Diplomatska inicijativa SAD da se izda zajednička izjava u kojoj se osuđuje Iran zbog „napada na državu Izrael” doživela je fijasko, pošto jedva da je bilo država izvan zapadnog bloka koje su je prihvatile.
Ovo je snažan udarac američkom samopouzdanju. Najneljubaznije od svih ponela se Turska – važna saveznica u NATO paktu i zapadnoazijska sila – kojoj se američki predsednik odnedavno lično udvara, a koja je odbila da potpiše zajedničku izjavu.
Osam dezertera iz „Svetske većine” koji su se saglasili sa američkim diktatom su po dve svojeglave latinoameričke i evzoazijske države – Južna Koreja i tri nacije sa pacifičkih ostrva.
Čitava Afrika, Zapadna Azija, Srednja Azija, Južna Azija i region ASEAN odbili su da se priključe američkoj inicijativi. Naravno, nijedna muslimanska zemlja ne bi zajedničku izjavu dotakla ni motkom.
Idiotski potez Bajdena
To je prikaz ponižavajuće priče o američkoj izolaciji u Ujedinjenim nacijama. Međunarodna zajednica dobro razume licemerje i nečuvene dvojne standarde koji karakterišu američku diplomatiju. U nastajućem multipolarnom svetu, ova svest će voditi ka tome da „Svetska većina” vrlo pažljivo odabira inicijative kojima će se priključiti.
U osnovi stvari jeste to da Iran nije napao Izrael. Iran je, naprotiv, uzvratio na izraelsko flagrantno kršenje njegovog suvereniteta protivno međunarodnom pravu i povelji Ujedinjenih nacija – što je bilo ravno ratnom činu.
Ono što je još važnije, iranska odmazda bila je ograničena na izraelske vojne mete koje su bile uključene u napad na Damask 1. aprila i bila je očigledno usmerena na pokazivanje njegovog kapaciteta za odvraćanje, kako bi se Izrael obeshrabrio da ubuduće nastavi svoje penjanje uz eskalatornu lestvicu – i sve ovo uz staranje se da se izbegnu civilne žrtve.
Teheran je objavio razloge zbog čega se odlučio na ovaj potez protiv Izraela i unapred je obaveštavao svetske sile o onome što će se desiti, uključujući i Bajdenovu administraciju, da ironija bude veća. Mogli su nesumnjivo da očekuju kako će SAD upozoriti Izrael na predstojeći napad.
Stoga, najvelikodušnije objašnjenje za idiotski potez Bajdenove administracije da pokuša da razglasi međunarodnu osudu Irana jeste da se predsednik Bajden muči u vođenju svoje kampanje, te da joj može naškoditi iransko narušavanje aure nepobedivosti jevrejske države koja je utemeljena u američkoj vojnoj moći.
Neprikriveni prkos
Veliko je pitanje kako će premijer Benjamin Netanjahu videti Bajdenovu inicijativu – i još važnije, američki očajnički pokušaj da zaustavi izglasavanje palestinske državnosti pred Savetom bezbednosti UN a da ne uloži veto. U stvari, ignorišući zajedničku izjavu, koja je izdata u Njujorku, on iz Tel Aviva poručuje kako Izrael ima sopstvene naume te da će donositi sopstvene odluke u skladu sa svojim interesima, bez obzira na to šta saveznici ili prijatelji mogu da posavetuju. To je gotovo neprikriveni prkos u vreme kada predstavnici hrišćanskih evropskih nacija poslednjih dana putuju u Izrael kako bi pomogli američko nastojanje da ublaže Netanjahuovu reakciju.
Očevidno, Netanjahu je izjavio na sastancima u Tel Avivu sa britanskim ministrom spoljnih poslova Dejvodom Kameronom i nemačkom ministarkom spoljnih poslova Analenom Berbok da će se Izrael penjati uz eskalatornu lestvicu – uvredljivo odmahujući rukom pred dvoje gostiju – koji su na sve načine pokazivali solidarnost sa Izraelom koji se našao na prelomnoj tački. Šta se krije iza takve nepromišljene smelosti Netanjahua?
Očigledno, Netanjahu, koji je iskusni borac u mračnog i zlokobnoj džungli izraelske politike istovremeno pleše u skladu sa nekoliko ritmova. Prvo i prevashodno, on igra na domaćoj pozornici kako bi umirio ratoborno domaće javno mnjenje, posebno ultranacionaliste u njegovoj koaliciji.
Prema izveštajima, i Kameron i Berbok su insistirali da Netanjahu pokaže uzdržanost, ukazujući da bilo kakvo direktno sukobljavanje sa Iranom može da izazove regionalni rat. Oba zvaničnika koja su posetila Izrael naglasili su da ova država ima pravo da donese sopstvene odluke. Sa svoje strane, Netanjahu je takođe izrazio nadu da će bilo kakva izraelska odmazda, kao odgovor na iransku odmazdu od 13. aprila, biti izvedena „na način koji je koliko promišljen toliko i žestok, kao i koji će što je manje moguće doprineti daljoj eskalaciji ovog sukoba”.
Suecki momenat
Ne iznenađuje da ovakve igre reči dolaze od veterana britanske politike, ali ono što doprinosi dubini Kameronovih izjava jeste da je Britanija takođe shvatila da bi ovo mogao biti izraelski „suecki momenat” u zapadnoazijskoj politici.
Godine 1956, tokom tzv. Suecke krize, kada je Velika Britanija zajedno sa Francuskom i Izraelom napala Egipat kako bi zaposela kontrolu nad Sueckim kanalom, Vašington je – zgrožen što su vojne operacije otpočele bez njegovog znanja – izvršio pritisak na Međunarodni monetarni fond da uskrati Britaniji finansijsku pomoć, što je zauzvrat prisililo London da nevoljno prihvati predlog Ujedinjenih nacija o uspostavljanju primirja, a potom i da se povuče.
Uistinu, istoričari su kasnije procenili da je britanski neuspeli pokušaj da deluje iznad onoga što joj dopušta sopstvena snaga, samo stavio u fokus britanski opadajući status i potvrdio da je u pitanju drugorazredna svetska sila. Naravno, Bajden nije Dvajt Ajzenhauer, ali Kameronovo putovanje u Zapadnu Aziju u ovom trenutku provocira istorijske analogije. I odzvanjanje ovih analogija neće mimoići Netanjahuovo uho.
Srž stvari je u tome što je Teheran uputio snažnu poruku da u svojim rezervama na raspolaganju ima ogromne strateške kapacitete da direktno napadne Izrael. U stvari, zapadna/izraelska propaganda – da su svi projektili ispaljeni na Izrael presretnuti i da je „pričinjena manja šteta” i slične prazne fraze – je potpuno nerelevantna.
U svakom slučaju, Tajms of Izrael je ranije tokom dana (18. aprila, prim. prev) izvestio, pozivajući se na izraelsku televiziju, da je Netanjahu odložio unapred pripremljene planove za odmazdu za baraž projektila koji je Iran ispalio tokom vikenda”, nakon što je razgovarao sa Džozefom Bajdenom.
Televizija Kan pozvala se u svom izveštaju na visokopozicionirani izvor: „Odgovor neće biti ono što je planirano, pošto su prevagu odneli diplomatski obziri. Odgovora će biti, ali izgleda da će biti različit u odnosu na ranije usvojene planove”. Televizija je ocenila da ovaj komentar, po svoj prilici, upućuje na slabiji odgovor Izraela u odnosu na ono što je ranije odobreno.
Donosioci odluka u Izraelu su tvrdokorni realisti koji znaju da je samostalno hvatanje u koštac sa Iranom daleko izvan mogućnosti njihove zemlje – osim ukoliko Bajden ne naredi direktnu američku intervenciju u ratu koji bi potom usledio. To je zaista izraelski „suecki momenat”.
Uslovi za deeskalaciju
Izraelu su očajnički potrebni novi pristupi i ideje kako bi ugasio „vatrene prstenove” koje je raspalio pokojni general Kasim Sulejmani, a koji se sužavaju oko ove zemlje i predstavljaju endemsku pojavu u novoj epohi hibridnih ratova. Ukrajina bi tek trebalo da nauči ovu gorku lekciju, iako se čini da je prekasno.
Nije slučajnost što je iranski predsednik Ebrahim Raisi pozvao ruskog predsednika Vladimira Putina kako bi, prema službenoj objavi Kremlja, razjasnio da su teheranski „potezi bili iznuđeni i ograničeni”. „Istovremeno, on je naglasio kako Teheran nije zainteresovan za dalju eskalaciju napetosti”, navodi se u saopštenju.
U ovom dokumentu stoji da „nerazrešeni palestinsko-izraelski sukob predstavlja temeljni uzrok trenutnog razvoja događaja na Bliskom istoku. Predsednici su potvrdili principijelnu poziciju Rusije i Irana, u kojoj se zagovara da se smesta proglasi primirje u Pojasu Gaze, ublaži teška humanitarna situacija i stvore uslovi za političko i diplomatsko razrešenje krize”.
Ovde leži nagoveštaj novog promišljanja, samo ukoliko u izraelskom vođstvu ima onih koji to razumeju. Rusija može biti od koristi, ukoliko se u obzir uzmu signali koji poslednjih dana pristižu iz Moskve.
Ukratko rečeno, Raisijev poziv Putina u sredu je usledio posle razgovora ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova i iranskog ministra Hoseina Amir-Abdolahiana (na inicijativu iranske strane) prethodne nedelje, kome je opet prethodio dan ranije telefonski razgovor između sekretara ruskog Saveta za nacionalnu bezbednost Nikolaja Petruševa sa šefom izraelskog Saveta za nacionalnu bezbednost Tajačijem Hanebijem (Tyachi Hanegbi). Portparol Kremlja Dmitrij Peskov je od tada skrenuo pažnju na tekuće „konstruktivne” razmene mišljenja o pojačanim tenzijama u Zapadnoj Aziji.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: indianpunchline.com
Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard
Naslovna fotografija: Majid Asgaripour/WANA via Reuters
BONUS VIDEO:
