). Немци из тога не могу да изведу никакав закључак на своју корист. Американци греше (?), Немци плаћају. Иде се даље.
То све од Америке окупиране Немце држи у колективној шизофренији која надилази болест. Док читав свет види да Израел у Гази чини нешто што се после немачких радова у Другом светском рату најједноставније може подвести под појам геноцид, Немци као најнижи бедници воде кампању за резолуцију о геноциду у Сребреници. Каква је то математика? Како један велики народ може себе спустити на те гране? Може. Јер Америка се храни њиховим самопонижавањем.
Немачка се осећа нападнутом од ислама, а онда до максимума заоштрава односе са милијарду муслимана широм света! Као одговор нуди – осуду Срба за „геноцид” у Сребреници! Шта год се деси с том резолуцијом у Генералној скупштини УН у времену које долази – Сребреница ће бити улог од једног цента у игри где ће се улагати милиони (долара). А Немци немају право да виде ту очигледност.
Побуна на америчким универзитетима (не и на немачким) против ужаса у Гази само је пламичак који обасјава страхоту која покушава да се поништи сомнабулним прикривањем. Јасно мора бити нејасно. Рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ… Орвел се ни тада није зезао. Сад је то гола стварност.
„Наш главни проблем у извештавању о Израелу, о Гази, у овом стадијуму који траје већ шест месеци, јесте што не можемо да идемо тамо. Ово је ситуација без преседана. Новинари нису на терену у Гази”, објашњава, као да је сишла с ума, стање ствари Кристијан Аманпур.
Морате бити месечар који је баш кренуо по крову солитера а да вам није, после овог, на уму питање: ко не дозвољава да западни новинари иду у Газу? Били су свуда – као део западне машинерије – али сад је Израел одличио да су и такви – непожељни. Налазе да су и као проверени дезинформатори непоуздани.
Али, мис Аманпур, Израел је део „слободног света”, са „демократским институцијама”, „људским правима”, „правном државом” и „слободним медијима”… И премијером и војском који никад нису чули за Женевске конвенције које одређују границе убиства у ратовима. То би свако биће у лудници могло да види, само не најистуренији западни новинари.
Ипак, Немци су пропустили да примете да се у Израелу о шеријату може говорити само у затворским подрумима где леже Палестинци после суђења за које нико не верује да воде судије којима је до права и правде. Инстинкт самоодржања код Израелаца није поништен до степена немачког (не)права на самоодбрану.
Шта ту могу да сањају Немци? Да ће им, ипак, бити дозвољено да се према муслиманима односе као Израелци? Глупог ли питања! Никад, ником, ни у једном делу америчког друштва не би могла пасти на ум таква идеја. Па чак ни у Немачкој то нико не би смео изговорити. Колико год био „екстремни десничар”. Одмах би био етикетиран као покретач новог холокауста. А холокауст је мање израбљена и злоупотребљавана реч од речи геноцид.
Бог је увек ту
Док Немци, за потребе Американаца, раде на успостављању грађанске „исламске” Босне, четири млада муслимана у средњој школи „Нордштат” у Нојсу, Северена Рајна Вестфалија, траже строга исламска правила, такорећи увод у шеријат. Траже да се настава стриктно раздвоји по половима, да мушкарци држе часове пливања дечацима, а жене девојчицама, да девојчице обавезно носе мараме, да чет-групе за комуникацију унутар разреда буду раздвојене по половима, да се муслиманима обезбеди просторија у школи за молитву и да петком раније напуштају школу да би могли да оду у џамију („Дојче веле”). Новинари су ту стали, што не значи да је списак и близу краја.
Муслимани који уче немачке школе „изричито одбацују демократију”, „јавно подржавају каменовање” грешника, а и прете муслиманима који нису сагласни – јер су „лоши муслимани”. Непоштоваоци се за то не могу оптуживати. Јер на европском Западу више не важи пренесено значење латинске изреке – Romano vivito more. Запад више није Запад. Труљење осећају и деца у школи… Да парафразирамо Наполеона: ко неће да држи до своје хришћанске вере – доћи ће му туђа. (Он је то говорио за војску.) И глупо је да се чуде откуд то. То ваљда само њима није јасно.
Карл Густав Јунг је на улазу у своју кућу ставио: Vocatus atque non vocatus, Deus aderit. (Призван или непризван, Бог је увек ту.) Та спартанска изрека, коју је он пронашао у списима Еразма Ротердамског, после је уклесана на његов споменик. Све се зна. Само је питање шта се сме и може. Шта се више може?
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: РТ Балкан
Насловна фотографија: Dan Kitwood/Getty Images
БОНУС ВИДЕО:
